„Držimo se vlasti kao buva okovratnika“, izjavio je 1957. tadašnji sovjetski lider i moj pradeda, Nikita Hruščov. Da bi podvukao poentu, upitao je prisutne partijske aparatčike kad se u proseku odlazi u penziju. „Na polovini šezdesetih“, uzvratio mu je neko. Hruščov, kome je tada bilo 63, na to je šaljivo konstatovao kako se i sam bliži tom trenutku, i kako bi voleo da kao penzioner na miru pijucka čaj, a ne da pravo iz Kremlja završi na groblju. Biće da je ta ideja nekako stigla i do američkog predsednika Džoa Bajdena.
Da budemo načisto, američki predsednik nije što i sovjetski diktator (barem ne za sada). Hruščov je funkcionisao u okviru autoritarnog sistema u kome je transfer moći obično sledio nakon sahrana, a ne nakon izbora. U njegovom slučaju će puč biti taj koji će dovesti do promene: partijski drugovi su ga svrgli 1964, delom i zato što nisu želeli da i sami ostanu bez moći u slučaju da se on povuče.
Odricanje od moći
Ali odricanje od moći je teško kad nema ničeg što bi vas na to nateralo. To je važilo i za Hruščova, inače toliko uverenog u to da je imao ideju da se odredba o ograničenju mandata unese u sovjetski ustav. Mada je planirao da se povuče 1965, naknadno je, kad više nije bio na vlasti, priznao kako verovatno ne bi imao hrabrosti da to i izvede, jer je imao planove – za otvaranje sovjetskih granica, popuštanje cenzure, okončanje Hladnog rata – koje nijedan potencijalni naslednik verovatno ne bi sledio.
Možda su psihologije moći u autokratijama i demokratijama sličnije nego što smo spremni da priznamo, budući da oni na vlasti počinju da veruju kako je njihov način najbolji – pa čak i jedini
Hruščovljeva strahovanja su bila utemeljena: na kraju će do tih promena doći tek 20 godina kasnije, tokom ere Mihaila Gorbačova i perestrojke. Ali se neizbežno nameće pitanje da li bi Hruščov – koji je u vreme kada je svrgnut imao 70 godina i već skoro deceniju bio na čelu jednog despotskog sistema – imao volje, a kamoli fleksibilnosti, da nastavi s tim zalaganjem za reforme, sve i da je ostao na vlasti.
Da odstupi nije bilo lako ni Bajdenu. Otkako se krajem juna loše pokazao u debati s predsedničkim kandidatom Republikanske partije, Donaldom Trampom, konstantno je bio pod sve jačim pritiskom da obustavi kampanju usled zabrinutosti izazvane njegovom starošću i stanjem njegovih kognitivnih sposobnosti. Ipak, skoro čitav mesec se opirao pozivima da se povuče.
Bajdenovi argumenti
Neki od Bajdenovih argumenata za ostanak u trci imali su utemeljenje: njegov bilans posle tri i po godine mandata je impresivan, i on je taj koji je na predsedničkim izborima jednom već pobedio Trampa. Ali drugi argumenti – recimo, da on predstavlja američku demokratiju (kao da je drugi iz Demokratske partije ne predstavljaju) – bili su daleko neuverljiviji. Možda su psihologije moći u autokratijama i demokratijama sličnije nego što smo spremni da priznamo, budući da oni na vlasti počinju da veruju kako je njihov način najbolji – pa čak i jedini..
Apsolutna moć apsolutno korumpira. To je vrsta moći koju je Hruščov imao, i ona ga jeste korumpirala. Opasnost takve korupcije manje je akutna u demokratiji, zahvaljujući ne samo tome što postoje formalna ograničenja moći, poput izbora i ograničenja mandata, već i zbog centralnog mesta koje u političkom procesu pripada nagovaranju, saradnji i konsultacijama sa saveznicima i kolegama. Ali je svejedno potrebna ogromna snaga volje da bi se vlast dobrovoljno predala.
