Kada su pandemije gotove? Nema pravila. Otkako je pre sto godina izbila pandemija španske groznice, mi imamo epidemije sezonskog gripa od koje obolevaju milioni, a svake godine umire oko 650.000 ljudi, od kojih 75.000 u evropskom regionu. Epidemiju gripa zovemo sezonskom, ali cirkulacija virusa na planeti je neprestana – geografija se menja kako se menjaju godišnja doba. Kada je na severnoj hemisferi zima, više je inficiranih i bolesnih na severu. Kada stigne toplo vreme na sever, virus se prebaci na južnu hemisferu i tako stalno. Slično se dešava i sa virusom korone, on je tu i ostaje sa nama. Nije ga izbrisao ni početak rata u Ukrajini, kako su neki tvrdili, samo je naša pažnja preusmerena na druga događanja da se ne bi bacala mrlja na veličanstvenu pobedu nad virusom.
Koliko se sećamo pandemije i čega bi trebalo da se podsetimo? Na više od 700 miliona obolelih od korone i sedam miliona registrovanih smrti globalno. Na to da je taj broj prema SZO verovatno tri puta veći, čime se broj umrlih izjednačuje sa brojem umrlih tokom Prvog svetskog rata. Da smo mi zbog pandemije izgubili grad veličine Paraćina, Zaječara ili Kikinde. Višak smrtnosti tokom pandemije procenjen je na preko 61.800 ljudskih života? Pa šta? Kolateralna šteta.
Važno je da se što pre institucije osposobe za reagovanje u uslovima neke buduće pandemije, da nam se ne bi opet desilo da zovemo stručnjake iz inostranstva da nas savetuju da peremo ulice ili da zlatom plaćamo hlorokin i respiratore ili zidamo zgrade bolnica koje danas zvrje prazne, kao i fabrika vakcina u kojoj nikada ništa nije proizvedeno
Pandemija kovida je ruinirala i naše zdravlje, ali i zdravstvene sisteme. Zaboravili smo koliko su bolnice bile opterećene teškim pacijentima a zdravstveni radnici intenzivnim radom, pritiskom, psihičkom traumom, ali i infekcijama zbog propusta u merama zaštite. Prema Sindikatu lekara i farmaceuta, od marta 2020. do februara 2021. od posledica korona virusa u Srbiji je preminulo 89 lekara, 13 stomatologa i dva farmaceuta – 104 ukupno. Broj preminulih lekara od kovida u većini zemalja EU je nula.
Procena Lanceta je da 10-20 odsto obolelih od kovida ima dugoročne multisistemske posledice bolesti, koje sada zovemo produženi kovid, a koje se najčešće manifestuju zamaranjem, otežanim disanjem i drugim simptomima koji traju nedeljama ili mesecima i koji dovode do toga da jedan od 10 obolelih od produženog kovida među radno sposobnim, postaje trajno onesposobljen za dalji rad. Posledice kod dece su slične kao kod odraslih, a o tome se još vrlo malo govori. Zbog kovida, liste čekanja onih koji je trebalo da imaju redovne zdravstvene intervencije su se produžile, a intervencije su se pomerale i dalje se pomeraju za neka bolja vremena – čime se ugrožava i zdravlje i kvalitet života velikog broja ljudi.
Pandemija je u svim populističkim režimima prepoznata kao prilika da se uđe u svaku poru života građana i da se učvrsti vlast.
Sada kada imamo povratak bolesti koje su zahvaljujući vakcinama bile skoro zaboravljene, kao veliki kašalj i male boginje, teško će se vratiti izgubljeno poverenje. Još će teže biti vakcinisati decu ako neki od podrivača poverenja u vakcine dođe na čelo Ministarstva zdravlja. Uvek može gore.
Od uvođenja vanrednog stanja kod nas, a podsećamo da je ono uvedeno na predlog ministra vojnog, vladin Krizni štab preuzima upravljanje pandemijom i ključnim odlukama o raspodeli sredstava, ljudstva, bolničkih kapaciteta, javnim nabavkama, dostupnim i ličim podacima, te odnosima sa medijima i javnošću. Sve ove funkcije su neophodne za normalno i demokratsko funkcionisanje sistema i važno je da se što pre potpuno vrate u nadležne institucije a da se te institucije ojačaju i osposobe za reagovanje u uslovima neke buduće pandemije i drugih urgentnih zdravstvenih situacija. Da nam se ne bi opet desilo da zovemo stručnjake iz inostranstva da nas savetuju da peremo ulice ili da zlatom plaćamo hlorokin i respiratore ili zidamo zgrade bolnica koje danas zvrje prazne, kao i fabrika vakcina u kojoj nikada ništa nije proizvedeno. Da nam se ne desi opet da ministra zdravlja i Lekarsku komoru ne čujemo tokom cele pandemije, a da se ključne informacije od javnog značaja čuju samo preko nezavisnih medija ili eksperata Ujedinjenih protiv kovida. Da se ne desi da ponovo upropastimo šansu koju smo dobili ranom nabavkom vakcina ili uvođenjem elektronskog registra vakcinacije, koji je pokazao da lako možemo da imamo odličan digitalizovan program vakcinacije, ali nećemo.
