Oštro podeljena i sasvim unikatna u svetu – tako je Srbija ušla u godinu s potencijalom da postane istorijska. Masovna javna protestna ćutanja u nekoliko najvećih gradova potvrdila su, na jednoj strani, utisak da je u toku stvaranje nečeg novog i drugačijeg od zarobljene države u kojoj se predugo zlopatimo – što nas je, u pozitivnom kontekstu, dovelo u svetske izveštaje o dočeku Nove godine.
I predsednik unikatne zemlje se, s druge strane, potrudio da bude zapažen – i to u očima cele javnosti, a ne samo njenog dela omađijanog pričom o navodnom „hibridnom ratu“ protiv Srbije. Postigao je to time što nije, makar glumeći pristojnost, u novogodišnjoj noći građanima uputio čestitke i najbolje želje, već prilično očiglednu pretnju, upakovanu u priču o „17.000 lojalista“ u okviru SNS, koji su „spremni da se bore“ i pritom su „pomalo ekstremni“.
Ako nas predsednik obaveštava da se „lojalisti“ protive koaliciji s demokratama i baš to stavlja u centar naknadnog obraćanja – da li to znači da u SNS ima onih koji smatraju da bi neka prelazna vlada bila korisna
Nejasno je ostalo samo kome je Aleksandar Vučić u svom 354. obraćanju tokom 2024. godine (prema brojanju Istinomera) zapretio nečim što, prema tom nastupu, vrlo liči na paravojne falange: samim naprednjacima i državnim funkcionerima koji bi da se na vreme povuku sa broda sklonog potonuću, ili probuđenom delu društva, za koji, uz sav trud, ne uspeva da nađe ni dovoljno uvreda, a kamoli sredstava za disciplinovanje?
Ko se prvi uplašio
Ili i jednima i drugima, što bi bio još jedan pokazatelj straha od gubitka vlasti, koji ga je, po mišljenju dobrog dela kritičke javnosti, toliko obuzeo da puna dva meseca nakon smrtonosnog pada novosadske nadstrešnice, ne uspeva da povuče konstruktivan potez, već srlja iz greške u grešku, dodajući snagu protestnom talasu, drugačijem od ijednog do sada.
Prvi se, izgleda, uplašio sam Vučić, jer je u rekordnom roku porekao gotovo celu priču. A u njoj je bilo materijala za svako od navedenih tumačenja. Tvrdio je predsednik, recimo, da su „lojalisti“ – među kojima su njegov rođeni brat, još jedan član njegove porodice i vlasnik Informera Dragan J. Vučićević, ali ne i Željko Mitrović – ljudi koji ga nikad nisu napustili u kriznoj situaciji „za razliku od mnogih koji su to činili“. Kaže i da su oni „upozorili sve one koji misle na različite načine da je potrebno da se ide protiv njega, da neće imati nikakvu podršku unutar stranke“ – što deluje kao pokušaj homogenizacije sopstvenih redova. S debelim razlogom, reklo bi se. Jer, ne samo da je postalo očigledno da mobilizacija stranačke „pešadije“ sve teže funkcioniše, već je nedavno lansirana i „informacija“ o Vučićevom povlačenju iz politike, kao signal za funkcionersku kastu da krene sa upućivanjem izraza podrške vođi, što otežava svaki pokušaj distanciranja.
I još – ako nas predsednik obaveštava da se lojalisti protive koaliciji s demokratama i baš to stavlja u centar naknadnog obraćanja – da li to znači da u SNS ima onih koji smatraju da bi neka prelazna vlada bila korisna, odnosno spasonosna? I da zato „lojalisti“, a možda i kandidati za neku buduću lustraciju/istragu, traže način da se takav scenario spreči?
U Vučićevoj promociji „lojalista“ bilo je i reči koje ukazuju da njihova funkcija nije samo interna, jer su „spremni da brane“ nešto nepomenuto (Vučića? Koruptivni sistem?) od „onih koji bi da sprovode obojenu revoluciju“. I sve to uz primer iz prakse: „Deo tih mladića ste videli kako su se suprotstavili Đilasu i njegovim batinašima, iako su bežali, na kraju su im pokazali da se ne plaše ni najmanje.“
Čija je krv
Osim što deluje kao pokušaj gašenja aktuelne pobune, taj deo Vučićeve priče krije i skoro zabavan detalj o „hrabrosti“ onih na koje se (osim Kobri) predsednik oslanja. Jer, „mladića koji su se suprotstavili Đilasu i njegovim batinašima“ i pritom se „nisu uplašili“ bilo je, u noći na koju referiše predsednik, desetak. Na drugoj strani, u ulozi (prema verziji vlasti) „batinaša“ bio je – mladi bračni par sa trogodišnjim detetom.
