Kad bi Vučić, kojim slučajem, mogao da vrati sat na 2. novembar 2024, dan nakon novosadske tragedije, ne bi, siguran sam, lagao da rekonstrukcije nadstrešnice nije ni bilo. Umesto toga, uveren sam, hapsio bi redom – i ministre i državne sekretare i članove Glavnog odbora stranke i Branka Kockicu i Jelenu Karleušu i Krleta… Ovako, otvorilo se sve što je u prethodnih trinaest godina tinjalo. Vučiću se u ovih nekoliko meseci desio i „helikopter“ i Savamala i Jovanjica i Doljevac i Krušik i drogirani kum i Laura Koveši, inflacija i sirotinja, i naročito, tragedije u „Ribnikaru“, Mladenovcu i Novom Sadu. I sve što je kasnije dolazilo sa Andrićevog venca bio je popis loših i gorih odluka. Od negiranja korupcije, preko prebijanja i hapšenja studenata, upotrebe zvučnog topa do pretnji da će zameniti prosvetare, policajce, tužioce i sudije… Možda i sopstveni narod naoružan jajima.
Zato Vučić, sada, ima gejzire pobunjenih građana. Beograd, Čačak, Bogatić, Niš, Kragujevac, Leskovac… više nisu opomena, oni su činjenica da je vlast potrošila model građen na očekivanjima a ne na rezultatima i da je njeno survavanje u toku. I možda se to još u istraživanjima ne vidi, ali kad kafansko pljuvanje pređe u ulično vijanje režimskih kabadahija, jasno je da je veliki prasak blizu.
E sad, smisleno je zapitati se da li Vučić nije u stanju da dokuči smisao dramatičnih društvenih gibanja zbog toga što mu dugo državna politika i i interesi građana nisu stajali ispred ideje sopstvenog političkog preživljavanja ili je u pitanju nešto drugo? Možda osećaj svemoći? Uverenje da će ga sačuvati službe i policija? Lojalisti? Budimo ozbiljni. U pitanju je činjenica da se skoro ništa ne može sagledavati, od politike do medija, bez uloge stranih sila sa kojima je još na početku vladavine sklopio dil i povukao đavola za rep. I možda bi predsednik, u retkim lucidnim intervalima, zaista ponudio nekakav politički izlaz iz ove krize ili jednostavno zapalio iz zemlje, samo da nije onog vražjeg repa.
Da li neko zaista misli da će se Tramp ponovo pogađati oko Generalštaba ili da će Srbija odustati od kupovine rafala, ruskog gasa ili memoranduma kojim se Nemcima garantuje litijum? Jednostavno je, Vučić je postao talac sopstvenih obećanja. A obećao se na sve strane. I vrlo dobro zna da je pokušaj da se izvuče iz „prijateljskog zagrljaja“ i te kako rizičan. Opet, pristanak na prelaznu vladu i izbori pod fer uslovima suočavaju ga sa istim ishodom – gubitkom vlasti. U tom smislu treba čitati i ćutanje Evrope, rusku podršku vlastima i dolazak Dona Džuniora Trampa.
I zato su laži – od one da su studenti povredili policajca Lazara Baćića, preko tvrdnje da nemamo zvučni top, do odvratne izmišljotine da je u Odžacima pucao vođa studenata – jedini izlaz koji se Vučiću ukazuje na obzorju, priželjkujući povod za uvođenje vanrednog stanja
I zato su laži – od one da su studenti povredili policajca Lazara Baćića, preko tvrdnje da nemamo zvučni top, do odvratne izmišljotine da je u Odžacima pucao vođa studenata – jedini izlaz koji se Vučiću ukazuje na obzorju, priželjkujući povod za uvođenje vanrednog stanja. A u vanrednom stanju je sve dozvoljeno. I upad na fakultete i duge cevi na ulicama i policijski čas i hapšenja…
Šta, dakle, naposletku sledi? Vučićeva deoba gneva sa sapatnicima poput Ane Brnabić, koja studente naziva fašistima i policijski kordoni deluju kao privremeno prihvatljivo rešenje za režim. Sa druge strane, suštinski, reč je o suočavanju sa građanima koji dolaze da se naplate za deceniju i kusur poniženja i prezira. I spremni su da to rade strpljivo i mirno. I istovremeno, nisu više spremni da trpe režim koji ih čini opljačkanom, obespravljenom kolonijom, osuđenom na bedu.
Stešnjenom između obećanja strancima i ustalog naroda, Vučiću se na nagonskom nivou huškanje na sukobe čini kao svetlo na kraju tunela. Ali, to je, zapravo, slepa ulica i siguran put u sopstveni sunovrat.
