Vikend za nama obeležilo je, i to možda ne samo kada je pozorište u pitanju, gostovanje Nikita Mihalkov Radionica 12 iz Moskve u Narodnom pozorištu, s predstavom 12, za koju je, prema scenariju svog istoimenog filma, tekst napisao sam Mihalkov (zajedno s braćom Presnjakov) i režirao i igra glavnu ulogu. Iako je veoma značajan doprinos predstavi dalo još desetak glumaca i velika autorska ekipa, moglo bi se reći da je, na izvestan način, ovo „autorski projekat“ Mihalkova, jednog od najvećih ruskih filmskih reditelja i umetnika, ali čije delo čitavu poslednju deceniju „trpi“ zbog otvorene podrške koju pruža politici predsednika Rusije Vladimira Putina, uključujući i agresiju na Ukrajinu. Kada je, relativno nedavno, takođe u Narodnom pozorištu gostovala predstava jednog drugog miljenika Kremlja, odlučio sam da taj događaj ne ispratim, već da napišem tekst o razlozima za takvu odluku. Ovog puta je drugačije, verovatno i zbog toga što je ceo ovaj projekt značajniji, kontroverzniji, te i izazovniji od prethodnog, i to kako zbog umetničkog, filozofskog i društvenog zahvata same predstave 12, tako i zbog jedinstvenosti pozicije koju danas zauzima Mihalkov.
O bilo kom umetničkom delu veoma je teško (a moguće da bi to bilo i sasvim pogrešno) pisati izvan konteksta u kojem je nastalo. U ovom slučaju bi možda, zarad pravičnosti prema samom delu, mogle da se ignorišu dnevnopolitičke propagandne izjave Mihalkova o Putinu i Ukrajini, a značenja i ideologija predstave 12 procenjuju prevashodno, u meri u kojoj je to mogućno, iz nje same. A neke od tih izjava, date na konferenciji u Beogradu, prevazilaze i ono što smo u ovdašnjim, vrlo revnosnim putinovskim medijima mogli ikad da pročitamo ili čujemo. Najviše me je pogodila poruka poslata stotinama hiljada mladih i obrazovanih Rusa koji su, jer se ne slažu s Putinovom politikom i ne žele da ginu u njegovom ratu, napustili zemlju, a od kojih je veliki broj našao utočište baš u Beogradu. „A ovi danas otišli su sami, niko ih nije terao (…) U svojoj zemlji su živeli lepo i bili voljeni. Mogu da im kažem, ako su otišli a bili potrebni svojoj zemlji, moraju da se potrude da ponovo postanu potrebni…“ Od tog „spoljašnjeg“ konteksta najlakše je zanemariti lokalni folklor, dolazak na predstavu srpskih putinoljubaca (koji se predstavljaju kao rusofili), kao i groteskno neveštu dodelu Ordena Svetog Save prvog reda, najvišeg odlikovanja SPC, koju je izveo lično patrijarh Porfirije na samoj sceni, posle poklona na drugom izvođenju predstave.
Neću se baviti složenim i brojnim umetničkim kontekstima kojima pripada ova predstava, njenim intertekstualnim vezama, a prevashodno činjenicom da je nastala po istoimenom filmu Mihalkova, koji je bio inspirisan filmom Dvanaest gnevnih ljudi Sidnija Lameta, nastalim po televizijskom programu. Zbog svega toga, iz konteksta idemo pravo u (scenski) tekst.
Proscenijumski luk Narodnog pozorišta bio je u potpunosti zatvoren gustom ali prozirnom mrežom koja je stvarala utisak da posmatramo filmsko platno ili televizijski ekran, čime se diskretno, a opet izuzetno upečatljivo stvarala veza s gore pomenutim, originalnim umetničkim kontekstom priče. Taj multimedijalni efekt bio je dodatno naglašen još nekim rešenjima Mihalkova, u rasponu od emitovanja stvarnog filmskog materijala koji nas uvodi u pozadinu glavne priče do korišćenja savremene digitalne tehnologije u funkciji dopune realističke pozorišne scenografije i stvaranja spektakularnih scenskih efekata (proletanje ptica, naglašavanje nekih plesnih numera i sl.). Estetski paradoks predstave jeste da je ona, u osnovi, „konvencionalna“, statična, u potpunosti realističko-naturalistička, ali da je prožeta, iznutra dinamizirana ovakvim tehnički vrlo zahtevnim filmskim i digitalnim intervencijama.
