„Prešao igricu“ je izraz koji zaista na adekvatan način ilustruje politički trijumf Donalda Trampa na američki izborima. Republikanci su na čelu sa Trampom odneli pobedu u svim kategorijama. Tramp se vratio na mesto predsednika pobedivši demokratskog protivkandidata Kamalu Haris i na popularnom glasanju i što je još važnije osvojivši većinu elektorskih glasova. Paralelno sa tim republikanci su osvojili većinu u Senatu i Predstavničkom domu. Na taj način, Tramp ima manje unutrašnjih prepreka za sprovođenje svojih političkih planova, čime postaje potencijalno najmoćniji predsednik od Frenklina Delano Ruzvelta. Tramp je imao protiv sebe ne samo liberalni politički establišment koncentrisan u Demokratskoj stranci, nego i liberalne medijske kuće, intelektualce, razočarane republikance i slavne ličnosti iz industrije zabave.
Postavlja se pitanje šta je omogućilo Trampovu pobedu?
Loš kandidat i moćan saveznik
Instinktivno veoma je lako reći da je Trampova pobeda generisana nezadovoljstvom Bajdenovom administracijom u kojoj je Harisova bila potpredsednik. Nezadovoljstvo ekonomijom i inflacijom, problemi nekontrolisane migracije, nezadovoljstvo stanjem infrastrukture, epidemija beskućništva, narkomanije i bezakonja u velikim američkim gradovima, kao i neuspela spoljna politika simbolizovana u katastrofalnim ratovima u Ukrajini i Gazi doprinose trenutno jakom međunarodnom trendu izglasavanja nepoverenja vladajućim partijama i liderima.
Trampa su birači doživeli kao pobunjenika protiv svega što je oličavalo politički i ekonomski konsenzus od ranih 1980-ih, ali sigurno od kraja Hladnog rata. To su hiperglobalizacija, neoliberalna ekonomija, dominacija liberalne elite u svim strukturama moći
Činjenica je da uprkos medijskoj pompi, demokrate nisu imale impresivnog kandidata. Harisova je postala kandidat tek onog trenutka kada je bilo nemoguće sakriti Bajdenove kognitivne probleme. Sama Harisova nikada nije pobedila u izbornom procesu. Njena kandidatura za demokratsku predsedničku nominaciju 2020. godine je bila katastrofalna, uključujući i trenutak kada ju je u debati ponizila tadašnja članica Demokratske stranke, a sada članica Trampovog tima, Tulsi Gabard. Ovoga puta nije imala ni nominaciju sopstvene partije, a njeni intervjui su teško mogli da uvere glasače u njene liderske sposobnosti. Tramp je imao i moćnog saveznika. Naspram američke kapitalističke klase dominantno demokratske, najbogatiji čovek na svetu Ilon Mask je aktivno podržao Trampa u kampanji i sa svojom platformom X razbio je monopol nad informacionim domenom koji su do tada liberali imali na društvenim mrežama i medijskim kućama. U tom poduhvatu, Tramp je lukavo tokom poslednjih nedelja kampanje izbegavao televizijske intervjue i fokusirao se na gostovanje u najpopularnijim podkastima.
Ipak, razlozi za Trampovu pobedu su mnogo dublji od toga.
Pobuna protiv elite
Kao i 2016. godine tako i 2024. godine, Trampa su birači doživeli kao pobunjenika protiv svega onoga što je oličavalo politički i ekonomski konsenzus od ranih 1980-ih, ali sigurno od kraja Hladnog rata. To su hiperglobalizacija, neoliberalna ekonomija, dominacija liberalne elite u svim strukturama moći, nekontrolisana migracija, kultura političke korektnosti i sigurno ne preterano uspešna spoljna politika. Od 1980-ih godina, američkom i globalnom ekonomijom dominira neoliberalna logika koja je započela sa erom reganomike, koja se zasnivala na deindustrijalizaciji, seljenju proizvodnje u zemlje sa jeftinom radnom snagom poput Kine, deregulaciji, prioritizaciji finansijskog i uslužnog sektora. Sve potpomognuto snagom američkog dolara i praksom konstantnog zaduživanja. Nakon 2008. godine i globalne finansijske krize koja je uništila radničku i srednju klasu i osudila ih na eru stagnacije, osećaj frustracije se pojačavao.
Pobuna protiv elita je podstaknuta osećajem da postoji neformalna koalicija najvišeg sloja društva koja je okupljena u državnoj administraciji, političkim strankama, finansijskom sektoru, medijima, univerzitetima, tehnološkom sektoru i industriji zabave. To kod naroda stvara osećaj da ih elita gleda sa prezirom i indiferentnošću
Istovremeno ta pobuna protiv elita je podstaknuta osećajem da postoji neformalna koalicija najvišeg sloja društva koja je okupljena u državnoj administraciji, političkim strankama, finansijskom sektoru, medijima, univerzitetima, tehnološkom sektoru i industriji zabave. Ova elita se ne odvaja od ostatka društva samo svojim bogatstvom i privilegijama, već i time što dele vrednosni sistem koji se ne podudara sa realnostima, vrednostima i problemima običnog građanina. To kod tih građana stvara osećaj da ih elita gleda sa prezirom i indiferentnošću. Istovremeno, činjenica da mnogi predstavnici ekonomske i političke elite nisu nikada platili cenu za epohalne neuspehe poput rata u Iraku 2003. godine i globalne depresije 2008. godine stvara dodatni osećaj nezadovoljstva.
