Kada je, 1982, Slobodan Kojić, vajar a docnije i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Cetinju, pokrenuo Internacionalni simpozijum skulpture velikog formata u terakoti Tera u Kikindi, nije mogao ni da nasluti razmere svog poduhvata. A bio je vrlo ambiciozan, i okružen pravim ljudima.
Trebalo je mnogo nadljudske upornosti i timske energije da se stvori Tera imperija, koja osim Ateljea, kao stecišta umetnika, poseduje i muzej, i galeriju, u centru tog gradića na severu Banata, ranije poznatog samo po sovama ušarama. Danas se žitelji Kikinde diče svojim Simpozijumom, jedinstvenim u svetu po nekoliko aspekata.
Prvo, to su uslovi rada od pet do osam skulptora koji se svakog jula okupe, po pozivu ili na osnovu prođe na konkursu, ne bi li stvorili nešto što ne mogu ni na jednom drugom mestu. U Teri su im na raspolaganju svi mogući alati i aparati, kao i peć golemog formata, 2,5×1,40×1,40 metara, čija je uloga možda i najdragocenija.
Eksponati u Muzeju nisu poređani hronološki, a ni po poetici, već stvaraju dojam celine, zaokružene rumenilom terakote
Nad radnim prostorom nadvija se galerija, nepregledna, kao i prizemlje, puno vajarskih stalkova raznih veličina. Stoga svaki umetnik može svoje delo da sagleda iz daljine, i iz svih uglova. Količina i smer svetlosti takođe su optimalni, pa stvaraoci nemaju privid senki. Kako je glina „podatna, ali zlopamtljiva, te se osveti ako ne poštuješ njena pravila“, što bi Kojić rekao, potrebni su i saveti stručnjaka, takođe u ponudi Simpozijuma.
„Zbog ravnomernog sušenja, nužnog da skulpture ne puknu pri pečenju, neophodno je graditi ’tanke zidove’, na šta asistenti stalno opominju, vodeći računa i o drugim potencijalnim greškama“, objašnjava Mića Stajčić, jedan od ovogodišnjih učesnika rezidencijalnog programa. Kad izađu iz peći, umetnička dela pozicioniraju se u ogromnom dvorištu Ateljea, a nekadašnjeg pogona fabrike crepa „Toza Marković“, čineći najveću svetsku zbirku skulpture u terakoti, u domenu savremene umetnosti.
Šetanje tim unikatnim parkom predstavlja veliku privilegiju i radost za oko, posebno u sezoni bujne vegetacije. Tada ružičasta boja gigantskih skulptura, „razbacanih“ po urednoj travi, pravi izuzetnu kolorističku kompoziciju. I belina snega dobro leži rozikastim tonovima, ublažavajući obrise težinom nanosa, bezazlenih u odnosu na čvrstinu terakote.
Da i od toga ima nešto vizuelno upečatljivije, dokazuje Muzej Tera, u bivšem vojnom manježu iz 1895, gde se pompezno rumeni tristotinak skulptura najznačajnijih vizuelnih stvaralaca 20. i 21. veka, sa svih meridijana, od regiona do Japana i Tajvana. To su probrani komadi iz kolekcije od preko 1.000 artefakata.
„Ideja je da se muzejska postavka sporadično menja i dopunjuje, kako bi ostala aktuelna, edukovala javnost držeći se muzeoloških principa, i šireći joj svest o značaju savremene umetničke produkcije“, naglašava Aleksandar Lipovan, direktor Centra za likovnu i primenjenu umetnost Tera, kako se svi zajedno zovu ogranci kikindskog samoodrživog umetničkog preduzeća.
Izraza ima raznih, apstraktnih i figurativnih, onih što evociraju prošlost ili streme budućem, nekad i sasvim fantastičnom
Ali, za samoodrživost se moralo boriti, počev od izdvajanja jednog od „Tozinih“ pogona pri privatizaciji, 1999. Danas su prodati objekti devastirani, dok onaj koji je pripao umetnicima stalno napreduje, na bazi težnje učesnika Simpozijuma da sami sebe nadmaše.
Trebalo je ubediti i gradske oce Kikinde da jahalište otkupe od vojske, i da ga renoviraju, po nacrtu Aranke Blat, vrhunske ekspertkinje za rekonstrukciju i revitalizaciju stare arhitekture. Višegodišnji proces izrodio je utiskom prisutnih na otvaranju, 2017, da „su na nekom velelepnom arheološkom nalazištu“, možda i zbog podsvesne asocijacije na Glinene ratnike iz Sijena, nađene u grobnici prvog kineskog cara Ćin Š’huanga.
