Kako se bliže predsednički izbori u Sjedinjenim Državama, mnogi se pitaju šta će njihov ishod značiti za američku spoljnu politiku. Odgovor na to pitanje umotan je u neizvesnost.
Prvo, ko će pobediti na izborima? Početkom leta ankete su pokazivale da Donald Tramp ima solidnu prednost nad predsednikom Džoom Bajdenom. Ali sada kada je potpredsednica Kamala Haris predsednički kandidat Demokratske partije, ankete blagu prednost daju njoj. Problem se, naravno, sastoji u tome što, ako se raspoloženje birača menja tako brzo, postaje praktično nemoguće predvideti za koga će se većina njih opredeliti 5. novembra. Haris pokazuje impresivnu političku veštinu, ali politika u demokratskom okruženju puna je iznenađenja.
Drugo, strani lideri i drugi akteri se na neki način takođe nešto pitaju – u smislu da njihovo ponašanje može da naprasno utiče na promenu američke agende i verovatnoću različitih ishoda. Skromna spoljnopolitička postavka Džordža V. Buša kakvu je zastupao u kampanji za izbore 2000. nije imala nikakve veze sa spoljnom politikom kakvu je vodio nakon terorističkih napada 11. septembra naredne godine. Ko može znati kakva iznenađenja bi mogli da prirede Vladimir Putin ili Si Đinping?
Politika kontinuiteta
Istupi tokom kampanje, naravno, nude izvesne nagoveštaje. Ukoliko pobedi Haris, može se očekivati nastavak Bajdenove politike, ali uz izvesne korekcije. Čini se da ona stavlja manji naglasak na promovisanje demokratije – što je bila jedna od Bajdenovih glavnih tema – i malo više od njega insistira na pravima Palestinaca. Generalno govoreći, međutim, vodila bi istu politiku jačanja tradicionalnih američkih savezništava i promovisanja multilateralizma.
Tramp je manje predvidljiv. Jeste da su svi političari ekonomični s istinom, ali on je po tom pitanju ozloglašen. Teško je znati šta bi od izrečenog u njegovim nastupima moglo biti pretočeno u konkretnu politiku. Retorika u kojoj se potencira unilateralizam i spuštanje savezničkih veza na niži nivo govori nam nešto o generalnom usmerenju njegove spoljne politike, ali nam ne nudi odgovore na konkretna pitanja.
Posmatrači pokušavaju da svoja predviđanja učine tačnijim tako što obraćaju pažnju na to koga predsednički kandidati biraju za savetnike. Ključni spoljnopolitički saradnik Harisove je Filip Gordon, u ranijim demokratskim administracijama zadužen za evropske i bliskoistočne poslove. U Trampovom taboru je teško identifikovati figuru koja bi zauzimala uporedivu poziciju
Posmatrači često pokušavaju da svoja predviđanja učine tačnijim tako što obraćaju pažnju na to koga predsednički kandidati biraju za savetnike. Ključni spoljnopolitički saradnik Harisove je Filip Gordon: pragmatični, visoko uvaženi pripadnik srednje struje koji je, pre nego što je postao glavni spoljnopolitički savetnik aktuelne potpredsednice, u ranijim demokratskim administracijama bio zadužen za evropske i bliskoistočne poslove.
Suprotno ovome, u Trampovom taboru je teško identifikovati figuru koja bi zauzimala uporedivu poziciju, mada se u štampi s vremena na vreme pominje ime Roberta O’Brajana, poslednjeg savetnika za nacionalnu bezbednost u Trampovoj administraciji. Ono što se sa sigurnošću zna jeste da Tramp žali što je tokom prethodnog mandata na ključna mesta postavljao tradicionalne republikance, budući da su oni dosledno radili na tome da ograniče njegovu slobodu delovanja i njegove politike učine umerenijim nego što mu je bila namera.
Odnos prema Kini
Vredi ukazati i na izvesne sličnosti između dvoje kandidata. Najvažnija je njihov odnos prema Kini. Postoji širok konsenzus obe stranke da Kina nije fer igrač kada je reč o trgovini i pitanjima intelektualne svojine, te da njeno asertivno ponašanje u Istočnom i Južnom kineskom moru predstavlja pretnju po američke saveznike poput Japana i Filipina. Kina je u mnogo navrata stavila do znanja da ne isključuje upotrebu sile kako bi stekla kontrolu nad Tajvanom, koji smatra svojom odmetnutom provincijom. Na mnogo načina, Bajden je nastavljač Trampove politike prema Kini, a uz izvesne korekcije verovatno će istim putem nastaviti i Haris.