Taj prostor iza portala i mreže, u dubini scene, scenografski je rešen kao krajnje realistički prikaz sale za fizičko vaspitanje, a koja je sada prilagođena zasedanju sudske porote. U verziji Mihalkova i braće Presnjakov, dvanaest porotnika, običnih građana iz različitih klasnih, obrazovnih i profesionalnih grupa (ove i još neke diferencijacije među njima pregledno su, čak i pomalo ilustrativno, izvršene na nivou kostima), odlučuje o slučaju osamnaestogodišnjeg Čečena koji je, prema skoro nepobitnim dokazima, ubio ruskog vojnika koji ga je bio usvojio. Kao i u svim drugim adaptacijama ovog narativa, jer to i jeste njegova sižejna i idejna srž, u početku su svi za to da bude osuđen, da bi zatim, jedan po jedan promenili mišljenje, te na kraju svi bili za oslobađanje. Već se na samom početku, sve da niste gledali nijedan od filmova, shvata ovaj dramaturški princip – da će postepeno svi promeniti stav – te ono što nam drži pažnju u toku tri i po sata trajanja predstave nije iščekivanje ishoda, već individualni psihološki i etički motivi koji dovode do te odluke.
Plemeniti, mudri i milosrdni starac uzima „krst na svoja leđa“, ne traži da rizik niko s njim deli, tako što će, pravičnim postupkom oslobođenog pripadnika neprijateljskog naroda usvojiti i time zaštititi od izvesne smrti
U priči Mihalkova ta je promena inicirana time što je, uzdižući milosrđe i stvarnu brigu za drugog čoveka iznad pravnih dokaza, jedan porotnik posumnjao u nepobitnost dokaza, čime se otvorila Pandorina kutija najvećih mogućnih etičkih, filozofskih, pravnih i religijskih dilema vezanih za odnos pravde, prava, istine, empatije i milosrđa. Ove psihološke i moralne dileme i obrte, smenjujući živopisne i ubedljive „horske partiture“ (u žaru diskusije porotnici često govore istovremeno) s monološkim ispovestima, a predvođeni dirigentom Mihalkovom, glumci virtuozno sprovode, mada nekad tehnička bravuroznost i „slikovitost“ odnese prevagu nad onim što ovakva realistička gluma treba da stvori: osećaj potpune životne verodostojnosti.
Poslednji među jednakima nastupa, naravno, sam Mihalkov u ulozi dotle ćutljivog, blagorodnog, simpatičnog čikice, nenametljivog predsednika porote, za koga će se, u njegovom monologu govorenom tihim i milozvučnim tonom, ispostaviti da je iskusni obaveštajac i komandos. U trenutku kada su svi osim njega već glasali za oslobođenje mladog Čečena, on unosi, pozivajući se na svoje iskustvo, te poznavanje „etosa“ ove Rusima nenaklonjene etničke zajednice, novu dilemu: možda je istina da je on nevin, pa bi time bila zadovoljena pravda, ali puštanjem iz zatvora njemu bi život bio izvesno ugrožen jer bi ga stvarne ubice uzele na nišan. Novi krug dilema kako da se malome pomogne, a koje su odmah počele da kuljaju, u korenu preseca glavni junak, odlučivši da mladića sada on usvoji i tako, uzevši ga pod svoju zaštitu (ne zaboravimo da je komandos), spase stradanja.
Ovde nije moguće zanemariti kontekst. U toj završnoj sceni, Mihalkov više nije samo autor teksta, reditelj predstave i jedan od dotle sporednih glumaca. On, samim svojim telom, postaje inkarnacija poslednjih u nizu etičkih i filozofskih dilema koje pokreće ova „koska“ od predstave. Ako se oslonim na teoriju o „zaposedanju duhovima“ velikog američkog teatrologa Marvina Karlsona, nijedna pojava na pozornici glumca s velikom umetničkom i životnom biografijom ne može i ne treba da bude „čista“ od tih biografija. One grade gustu mrežu metateksta bez koje nova uloga takvog glumca ne može da se percipira… U našem slučaju, to bi značilo da nam Putinov ljubimac doslovno „inkarnira“ stav da pripadnik manjinskog naroda iz Sovjetskog Saveza, koji je u ratnom neprijateljstvu s Rusima, ne treba ništa da se brine jer ga je u zaštitu uzeo moćni baćuška: onda više nisu bitni ni istina, ni pravo, ni pravda. Izvan ovog, mnogi će reći zlonamerno protumačenog konteksta, dobija se sasvim oprečno čitanje: plemeniti, mudri i milosrdni starac uzima „krst na svoja leđa“, ne traži da rizik niko s njim deli, tako što će, pravičnim postupkom oslobođenog pripadnika neprijateljskog naroda usvojiti i time zaštititi od izvesne smrti… Nemam siguran putokaz za izlazak iz ove etičke vrtoglavice. Vi?