U savremenoj eri, ključne političke bitke se vode ne samo oko ekonomije nego i kulture. To je pitanje koje objedinjava ekonomiju i kulturu, i pitanje koje će u predstojećem periodu sve više oblikovati političke preference glasača u zapadnom svetu, a to je pitanje migracija, ili bolje rečeno masovne nekontrolisane migracije. Iako su SAD od svog osnivanja bile nacija migranata, sve je prisutniji stav ne samo da je migracija proces koji prvenstveno odgovara krupnom kapitalu, nego i to da ona nije propraćena kulturnom integracijom pošto se odigrava brže i masovnije nego što spontan proces društvene i kulturne integracije zahteva. To nije prvi put u američkoj istoriji. Sredinom 1920-ih SAD su nakon čitavog veka obustavile masovnu migraciju kako bi sebi dali dovoljno vremena da integrišu masovni broj pridošlica u svoje društvo. Danas za američke liberale migracija je svetinja koja se ne sme dovoditi u pitanje.
Politička korektnost zasnovana na politici identiteta je još jedan faktor koji je okrenuo narod protiv demokrata. Univerziteti, tehnološke firme, mediji i obrazovni sistem proteklih godina postali su bastioni dogmatske kulture
Politička korektnost zasnovana na politici identiteta je još jedan faktor koji je okrenuo narod protiv demokrata. Univerziteti, tehnološke firme, mediji i obrazovni sistem proteklih godina postali su bastioni dogmatske kulture koja je opsednuta idejom da je celo društvo podeljeno na dominantnu grupu ugnjetavača i sve ostale koji su ugnjetavani. U takvom pogledu na svet najčešća podela je na ugnjetavače koji su beli heteroseksualni muškarci i ugnjetavane grupe koje su realno svi ostali, žene, homoseksualci i seksualne manjine, druge rasne i etničke grupe. Preispitivati kritično ovaj pogled na svet ili makar samo ispričati politički nekorektan vic je nešto što proteklih godina može da uništi reputaciju, karijeru i materijalnu egzistenciju. Trampova pobeda ide protiv ovakvog pogleda na svet ako se uzme u obzir dobar rezultat među Afroamerikancima kojima se svideo Trampov fokus na radničku klasu i Hispanoamerikancima koji su posvećeni katolici i koji sa posvećenim protestantima dele zabrinutost po pitanjima kao što je pravo transrodnih osoba da koriste ženski toalet ili erozija porodičnih normi. Isti je slučaj i sa mlađim generacijama muškaraca koji u Trampu, koliko god bio kontroverzan, vide prvi put u životu mušku figuru sa autoritetom i misijom.
Nastajanje novog sveta
Spoljna politika iako ne odlučujuća je isto pomogla Trampu. Ratovi u Ukrajini i Gazi su za građane simboli spoljnopolitičkog neuspeha Bajdenove administracije, ali i podsetnik da uprkos Trampovim mačo manirima, SAD nisu započinjale intervencije tokom njegovog prvog mandata. To je za građane novina i osveženje u odnosu na eru tzv. „večnih ratova“ koji su pokrenuti posle 11. septembra 2001. godine. Iako spoljna politika nije dominantno pitanje za Trampove glasače, ona je za njih simbol elite koja je decenijama pokazivala da im je više stalo do planina u Avganistanu i gradića u Donbasu od zemlje koja se nalazi između Njujorka i Kalifornije.
Ratovi u Ukrajini i Gazi su za građane simboli spoljnopolitičkog neuspeha Bajdenove administracije, ali i podsetnik da uprkos Trampovim mačo manirima, SAD nisu započinjale intervencije tokom njegovog prvog mandata
Republikanci imaju šansu, naročito ako demokrate budu nastavile da daju autogolove, da popločaju put za novu generaciju američkog konzervativizma i novu eru republikanske dominacije, sličnu onoj koja je postojala u Reganovoj eri. O samom Trampu ne treba da imamo iluzije. Njegove mane su veoma dobro poznate. Međutim, on možda jeste nesavršen glasnik, ali poruka koju on prenosi je poruka glasača koji smatraju da su bili godinama zapostavljeni i koja je upućena liberalnim elitama. Ta poruka glasi – dok god se ne budete bavili našim problemima na ozbiljan način, postaraćemo se da uvek postoji još jedan Donald Tramp. Kakav god bio mandat Donalda Trampa, treba izvući pouku da je novi svet nastao i da treba napisati nova pravila političke igre za novu eru.
