U još jednoj fazi diplomatskog zbunjivanja, ponajpre sopstvene, a ponešto i međunarodne javnosti, najviši srpski predstavnici su tokom iste nedelje uspeli da pošalju sasvim oprečne poruke. S jedne strane, mi smo „na evropskom putu koji nam je od ključnog značaja“ (predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Beogradu), ali ipak pritom „Srbija će birati svoje prijatelje… u okviru zajedničkih vrednosti“ koje dele zemlje BRIKS-a (potpredsednik Vlade Aleksandar Vulin). U jednom danu srpske vlasti su u nekoj vrsti geopolitičke simultanke paralelno ugostile predsednicu Evropske komisije i ruskog ministra ekonomije. Vučić nije otišao na samit u Kazanj čak ni nakon javnog poziva Putina – što su mu Evropljani upisali kao geopolitički i diplomatski plus – ali je tamo poslao jaku četvoročlanu delegaciju, sa Vulinom na čelu. To predstavlja neku vrstu utehe za deo rusofilne javnosti. Ovom „kombinacijom“ šef srpskih naprednjaka je naizgled rešio složenu jednačinu „biti za EU ali ne protiv Rusa“. Istovremeno, povećana količina diplomatske prašine, od Beograda do Kazanja, treba da skrene pažnju sa slike puzajućeg kretanja zvanične Srbije ka „zapadnoj strani“, koja je primetna već mesecima (kupovina francuskih aviona rafal, pomoć Ukrajini, aranžmani oko kritičnih sirovina sa Nemačkom i Evropskom komisijom, energetski memorandum sa SAD) i koja će, uz ostalo, obezbediti srpskim vlastima keš u rukama iz fondova EU, kako je to najavila predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen.
Srbija na dnu
Ako je prozapadno vrludanje povod za aplauze koje Vučićev hibridni režim – na zgražanje srpske opozicione javnosti – dobija sa zapadne strane, samo stepen svetskog nereda – u čijem centru je geopolitičko nadmetanje – može da objasni da su zemlje BRIKS-a (tj. ruski domaćin) pozvale na samit i srpsku delegaciju, čija ekonomija ne predstavlja više od 0,07 odsto svetske privrede. BRIKS se naime postepeno preobražava u „BRIKS Plus“. Grupacija se na samitu u Kazanju proširila na još pet zemalja. Još tridesetak zemalja se nalaze u čekaonici za članstvo ovog svetskog kluba. Obimna deklaracija sa samita od 42 strane podseća na ono vreme kada su se nesvrstani i „grupa 77“ nadali izgradnji novog svetskog i ekonomskog poretka. Ali vremena su se promenila.
I dok su se naredni predsedavajući Evropskog saveta (poljski premijer Donald Tusk) i predsednica Evropske komisije utrkivali sa sadašnjim predsednikom Evropskog saveza i političkim konkurentom (Viktor Orban) u komplimentima o „napretku“ Srbije, možda nije naodmet da se osvrnemo na suve činjenice „koje su jedini izvor istine“ (kako je to govorio kineski vođa Deng Sijaoping).
Tusk je, između ostalog, pohvalio „impresivan privredni rast“ Srbije. Ovo je u poređenju sa dugoročnijim rastom zemalja centralne i istočne Evrope (CIEZ), uključujući i Poljsku, prilično naduvan kompliment. Naime, prosečan rast BNP Srbije u periodu 2012-2022. iznosio je oko 2,5 procenta godišnje, dok je u istom periodu rast Poljske iznosio 3,6 odsto, Mađarske 3, Rumunije 4,3, Bugarske 3, a u CIEZ u celini, prosečno oko 3 odsto. Bez obzira na pompezne objave naših vlasti o „zlatnom dobu“ i „kvantnom skoku“, Srbija se nalazi na dnu stopa dugoročnog rasta i zaostaje u odnosu na bivše socijalističke države – članice EU. Prosečan BNP Srbije je nešto iznad 40 odsto proseka EU, dok je većina zemalja centralne i istočne Evrope već dostigla između 60 i 80 procenata, sa izuzetkom Bugarske koja je na 50 odsto od proseka BNP u EU.
Ostaje da se vidi da li će dosadašnje fingiranje reformi u Srbiji i vrludanje diplomatije biti nastavljeni i u uslovima angažovanja sredstava EU iz Plana rasta, odnosno da li ćemo uskoro ponovo slušati proteste o „nepravednom uslovljavanju“ iz Brisela
Niske stope rasta zemalja Zapadnog Balkana, koje uz to primaju i znatno nižu finansijsku podršku u odnosu na manje razvije članice EU jedan su od zvaničnih razloga pokretanja Plana rasta za Zapadni Balkan, koji obuhvata i nova sredstva od šest milijardi evra (od čega dve milijarde bespovratno). Radi se praktično o dupliranju finansijske pomoći Unije Zapadnom Balkanu u periodu do 2027. godine. Isplata ovih sredstava (za Srbiju je namenjeno 1,6 milijardi evra) biće usko povezana sa realizacijom Reformske agende koju je nedavno usvojila naša vlada. Agenda je zasnovana na „četiri stuba“: poslovno okruženje, zelena i digitalna tranzicija, ljudski kapital i tzv. demokratske osnove.
