Jedna od najvećih podvala u drugoj, i nadamo se poslednjoj, „epohi“ Aleksandra Vučića na vlasti jeste to da je bavljenje politikom nešto izuzetno loše i da se politike treba kloniti, kao i političara. Svih, ali ne i njega, čoveka koji bukvalno ceo svoj život ništa drugo nije radio, osim što se bavio politikom. Naravno, ako zanemarimo sva ona izmišljena „zaposlenja“: londonskog gvožđara, nosača gajbi piva, radnika u kampu u Nemačkoj, švercera farmerki i nikad realizovane želje da radi u bratovljevoj advokatskoj kancelariji, kako je to najavio prilikom odlaska iz Srpske radikalne stranke. Umalo da zaboravim i začetke trenerske karijere, ali to je više volonterski.
Trinaest godina građani Srbije slušaju kako neki „zli“ ljudi pokušavaju (sram ih bilo) da se dočepaju vlasti, od čoveka koji je više od pola svog životnog veka posvetio upravo tome – kako se dočepati vlasti, a drugu polovinu, na žalost miliona ljudi u Srbiji, regionu i šire, stvarno i bio vlast, i to kakva. „Bio“, jer osim par stotina kriminalaca u ograđenom ruglu centra Beograda (Ćacilend) i još ponekog ucenjenog javnog funkcionera, Vučić malo šta kontroliše.
Rezultat svega je da, po sistemu autocenzure, skoro svaka artikulacija nezadovoljstva građana započinjala je skoro pa izvinjenem što se uopšte neko nešto buni ili postavlja pitanje, uz sada već duboko ustaljeno:“Ovo nije politički skup ili političko pitanje“.
Hipnoza priučenog nadrilekara
„Nemamo noćni prevoz, ali to nije političko pitanje“, „nemamo vodu za piće 18 godina, ali to nije političko pitanje“, „Nije rešen status majki preduzetnica, ali ovo nije politički skup“, „korupcija ubija, ali ovo nije politički skup“, „porast nasilja u društvu doveo do 2 nezapamćena masakra, ali ovo nije politički skup“, „razlupali glavu opozicionom lideru, ali ovo nije politički skup“, itd. Sve će to da reši političar koji ustvari nije političar, samo nemojte da se bavite politikom, ima ko će. I tako iz dana u dan, iz problema u problem, iz izbora u izbore, 13 godina, kao neka kolektivna hipnoza priučenog nadrilekara.
Kolektivna hipnoza je dovela do toga da je Srpska napredna stranka imala apsolutnu vlast od nivoa upravnika zgrade do predsednika države, kontrolu svih „nezavisnih“ institucija, guvernera i centralne banke, kontrolu svih javnih (i velikog broja privatnih) preduzeća i ustanova, kontrolu sudija, tužilaca, policije i bezbednosnih službi, medija. Ali to sve nema veze sa politikom, jel tako?
Šta je značilo biti opozicija Srpskoj naprednoj stranci svih ovih godina? Značilo je biti razvlačen mesecima po tabloida kao Saša Janković. Značilo je razbijena glava Borka Stefanovića, ili pokušaj gaženja Peđe Voštinića ili fizički nasrtajti na Mariniku Tepić…
U tom cvetnom polju demokratskih vrednosti i pluralizma grupa ljudi već godinama pokušava da nešto promeni. Smenjujući se jedni za drugima na vetrometini između političko-mafijaškog klana sa jedne i razočaranog, i često prilično razmaženog, glasača sa druge strane. Jer kako drugačije nazvati glasača koji i danas, posle 13 godina ove i ovakve kriminalne vlasti, ima veći otpor prema opoziciji nego prezir i strah od ostanka „ovih“ na vlasti makar još jedan dan.
Postoji hiljade zastrašivanja koja nećemo doznati
Šta je u stvari značilo biti opozicija Srpskoj naprednoj stranci svih ovih godina? Značilo je biti razvlačen mesecima na naslovnim stranama tabloida kao Saša Janković (Sale Prangija), uz najgore kvalifikacije i epitete. Značilo je razbijena glava Borka Stefanovića, ili pokušaj gaženja Peđe Voštinića. Značilo je verbalne pa čak i fizičke nasrtaje na Mariniku Tepić, vređanja na nacionalnoj osnovi do granica fašizma. Značilo je izbacivanje dece lokalnih aktivistkinja iz vrtića u Pećincima, objavljivanje privatnih fotografija i poruka Pavla Grbovića, i naravno već svima znanih 619 miliona evra Dragana Đilasa, ali mnogo gore od toga, maltretiranje njegove dece od strane huligana vladajućeg klana tokom korone. Oliver Ivanović je ubijen u dvorištu svoje stranke, a istina o sudbini Vladimira Cvijana još uvek nije isplivala, za razliku od tela koje jeste. Pre četiri godine, čovek koji se i nije bavio politikom uhapšen je u Crvenki zbog poruka koje je poslao svom prijatelju, a u kojima pominje predstavnike vlasti. Umro je u zatvorskoj bolnici neosuđen. Šlag na torti je hapšenje Zorana Đajića koji je predložio uvođenje smrtne kazne, praktično isto ono što je „nenadležna institucija“ predložila 6.aprila 2024.godine povodom nestanka male Danke kod Bora.
