Ideja o ujedinjenju Južnih Slovena je u Boki utemeljena 1848. godine, kada je na Skupštini Bokelja podržana deklaracija o zajedničkom državnom konceptu. Burno je pozdravljena i proslavljena topovskim salvama sa 40 jedrenjaka, što je Prčanju dalo epitet rodoljublja i jugoslovenstva. Na tekovinama takvog sistema vrednosti svet je ugledao Niko Luković i verovao u njega celog života.
Poreklom iz jedne od najuglednijih kapetanskih porodica, on plovi u hronikama burnih i teških vremena u maniru pedantnog istraživača i humaniste. Napisao je desetine knjiga, studija i rasprava posvećenih pre svega istorijskom i kulturnom nasleđu Boke Kotorske.
Boka – multikulturalnost u vremenu novih država
U traganju za zaboravljenim duhom minulog Prčanja i Boke, Luković je ponudio uzore i obrasce koji pomažu da spoznamo sami sebe u imanentnom traganju za vlastitim ili tuđim korenima upravo onim koji nas ne dele. U tom pogledu je ostao do kraja dosledan, jedinstven i neponovljiv i zato ga ističem kao najvećeg Bokelja XX veka.
Boka Kotorska je tipičan primer multikulturalnosti, gde se uvek sreće problem identiteta i to kako nas drugi vide a ne kako mi percipiramo sami sebe. Biti istinski Bokelj znači ne pripadati nijednoj opciji koja nas deli nacionalno ili verski; moramo biti nešto drugo samosvojstveno u različitosti pripadanja. Jer mi Bokelji jesmo drugačiji i nismo Dalmatinci, što rekoše naši preci u deklaraciji o ujedinjenju 1848.
Protekle decenije ovih prostora su omeđene novim državama, crkvama, jezicima…
Razlike se ističu i potenciraju svakodnevno, a tamo gde ih nema prave se veštački. Don Niko Luković je kao vizionar pokušao da ujedini buduću razjedinjenu braću i to tako što je od sakralnog objekta kakva je župska crkva na Prčanju u vlastitoj životnoj efemernosti stvorio jedinstvenu galeriju savremene jugoslovenske umetnosti. Držeći se tradicije donatorstva još tokom izgradnje hrama, sebe je duhovno ugradio u monumentalnost svekolikog izraza u društvu Meštrovića, Rosandića, Stojanovića, Mitrića, Milunovića, Milosavljevića, te slikara venecijanske škole Basana, Tintoreta, Veronesea, čineći jedinstveni rukopis koji ne poznaje granice vremena ni prostora.
Tolerancija i poštovanje u ljubavi različitosti su održale Boku, bile su njegove reči koje su me zatekle u neuspelom pokušaju da se setim bar još jednog katoličkog hrama ispred koga je bista pravoslavnog vladike.
Berlinski zid pao, baš kao i Jugoslavija
Društvena i politička kretanja osamdesetih godina prošlog veka sa poremećenim sistemom vrednosti marginalizovali su delo i misli Lukovića. Citiran je retko, kada se moralo, sa namerom da se što ređe mora. Don Niko Luković je bio erudita neslućenih kapaciteta, ali i nedovoljno veliki katolik da bi u hijerarhiji crkve stigao dalje od župnika a kamoli kotorskog biskupa, što bi u nekim drugim civilizacijskim okolnostima bilo realno i očekivano.
Tolerancija i poštovanje u ljubavi različitosti su održale Boku, bile su reči don Nika Lukovića koje su me zatekle u neuspelom pokušaju da se setim bar još jednog katoličkog hrama ispred koga je bista pravoslavnog vladike
Posle pada Berlinskog zida Evropa je krenula pravcem ujedinjenja, a Jugoslavija u destrukciju u maniru vampirskog nacionalizma kao ideologije banalnosti i političkog kiča. Nacionalizam je pre svega paranoja, kolektivna i pojedinačna. Kao kolektivna ona je posledica zavisti i straha uz pre svega gubitak individualne svesti. Kada je zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma, kolektivni integritet postaje ireverzibilno opasan i po sebe i po one druge.
Nacionalizam je negativna duhovna kategorija zasnovana na poricanju. Naše vrednosti su u funkciji samo u odnosu na nacionalizam onih drugih.