Kako su to već konstatovali eksperti civilnog društva iz „Konventa za EU“, ciljevi Reformske agende (usaglašeni u dijalogu srpske vlade i Evropske komisije) nisu previše ambiciozni. Radi se o novom načinu korišćenja fondova EU. Naime, za razliku od programa IPA za zemlje kandidate, gde se fondovi isplaćuju paralelno sa realizacijom različitih projekata, sada se primenjuje nova metodologija: prvo realizacija konkretne akcije opisane u posebnoj tabeli (npr. realizacija preporuka ODHIR-a oko izbora saveta REM-a, revizije biračkog spiska i jačanja RIK – sve oročeno do kraja 2025), pa onda isplata sredstava (oko 47 miliona evra za konkretni slučaj). Dakle, u slučaju Reformske agende, šargarepa i štap, odnosno podsticaj i sankcija (u vidu neisplate sredstava ako se ne ispuni neki od zadataka) još bliže su povezani nego u drugim programima EU. Reč je o metodu inspirisanom načinom isplata tzv. Fonda za obnovu u EU. Tako je npr. deo sredstava namenjenih Mađarskoj zamrznut (oko 10 milijardi evra) usled razloga povezanih sa poštovanjem vladavine prava, korupcije… Ostaje da se vidi da li će dosadašnje fingiranje reformi u Srbiji i vrludanje diplomatije biti nastavljeni i u uslovima angažovanja sredstava EU iz Plana rasta, odnosno da li ćemo uskoro ponovo slušati proteste o „nepravednom uslovljavanju“ iz Brisela.
Neuspeh geopolitičke strategije
Prve naznake o (ne)uspešnosti geopolitičkog pristupa temi proširenja EU, na čemu Vučić odnedavno zasniva svoj odnos sa Unijom, pokazaće se do kraja godine. Ovih dana biće objavljen izveštaj Evropske komisije o „napretku“ zemalja kandidata, koji se u slučaju Srbije već od 2018. godine zaustavio na ukupnoj prosečnoj oceni „tri“. Do kraja godine EU odlučuje i o otvaranju klastera tri, odnosno o mogućem deblokiranju procesa pregovora sa Srbijom koji se praktično ne pomera od kraja 2021. g. Evropska komisija i „prijatelji proširenja“ se zalažu za fleksibilniji odnos prema Beogradu, ali u EU su i one države koje svoje stavove prvenstveno zasnivaju na oceni odnosa Srbije prema Rusiji. Nedavna poseta ministra spoljnih poslova Marka Đurića baltičkim zemljama, kao i razgovori Vučića sa Tuskom su bili stoga pokušaj da se „odledi“ glečer rezervi evropskih „rusofoba“ prema Srbiji – u uslovima nepromenjenog stava Beograda prema temi sankcija Rusiji.
Bez obzira na to koliko ga srce vuklo ka daljinama Kazanja, srpski predsednik je svestan da napredak u ključnim pitanjima ima malo veze sa planetarnim ambicijama BRIKS-a, a mnogo više sa dogovorima u Briselu, Berlinu i Parizu
Diplomatsko žongliranje, osim kratkoročno, ipak ne može da zameni pravu strategiju razvoja i reformi, niti da donese stabilnost. Srbija se nalazi u nezavidnoj situaciji zemlje koja je u poslednjoj deceniji smanjena za pola miliona ljudi i koja još uvek nije dostigla prosek rasta bivših socijalističkih zemalja – članica EU. Građani Srbije u proseku žive sedam godina kraće od Slovenaca i četiri godine kraće od građana Hrvatske. Bez sređivanja stanja u zemlji, uključujući brojne reforme, teško da će se stanje suštinski popraviti, bez obzira na najave o „kvantnim skokovima“ ili o još jednom krugu usklađivanja zakonodavstva sa EU (ovaj put do 2027. godine – M. Đurić) zarad navodne pripreme za članstvo.
Više od decenije nakon dolaska na vlast, vladajući režim u Beogradu nije postigao bitan napredak u strateškim prioritetetima zemlje – pristupanju EU, održivoj normalizaciji odnosa sa Prištinom, kao i unapređenju odnosa sa susedima – posebno onim sa prostora ex-Yu. Bez obzira na to koliko ga srce vuklo ka daljinama Kazanja, srpski predsednik je svestan da napredak u ovim temama – kao uostalom i u ekonomskim – ima malo veze sa planetarnim ambicijama država BRIKS-a, a mnogo više sa dogovorima u Briselu, Berlinu, Parizu i drugim evropskim prestonicama.