Druga sličnost koju kandidati dele jeste njihovo odbacivanje neoliberalne ekonomske politike. Tokom Trampovog mandata SAD su odbacile tradicionalni (iz ere Ronalda Regana) republikanski pristup pitanjima spoljne trgovine, podizanja carina i snižavanja nivoa američkog angažmana u okviru Svetske trgovinske organizacije. Sve to sprovedeno je po smernicama američkog trgovinskog predstavnika Roberta Lajthajzera, i dalje uticajnog u Trampovom okruženju.
Tramp je odbacio i Sporazum o transpacifičkom partnerstvu koji je ispregovarala administracija Baraka Obame, a Bajden nije učinio ništa kako bi se SAD ponovo priključile tom sporazumu – kao što nije ukinuo ni carine koje je Tramp uveo na uvoz robe iz Kine. Zapravo, Bajden je otišao i korak dalje uvođenjem nove, na visoku tehnologiju fokusirane kontrole izvoza u Kinu (opisane kao „podizanje visoke ograde oko malog dvorišta“). Budući da, kao političarka koja potiče iz Kalifornije, ima veze s tamošnjim kompanijama iz visokotehnološkog sektora, malo je verovatno da bi Haris tu ogradu krenula da snižava; dok bi Tramp, ako bi na tom planu išta menjao, gledao samo kako da dvorište proširi.
I Tramp i Haris tvrde da bi američku tvrdu moć – u vojnom i ekonomskom smislu – uvećali dodatnim izdvajanjima za odbrambeni budžet i bazu namenske industrije. Od oboje se takođe može očekivati da nastave tekući program modernizacije nuklearnog naoružanja i da promovišu razvoj novih oružja koja koriste veštačku inteligenciju.
Meka moć
Jedna od najvećih razlika među njima tiče se gledanja na Evropu. Tramp i njegov potpredsednički kandidat, Džej Di Vens, jasno stavljaju do znanja da ih podrška Ukrajini i NATO ne zanima mnogo. Tramp tvrdi da bi rat brzo okončao pregovorima, a teško je videti kako bi se to moglo postići a da Ukrajina iz toga ne izađe oslabljena.
Kad je reč o Bliskom istoku, oboje kandidata obećava da će nastaviti s podrškom bezbednosti Izraela i pravu te zemlje na samoodbranu, s tim da Haris pominje i palestinsko pravo na samoopredeljenje. Oboje bi verovatno tražili od Saudijske Arabije da nastavi proces normalizacije odnosa s Izraelom, i zadržali oštar kurs prema Iranu. Ali dok bi Trampu Afrika i Latinska Amerika bile nisko na spisku prioriteta, od Harisove se može očekivati da na te delove sveta obrati više pažnje.
Jedna od najvećih razlika među njima tiče se gledanja na Evropu. Tramp i njegov potpredsednički kandidat, Džej Di Vens, jasno stavljaju do znanja da ih podrška Ukrajini i NATO ne zanima mnogo. Tramp tvrdi da bi rat brzo okončao pregovorima, a teško je videti kako bi se to moglo postići a da Ukrajina iz toga ne izađe oslabljena
Najdramatičnija razlika tiče se ipak američke meke moći: sposobnosti da se željeni ishodi postignu ubeđivanjem, a ne prinudom ili političkom trgovinom (autor teksta je krajem osamdesetih i osmislio koncept meke moći, prim.). Tokom predsedničkog mandata Tramp je optirao za unilateralizam po obrascu „Amerika na prvom mestu“, što je onda druge zemlje navelo na zaključak da se njihovi interesi ne uzimaju u obzir. On otvoreno odbacuje i multilateralizam, što se na najdramatičniji način manifestovalo povlačenjem američkog potpisa sa Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, te istupanjem iz članstva u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. Bajden je poništio te odluke, ali bi ih Tramp po povratku na vlast verovatno ponovo doneo i sproveo, dok bi pod Harisovom američka participacija bila nastavljena. Od nje se isto tako pre može očekivati da u svojim istupima promoviše ljudska prava i demokratiju.
Ukratko, u velikim segmentima američke spoljne politike kontinuitet će biti očuvan nezavisno od toga ko će pobediti na izborima. Ali razlike između kandidata u stavovima prema savezništvima i multilateralizmu značajne su – i mogle bi da budu od ključne važnosti za to kako će ta politika u narednim godinama izgledati.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