Ekonomisti će se sigurno još baviti helikopterskim parama koje su uvedene kao praksa tokom pandemije, a od kojih ni dinar nije išao u Fond zdravstvenog osiguranja
Ekonomisti će se sigurno još baviti helikopterskim parama koje su uvedene kao praksa tokom pandemije a od kojih ni dinar nije išao u Fond zdravstvenog osiguranja.
Kada su polovinom 2023. prestala vanredna ulaganja novca u zdravstvo – vi samo bolujte a mi ćemo vas srediti – suočili smo se sa krizom finansiranja koja traje i koja će morati hitno da se rešava. Građani izdvajaju sve više novca za zdravstvo, iz svojih džepova, a taj novac sve više ide u privatni sektor. Sve više najboljih kadrova odlazi u privatni sektor, a mlađih van zemlje. Uvećavaju se nejednakosti i razlike u dostupnosti usluga između centara i periferije. Onima koji imaju da plate, nije problem da ostvare uslugu koja im treba u momentu kada im treba. Šta s onima koji nemaju da plate? Dostupnost osnovnih usluga svima, jednako, mora biti prioritet reforme, kada god se desi.
Krize kao što je pandemija često otvaraju mogućnosti za korenite promene, ako ima odlučnosti i političke volje, koje nije bilo, pa je prilika propuštena. Zato se sada kunemo da će nam veštačka inteligencija smanjiti redove u čekaonicama, a zdrav razum nam govori da se to ne može desiti dok ne promenimo način zapošljavanja, podignemo plate u zdravstvu, reformišemo kadrovsku politiku i unapredimo efikasnost u sektoru.
Građani izdvajaju sve više novca za zdravstvo, a taj novac sve više ide u privatni sektor. Sve više najboljih kadrova odlazi u privatni sektor, a mlađih van zemlje. Uvećavaju se nejednakosti i razlike u dostupnosti usluga između centra i periferije
Ljudi su ključ, dobro upravljanje ljudima i liderstvo je pokretač svega. Kod nas je to sistemski ograničeno, jer se rukovodioci regrutuju samo iz članstva stranke, a i oni su vezanih ruku jer ova vlast već deceniju sve direktore drži u statusu vršilac dužnosti, da valjda neko ne bi pokrenuo neku inovaciju i inicijativu i promenio nešto nabolje. Promoviše se digitalizacija, a transparentnost informacija i upravljanja ne postoji, kao ni prilika za glas pacijenata ili mogućnost za učešće građana u upravljanju sektorom koji oni sami finansiraju.
Netransparentnost i nedoslednost u komunikaciji tokom pandemije dovele su do pada javnog poverenja. Krizni štab je propustio da od početka uključi psihologe i stručnjake za društveni marketing koji bi pomogli razumevanju potreba građana i razvili strategiju za masovno usvajanje preventivnih mera i ponašanja za vreme pandemije. Poruka – perite ruke, vakcinišite se, nosite masku i ostanite kod kuće kada kašljete ili imate druge simptome infekcije, nije se odavno čula, a važna nam je danas kada trećina Srbije kašlje već mesecima.
Vakcinacija je na kritično niskom nivou. Poverenje u vakcine su podrivali mnogi koji su na tome gradili političke karijere. Sada kada imamo povratak bolesti koje su zahvaljujući vakcinama bile skoro zaboravljene, kao veliki kašalj i male boginje, teško će se vratiti izgubljeno poverenje. Još će teže biti vakcinisati decu ako neko od podrivača poverenja u vakcine dođe na čelo Ministarstva zdravlja. Uvek može gore.
Onima koji imaju da plate, nije problem da ostvare uslugu koja im treba u momentu kada im treba. Šta s onima koji nemaju da plate? Dostupnost osnovnih usluga svima, jednako, mora biti prioritet reforme, kada god se desi
Očigledan je nedostatak službe za rad na promociji zdravlja, koja bi mogla da savetuje medije, vodi dijalog na društvenim mrežama i koristi informacionu tehnologiju za pružanje saveta i „usluga na daljinu“.
Ovo nije prva pandemija zarazne bolesti u ovom veku, a nije ni poslednja. Ugrožavaju nas i druge zarazne bolesti, gojaznost, pušenje, alkoholizam, nedostatak kretanja, depresija, nasilje, nedostatak empatije, rizične navike u seksu, saobraćaju, koji su vodeći uzroci obolevanja i smrti, a po rasprostranjenosti i posledicama imaju sve odlike pandemije. Svaka od ovih pandemija može da se spreči ako se radi sa ljudima sa empatijom, znanjem i poverenjem.
Šta radimo po tom pitanju, biće na ekranu Radara.