Mi jesmo nacionalisti, ali su oni to još više.
Mi koljemo samo kada se mora, ali oni to čine redovno.
Umemo da se napijemo, ali oni su alkoholičari.
Naša prošlost je čista u odnosu na njihovu, mi smo žrtve a oni su dželati.
U tom i takvom vremenu su se našle poslednje dve generacije ovih prostora.
Boka je jedinstveno područje na raskrsnici civilizacija, mešavina od viška istorije, književnosti, atmosfere i pojedinačnih saznanja. Za mnogobrojne bio je ovo pretežak izazov.
Sukob generacija i vremena
Imao sam izuzetnu priliku da u ranim godinama detinjstva sretnem i poslušam deo životnih ispovesti dva poslednja kapetana koji su plovili na jedra. Prvi je bio moj ded Đenko a drugi Niko Lazari. Kao i većina njihovih savremenika bili su konzervativni i veliki tradicionalisti. Prezirali su novu tehnologiju parnih mašina, a kolege na vaporima smatrali manje vrednim, uvereni da njima komanduje makina, odnosno mašina. Taj nedostatak snalaženja u novom dobu imao je skupu cenu, praćen finansijskim kolapsom i migracijom pre svega muškog dela populacije.
Prvo značajno odredište je bio Trst, preciznije Loyd Triestino tada uspostavljena kao najmoćnija brodska kompanija Mediterana.
Ostali su se rasuli širom sveta, najčešće u Severnoj i Južnoj Americi.
Drugi deo, ženska populacija, ostao je u usamljenosti, bez prilika za srećniju budućnost. Gotovo je bilo nezamislivo da se udaju za prve susede Crnogorce koji su počeli migraciju sa kopna na more. U takvim okolnostima i socijalnim odnosima izostala je prosta reprodukcija i osipanje mnogih familija je dovelo do konačnog izumiranja. Od 12 porodica koje su osnovale Prčanj i podigle Bogorodični hram danas su još živi potomci samo pet.
Kako vukovi postaju jaganjci
Kraj Drugog svetskog rata Bokelji dočekuju sa novim iskušenjem. Osvanulo je jutro u novim granicama a da ih niko nije pitao za mišljenje o ideološkom potezu pera Blaža Jovanovića i Edvarda Kardelja. Crkva je odvojena od države, ali se sekularnost različito primenjivala u pravoslavnom i katoličkom pogledu. U prvom slučaju pravoslavlje je satrto u pasjim grobljima i verskim objektima pretvorenim u silose ili staje za stoku. Brozomorni sistem je bio daleko tolerantniji kada su katolici bili u pitanju, gde je širenje vere i uticaja bilo daleko slobodnije pa samim tim i efikasnije.
U užem delu zaliva posebno do tesnaca Verige živela je posle rata multinacionalna i multikonfesionalna populacija. Bilo je tu Hrvata, Austrijanaca, Italijana, Čeha, ali pre svega Srba pravoslavne i katoličke veroispovesti. Posle 70 godina svi prvo navedeni su postali Hrvati katolici dok su Srbi katolici nestali jer ih se pre svega odrekla njihova matica Srbija pod geslom da ne možeš biti Srbin ako nisi pravoslavan.
U užem delu zaliva bilo je Hrvata, Austrijanaca, Italijana, Čeha, ali pre svega Srba pravoslavne i katoličke veroispovesti. Posle 70 godina svi prvo navedeni su postali Hrvati katolici, dok su Srbi katolici nestali jer ih se pre svega odrekla njihova matica Srbija pod geslom da ne možeš biti Srbin ako nisi pravoslavan
Ovaj anticivilizacijski čin je bio koban za opstanak Bokelja, gde se svakim novim danom sužava autonomija javnog prostora na njihovu štetu. Potpuno nespremni da se suoče sa novim društvenim i socijalnim prilikama, bivši vukovi na moru postaju na kopnu krotki jaganjci.
Dve trećine ukupno najvrednijeg kulturno-istorijskog nasleđa Crne Gore se nalazi u Boki Kotorskoj. Nažalost, Crna Gora godinama unazad pokazuje da nema receptore koji bi prepoznali vrednost ovog istorijskog poklona. Sasvim je prihvatljiva postala teza da sve što je katoličko zapravo jeste hrvatsko, dovodi se u pitanje državni integritet i suverenitet i takvom narativu zapravo nema ko da se suprotstavi. Bokelji se u ovim današnjim okolnostima više ne rađaju, a umiranje je jedina izvesna konstanta. Nije postala retkost da se vera proda za večeru iz sasvim lukrativnih razloga. Primeri koji slede samo dokazuju da su iščezli postulati morala i karaktera kojima su se naši preci rukovodili.