Postoji na hiljade slučajeva zastrašivanja za koje nikada nećemo saznati, nažalost.
Bavljenje politikom, posebno opozicionom, nije ni najmanje lukrativan posao kojim bi se mnogi, iole uspešni ljudi, bavili. Četiri godine na dnevnom i nedeljnom nivou imaš sastanke mesnog, opštinskog ili gradskog odbora, posle posla (jer mora od nečega da se živi) ideš od vrata do vrata, vikendom, umesto sa decom i/ili prijateljima u prirodu ili negde van grada, ti si na pijaci na štandu, u kampanji i van nje putuješ po Srbiji i obilaziš odbore da bi možda jednog dana došao na vlast i eventualno dosegao poslaničku platu u rangu početnog nivoa finansijskog administratora u bilo kojoj iole sređenoj privatnoj firmi. Onda posle četiri godine ponovo rulet da li ti ostaje taj “benefit” ili ne. Da ne pričam o „nižim“ nivoima npr. odbornika u skupštinama gradova i opština gde je nadoknada niža i od minimalne zarade, a posao jednako obavezujući i odgovoran. Konkurencija ti je svako. Bukvalno svaki klovn. (vidi pod Beli Preletačević ili Branimir Nestorović).
Pre 4 godine, čovek koji se i nije bavio politikom uhapšen je u Crvenki zbog poruka koje je poslao svom prijatelju, a u kojima pominje predstavnike vlasti. Umro je u zatvorskoj bolnici neosuđen
Nisam siguran da zemlja koja je iznedrila toliko katastrofalnih političara poslednjih 35 i više godina može da ima mnogo bolju opoziciju od ove koju sad imamo, a posebno u uslovima koje imamo. Statistika i iskustvo su nekada neumoljivi. Ako neko i misli da može, neka proba sam i tako da lični primer. Ali ne kroz zborove, jer nismo u januaru 1804. godine i nema naznaka da se u nekome krije duh Karađorđa, i valjda smo se toliko emancipovali iako smo kao društvo, politički nezreli.
Svako ima deo slagalice, i u tome leži rešenje
To treba što pre da shvate i prihvate i studenti, studentski plenumi, ali i svi ostali. Ne tražimo životnog partnera nego političku artikulaciju koja nas neće ubijati i maltretirati, decu izbacivati iz vrtića, a siromašne i bolesne ucenjivati lekovima i socijalnom pomoći za dolazak na miting ili glas na izborima. Političku opciju koja će biti smenjiva. To smo već imali četiri puta: 2004, 2007, 2008. i 2012. godine, za vreme „zlih žutih“. Prilično je jednostavno, zar ne?
Uostalom, ako probirljiviji traže ljude koji nikad nisu bili na vlasti (što samo po sebi ne znači ama baš ništa loše) upravo je sadašnja opozicija puna takvih ljudi: Biljana Đorđević, Peđa Mitrović, Pavle Grbović, Stefan Simić, Mila Popović, Miloš Pavlović, Dobrica Veselinović, Radomir Lazović, Srđan Milivojević, Aleksandar Jovanović Ćuta, Stefan Janjić, Sava Manojlović, itd.
Trinaest godina građani Srbije slušaju kako neki „zli“ ljudi pokušavaju da se dočepaju vlasti, od čoveka koji je više od pola svog životnog veka posvetio upravo tome – kako se dočepati vlasti, a drugu polovinu, na žalost miliona ljudi u Srbiji, regionu i šire, stvarno i bio vlast
I ovi ljudi moraju da imaju odgovornost, ali i ogromnu ulogu. Treba da se trgnu i posle 6 meseci konsoliduju i iznesu zajednički plan i predlože rešenja jer trenutno imaju najveći politički legitimitet u zemlji. Studenti su napravili mnogo, ali na temeljima (kakve-takve) opozicione borbe svih ovih godina. Niti studenti mogu sami da “prebace” liniju cilja, niti opozicija može sama, osakaćena višegodišnjim terorom vladajuće sprege politike i kriminala. Ne može ni Proglas kao katalizator intelektualne misli i ostataka nerazvaljenog dela društva sa kredibilitetom, ali bez želje svojih “lidera” za političkom artikulacijom. Svako ima deo slagalice, i u tome leži rešenje.
Ostavite sujete po strani, izađite iz zone komfora i pokažite preko potrebnu zrelost. Svi zajedno!
Hajde da završavamo ovu agoniju.
