Pitanje iz naslova posve je retoričko, i odgovor je znan: država nam je Nadstrešnica. To jest: imala bi biti. Ono što je njeno osnovno značenje – istureni zaklon ispred građevine, vredi i u prenesenom: mesto gde se možemo zakloniti, prostor natkriljen tako da pruža osnovnu zaštitu, tačka na koju možemo računati kao na bar privremeno utočište, ograničena teritorija na kojoj imamo osećaj da smo bezbedni.
Šta bismo drugo, uostalom, tražili i očekivali od države, za šta drugo bismo za nju radili, zašto bismo je, posredno ili neposredno, stvarali?
Kad padne Nadstrešnica, pala je država. To je, eto, ono što se desilo u Novom Sadu, prvog novembra. Država je usmrtila petnaestoro građana. Onih koji su od države očekivali zaštitu pred nevoljama – od elementarnih nepogoda do bezakonja. Ovo potonje usmrtilo je Nemanju, Anđelu, Đorđa, Valentinu, Saru, Milicu, Milevu, Sanju, Stefana, Miloša, Đuru, Vukašina, Vaska, Goranku, Anju. Strašno je dodati i vremensku odrednicu: za sada.
Bezakonje, jer o tome je ovde reč, jest ubica. Svaki nedoneseni zakon, svaki prenebregnuti zakon, svako prekršeno pravilo, svaka arbitrarna uredba, svaka loša pogodba – mogu biti izvor životne opasnosti. Bezakonje je najveći neprijatelj države. Ali, kad država postane vrelo bezakonja, šta onda?
Onda država više nije Nadstrešnica. Onda je ubica.
I to je osećanje o kome je ovde, takođe, reč. Osećanje bespomoćnosti, ugroženosti, straha, baš kao i posve fizički osećaj pritiska – ako još vrede davno naučene definicije u razlikovanju osećanja i osećaja – to je ono s čim smo se suočili posle pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici.
Posle pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici suočili smo se sa osećanjem bespomoćnosti, ugroženosti i straha, jer živimo u neispravnoj državi. Zemlja nam je lepa, i mi je volimo. Ali, zemlja i država nisu isto
Jer, mi živimo u neispravnoj državi. Zemlja nam je lepa, i mi je volimo. Ali, zemlja i država nisu isto. Kad od zemlje pravimo državu, kad biramo one koji će je za nas graditi, popravljati, uređivati, kad se oko toga sporimo, ljutimo ili radujemo, tad smo na poslu u vezi s onim što beše hegelijanski ideal – država kao najviša emanacija ljudskog duha. Pa, i mi koji u to baš ne verujemo bez ostatka, koji smo, može biti, bliži kantovskoj ideji sinteze, koji smo, recimo, u ranoj mladosti, čitali Subjektivnost i nasilje (1983), zna se kog autora – a ko ne zna, neka se obavesti, valjaće mu (dok gleda aktuelnu TV seriju) – koji imamo potrebu za kritičkim mišljenjem, za preispitivanjem, stvaralačkom ili, običnom ljudskom, skepsom – i takvi mi, eto, mislimo, a što je važnije – osećamo, da je Nadstrešnica tu zbog nas, da je vredna brižljivog rada na njoj i oko nje.
Jer, sve drugo je bezakonje.
Sedeo sam na kraju pretposlednjeg oktobarskog dana, veče beše blago, pod nadstrešnicom, čekajući onaj poslednji za Beograd u 23.50. Na klupi desno, ljubilo se dvoje mladih. Malo sam posedeo, bilo mi je glupo, sigurno su hteli biti sami (ako su uopšte primećivali nekog oko sebe), pa sam ušao unutra. Na velikim crnim tabureima od veštačke kože, dremala su dva, tri čoveka. Više su ličili na umorne radnike nego na beskućnike. Na stepeništu je sedelo drugo dvoje. Smejali su se i pili gazirana pića iz automata pored. Drugari ili će se tek poljubiti? Popeo sam se na peron. Miris šina i drvenih pragova premazanih kreozotom, miris je, valjda, svačijeg detinjstva.
Tome služi Nadstrešnica: detinjstvu vrednom sećanja.
Streha, ne strah.