Jugooceanija kao moćna kompanija bivše države nikada u svojoj floti nije imala brod sa imenom Iva Visina, prvog Južnog Slovena koji je svojim brodom oplovio svet.
Na Admiralitetu i UO Bokeljske mornarice je odbijen predlog da se u luci Kotor podigne spomen-obeležje Visinu kao metafori naše pomorske tradicije, uz obrazloženje da Kotor u svojoj prošlosti ima značajnije ličnosti i da je uostalom slavni kapetan po rođenju Prčanjanin.
Dve trećine ukupno najvrednijeg kulturno-istorijskog nasleđa Crne Gore se nalazi u Boki Kotorskoj. Nažalost, Crna Gora godinama unazad pokazuje da nema receptore koji bi prepoznali vrednost ovog istorijskog poklona
Admiral Bokeljske mornarice je autor knjige Historija pomorstva Crne Gore iako ova država praktično do Berlinskog kongresa 1878. nije imala izlaz na more.
Čelni ljudi Bokeljske mornarice su posebno ponosni na nominaciju ove organizacije za Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog dobra, iako nikome i nikada od naših predaka na pamet ne bi palo da ovako nešto sastavi i potpiše.
Udari na duh bokeljstva
Protekli vekovi su bili prepuni iskušenja, kako na moru tako i na kopnu, ali duh bokeljstva te generacije nije nikada skrenuo sa kursa tolerancije i suživota u različitosti i predstavljao je atribut ponosa, ali i odgovornosti. Da bi se to razumelo dovoljan je pregled kroz istoriju, od dinastije Nemanjića, Mletačke republike, Napoleona, Austrije odnosno Austrougarske, pa sve do današnjih dana. Nikada do sada Bokeljska mornarica nije bila ni srpska ni mletačka, još manje francuska ili austrijska.
Bila je bokeljska ma kako velike sile vladale ovim prostorima. Najveće domete u ekonomskom i kulturnom pogledu je Boka doživela u vremenu tzv. okupacije, da bi „Periklovo zlatno doba“ procvata imalo svoj domet od 17. do 19. veka. Oslobodilački ratovi i njihovi ishodi su dali slobodu pojedincima da istoriju kroje po sebi i od sebe. Po svom Statutu i još više nepisanom uverenju naših prethodnika Bokeljska mornarica nikada kao organizacija nije u svom imenu imala nacionalne i verske odrednice i zato jeste bila bokeljska. U nominacionom aktu kandidature za Unesko postala je hrvatsko-crnogorska udruga i tim činom izgubila vlastiti identitet i prestala biti bokeljska.
Dakle, sasvim je svejedno koji nacionalni ili verski prefiks koristite, jer time bokeljstvo kao kategoriju identiteta, koji nas je u prošlosti odbranio od svih drugih moćnih odrednica, šaljete na smetlište istorije, što je i učinjeno na sramotu i žalost.
Sve navedeno je bolni apel i glas u cilju zaštite naše Nevjeste Jadrana, koja danas teško boluje i pitanje je koliko još ovako može opstati. Gde god da se okrenete videćete uznapredovali urbicid, autodestrukciju koja je u velikoj meri poništila svu kreativnu energiju naših predaka. Nas ne može odbraniti nikakav Unesko jer svakodnevno dokazujemo da smo od njega jači.
Kotor je grad star dva milenijuma, bogate prošlosti, iznad čijih glavnih vrata i sada stoji grb AVNOJ-a sa brozomornim citatom da tuđe nećemo a svoje ne damo. Kada god vidim ovu poruku pomislim da smo sve što smo mogli do sada dali, čak i ono što nam nikada niko nije ni tražio.
Zaključak vama ostavljam, jer je svaki dan sve gore. Bolesna svest ima prvorazredni interes da nikada ne izađe iz svoje bolesti. Kako pronaći pravi put i spas ako su oni i mi oko nas, to je pitanje za kraj.