Eksponati u Muzeju nisu poređani hronološki, a ni po poetici, već stvaraju dojam celine, zaokružene rumenilom terakote. Izraza ima raznih, apstraktnih i figurativnih, onih što evociraju prošlost ili streme budućem, nekad i sasvim fantastičnom. Pojedini radovi odišu sakralnošću, dok drugi provociraju i ruše tabue, svi skupa čineći zbirku van svake konkurencije.
Sezonski simpozijski uradak prvo se plasira u Galeriji, još od 1985. Izložbom (zbog gabarita artefakata uvek proširenom i na glavnu gradsku ulicu), ujedno počinje sledeći saziv. Ni u međuvremenu Galerija ne drema, već prezentuje dela stvaralaca izabranih po konkursu, baš kao što se i u Ateljeu odvijaju usavršavanja, zahvaljujući novopostavljenom podnom grejanju. Može se izlagati i u za to namenjenom prostoru u sklopu Muzeja, pa mu Kikinda dođe grad s najvećom umetničkom ponudom nadaleko, ostvarenom na pogon samoodrživosti Tere.
Ipak, najveća pažnja zgodi se u julu, kad se ovde sjate novi kreatori. To su prošlog meseca bili Anamarija Šerban iz Rumunije, Stiven Mas iz Velike Britanije, Vesna Perunović i Božica Rađenović iz Kanade, Srđan Arsić odavde, kao i Stajčić, naš sagovornik. Osim ocene ili poziva Umetničkog saveta, njih je spojila i težnja da što više izvuku iz kikindske masne zemlje, takođe s unikatnim odlikama.
Pojedini radovi odišu sakralnošću, dok drugi provociraju i ruše tabue, svi skupa čineći zbirku van svake konkurencije
„Dodir s glinom me je podsetio na studentske dane, kad sam s njom konstantno bio u neposrednom kontaktu. Doduše, glina mi i dalje služi kao privremeni materijal s kojeg skidam kalupe, kako bih finalnu skulpturu napravio od plastike ili epoksija“, obrazlaže Stajčić, inače poznat po duhovitim ostvarenjima, ali i krajnje ozbiljnom pristupu produkciji.
Te dve svoje karakteristike, Stajčić je i u Teri ovaplotio, odlučujući da napravi ToiToi mobilni toalet, u realnim dimenzijama. „Nedugo po pozivu, ’štreberski’ sam se pripremio, obišavši prostor Tere. Posmatrajući prostranu livadu oko Ateljea, i uzimajući u obzir dimenzije peći, rodila mi se ova zamisao, koja je mene prvog nasmejala“, priča Stajčić.
Isprintani 3D model mobilnog toaleta, koji je vajar poneo na Simpozijum (u razmeri 1:10), „bitno je olakšao sam proces planiranja i izrade kompleksne konstrukcije, svojstvene većini velikih komada“, koji ostaju organizatorima, po pravilima Simpozijuma. Ona iziskuju i dva manja formata, a ako autor uspe da ih napravi, razapet između osvajanja umeća i neformalnog a sadržajnog druženja, može slobodno da ih nosi kući.
Kući se nosi i posebna vrsta nostalgije, koju Stajčić zove „post-Tera depresijom“. Njeno trajanje je individualno, dok tihu patnju ne olakšava ni činjenica da je od nje bolovalo više od 300 kolega, i da je vremenom uspelo da ublaži simptome zaljubljenosti u glinu, kao i krizu što na drugom mestu nema takvog kolektiva, niti uslova za rad.
Ponekad skulpture išetaju (uz pomoć dizalica) iz svog dvorišta, i skoknu recimo do Bijenala u Veneciji ili BELEF-a. Na jesen će jedan njen deo svratiti do Novog Sada, ne bi li slavu Tere proneo u okviru produženih aktivnosti Evropske prestonice kulture, u tamošnjem Distriktu (kineskoj četvrti). Tada će ovde biti (p)ostavljena vrsta vitrine, koja će Novosađanima i turistima pružati informacije o čarima Tere. Dobar glas već se prenosi od usta do usta brojnih volontera, internacionalno sakupljenih. Razmišlja se, svake godine, i o širenju njene popularnosti preko muzike, pa se organizuje i festival tokom održavanja Simpozijuma. Tad Kikinda zbilja živi punim plućima.
A kad se zima useli u njene šorove, auditorijum će mamiti letnja zaostavština, pohranjena na spominjanoj livadi. Perspektivni skulptori sanjaće o toj „vajarskoj utopiji“ (kako Simpozijum zove Stajčić), znajući da se prilika za ostvarenje ovih snova pruža samo jednom u životu, po propozicijama kolonije.
Svojim rumenim obrisima, na leto će podsećati i „vojska“ u Muzeju, sve čuvajući tajne „podatne a osvetoljubive“ zemlje, zamašćene ostacima živog sveta severnog Banata. Njihovi se duhovi možda i javljaju izabranim skulptorima i ugrađuju u baštinu jedne od najstarijih kulturnih manifestacija u Srbiji.