Šta god da je u pitanju, ako je tačno da „lojalisti“ zaista postoje – a to još ne znamo, jer poznati Vučićev neobavezujući odnos prema izgovorenom ne garantuje ništa ni o čemu – o frakciji SNS-a ne može se govoriti, jer u stranačkom statutu nešto takvo ne postoji. Logično je, zato, da je ta organizacija nezakonita, samim tim što nije upisana u APR-u. A ako je, kao što kaže predsednik, „ekstremna“ i spremna za „borbu“, ima osnova za pretpostavku da je naoružana. Odatle i (utopistička) građanska peticija kojom se traži da „odgovarajuće policijske strukture identifikuju i razoružaju predmetnu paravojnu formaciju, te da javnost bude obaveštena o identitetu članova te paravojne formacije, kao i о njihovoj strukturi i namerama“.
Ko bi, u potencijalnom sukobu velikih razmera, koji je, uprkos dostojanstvenom miru upornih demonstranata, sve lakše zamisliti, bio viši na hijerarhijskoj lestvici: legalna policija ili „lojalisti“?
Ima u predsednikovoj priči o „lojalistima“ i elemenata koji bi mogli uputiti na zaključak o praznoj „pušci“ – čak i da nije nesklada između njegove tvrdnje o delovanju „lojalista“ pre pet godina i oduševljenja Vladimira Đukanovića što „konačno“ u stranci ima krug ljudi sa kojima može „na miru da podeli razmišljanja“. Jer, da li je zaista moguće da se 1.019 ljudi „krvlju zaklinjalo“ u nekoj maloj crkvi na osnivačkoj konferenciji, da je taj broj narastao na 17.000 isto tako bizarno zavetovanih, a da to niko nije primetio dok Vučiću nije zatrebao efektan materijal za novogodišnji nastup? I odakle uopšte takav obred u pravoslavnoj crkvi, a valjda je o njoj reč?
Ne manjka nam, uostalom, iskustva sa preterivanjima u koja, izgleda, spada i brojka od 700.000 navodnih članova SNS. A naučili smo i da zakletve u crkvi u svetu sadašnje vladajuće elite ne znače mnogo – u radikalskoj inkarnaciji, poslanici su se u crkvi zaklinjali da mandati pripadaju stranci, pa im to nije smetalo da ih 2008. presele u tada osnovani SNS.
Spartanci
Ali, ume predsednik i da u svojim nastupima upotrebi zrno istine, pa da ga nadograđuje u željenom pravcu. Tako bi i čudna priča o „lojalistima“ mogla biti nadogradnja stvarnosti o kojoj je govorio analitičar Dragoslav Anđelković: „Poznato je da pod kontrolom SNS-a, odnosno brata i nezvaničnog savladara Aleksandra Vučića, Andreja Vučića i njegovog bliskog saradnika Branka Malovića, već postoje ‘spartanci’. To su, uslovno rečeno, jurišni odredi braće Vučić, za koje se nekada kaže da podsećaju na SS nacističke partije, koji je bio podređen lično Hitleru“, rekao je Anđelković, dodajući da srpska „vladajuća porodica očito ne veruje čak ni u otete državne strukture, jer polazi od toga da tu još ima ljudi koji nisu spremni na najgrublje kršenje zakona, odnosno uvlačenje Srbije u potencijalni građanski rat“.
Tu se nameće još jedno zanimljivo pitanje: ko bi, u potencijalnom sukobu velikih razmera, koji je, uprkos dostojanstvenom miru upornih demonstranata, sve lakše zamisliti, bio viši na hijerarhijskoj lestvici: legalna policija ili „lojalisti“?
Posle nastupa u kojima pokazuje da prati čak i ko je šta iz naprednjačkih redova lajkovao na društvenim mrežama, Vučić bi, do pojave ovog Radara na kioscima, mogao ponuditi i nove pokazatelje nepoverenja u sopstveno okruženje, ali i dodatne simptome uznemirenosti, koja bi, s obzirom na koncentraciju moći kojom raspolaže, mogla predstavljati priličnu društvenu opasnost. Nije mu, uostalom, lako, jer uzrok njegovog straha nastavlja da raste: u Srbiji se više ne odvija samo borba protiv nedemokratske, korumpirane vlasti, za koju naprednjaci imaju uvežban odgovor. U toku je nešto mnogo veće od toga – vraćaju se zdrav razum, ljudska pristojnost i solidarnost. Kako protiv toga?