Putin inicijalno nije planirao da se dugo zadrži na vlasti. Trebalo je samo da konsoliduje nasleđe svog predsednika Borisa Jeljcina, a onda pređe na neki unosan posao poput, recimo, nekog direktorskog mesta u Gaspromu
Imajući ovo na umu, Bajdenu bi trebalo odati priznanje zbog povlačenja iz trke i pružanja podrške potpredsednici Kamali Haris za kandidaturu za predsedničku nominaciju Demokratske partije. Znak je snage priznati vlastita ograničenja, slediti razum i priznati volju većine.
To je nešto što kremaljski propagandisti – koji Bajdenovu odluku prikazuju kao znak slabosti, istovremeno insistirajući na zahtevima republikanaca da se odmah povuče i s predsedničkog mesta – ne mogu da razumeju. Njihov „neustrašivi lider“ Vladimir Putin, koji Rusijom vlada sad već četvrt stoleća, nikad ne bi ustuknuo pod takvim pritiskom.
Smrtonosna kremaljska moć
Kada se Putin 2012. suočio s masivnim protestima zbog odluke da i u trećem mandatu bude predsednik – nakon što je u međuvremenu četiri godine proveo na mestu premijera – bio je pod intenzivnim pritiskom da se povuče (ili su mi makar tako u to vreme govorili kremaljski insajderi). Ali Putin je bio posvećen očuvanju svoje mačo reputacije, i odbio je da odstupi. Otad je iz godine u godinu vladao sve autoritativnije.
Putinovo tvrdoglavo odbijanje da promeni kurs može se videti i na primeru Ukrajine. Nakon što je postalo očigledno da sveobuhvatna invazija na Ukrajinu u februaru 2022. neće rezultirati brzom pobedom, navalio je još više, preteći upotrebom nuklearnog oružja i anektirajući četiri delimično okupirana ukrajinska regiona.
Sve dok Putin ima kontrolu, neće morati da brine o bilo čijem oproštaju. Pa onda dođavola s mladima. Dođavola sa svim Rusima. Dođavola obrazovanje, ekonomija, kulturna i naučna razmena, i dobri međunarodni odnosi. Dođavola i s budućnošću Rusije
Ironija je u tome što Putin inicijalno nije planirao da se dugo zadrži na vlasti. Trebalo je samo da konsoliduje nasleđe svog predsednika Borisa Jeljcina, a onda pređe na neki unosan posao poput, recimo, nekog direktorskog mesta u Gaspromu. Ali kao što je Andrej Saharov – sovjetski nuklearni fizičar i borac za ljudska prava kome je 1975. dodeljena Nobelova nagrada za mir – navodno imao običaj da kaže, poljubac kremaljske moći je smrtonosan. Ako je mogao da korumpira Hruščova, koji je istinski verovao u rotaciju vlasti, onda je bukvalno bilo zagarantovano da će inficirati i Putina, bivšeg funkcionera KGB.
„Mladi će papire potpisivati još bolje od nas matoraca“, primetio je jednom Hruščov, „i neće nam oprostiti ako ne odstupimo“. Ali, sve dok Putin ima kontrolu, neće morati da brine o bilo čijem oproštaju. Pa onda dođavola s mladima. Dođavola sa svim Rusima. Dođavola obrazovanje, ekonomija, kulturna i naučna razmena, i dobri međunarodni odnosi. Dođavola i s budućnošću Rusije.
Sklanjajući se s puta kako bi mesto prepustio mlađem kandidatu, Bajden je interese Amerike stavio iznad vlastite želje da i dalje predvodi. Ta odluka odražava poniznost koju je daleko lakše naći među demokratama nego među autoritarnim liderima. Ali kao što Tramp pokazuje – na primer, pokušajima da poništi rezultate izbora 2020. ili obećanjem da će diktator biti „samo prvog dana“ po povratku na predsedničko mesto – ta poniznost nikad nije zagarantovana.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
