Kada se podvuče crta na rad Pavla Petrovića u Fiskalnom savetu, najvažnije pitanje jeste: da li je Fiskalni savet, pod njegovim trinaestogodišnjim vođstvom u dva mandata, izrastao u kredibilnu, odgovornu i korisnu nezavisnu državnu instituciju? Odgovor je – da, apsolutno, i to važi za sva tri prideva u prethodnom pitanju.
Devet godina koliko sam proveo u Fiskalnom savetu i poslednje četiri godine, koliko sam izvan njega, daju mi, s jedne strane, insajderski uvid i, s druge strane, dovoljnu distancu da hladne glave i objektivno procenim urađeno.
Dakle, krenimo redom, da li je Fiskalni savet kredibilna institucija? Objektivnih kriterijuma za ovu ocenu nema mnogo. Savet mandat dobija od države i ne prolazi kroz neki proces akreditacije u kome bi morao da se dokazuje i takmiči s konkurencijom. Nema ni finansijsku ili neku drugu metriku kojom bismo merili njegov uspeh. Dominantno se, stoga, njegov kredibilitet ocenjuje na osnovu percepcije u javnosti. A te percepcije su izvanredne. Bilo da je reč o medijima, poslovnoj zajednici, široj i stručnoj javnosti ili komšijama – nikada, pa ni u danima kada je Fiskalni savet insistirao na najosetljivijem pitanju, a to je smanjenje plata i penzija – nije bilo neprijatnosti ili sumnje u dobre namere, čak i kada je bilo stručnih neslaganja. Povremeno provlačenje kroz žutu štampu je samo potvrđivalo da se moraju istrpeti i takve stvari u zemlji Srbiji.
Međunarodne institucije su neretko pisale lepe stvari o Fiskalnom savetu. MMF je znao da ukaže na to da je Srbija primer na koji način ovakav tip institucije treba da radi, a i Evropska unija u svojim godišnjim izveštajima redovno pohvaljuje Fiskalni savet Srbije. Neki mogu reći da ovakve pohvale predstavljaju antireklamu, ali je nesumnjivo da je Fiskalni savet doprineo boljoj percepciji institucija u Srbiji, oblasti u kojoj nesumnjivo zaostajemo za svetom.
Za Petrovića nije, kao kod nekih, važio princip „institucija, to sam ja“
Da li je Fiskalni savet odgovorna institucija? Pitanja kojima se Fiskalni savet bavio i odgovori koje je nudio daju potvrdan odgovor i na ovo pitanje. Nije se bežalo od najvažnijih i najosetljivijih pitanja. Pored pomenutih plata i penzija, analize su pokrivale ogroman broj škakljivih oblasti: propuste u radu državnih preduzeća, javna ulaganja, životnu sredinu, netransparentna i neracionalna trošenja javnih sredstava, socijalnu politiku, poreze, lokalne budžete i mnoge druge. Rekao bih, a to je nemerljivo važno, da je gotovo uvek otvarao bolna pitanja za koja se potom javnost zainteresovala i nastavila da prati.
Na primer, pre mnogo godina, i pre nego što je to postalo mejnstrim, Fiskalni savet je osvetlio ekologiju i infrastrukturu u ovoj oblasti kao ogroman problem naše države. Sećam se da sam, kada je prof. Petrović tražio da se ovim bavimo, pomislio: „O, ne, ponovo nešto što izlazi iz našeg delokruga rada i za šta nismo stručni i nadležni“. Vreme me je demantovalo, jer je pronađen način da se predstave problemi i da se, iz fiskalnog ugla, predlože rešenja. A i to je mnogo važno – ne samo da se ukaže na problem već i da se daju mogući pravci delovanja.
Nikada, pa ni kada je Fiskalni savet insistirao na smanjenju plata i penzija, nije bilo sumnje u dobre namere, a povremeno provlačenje kroz žutu štampu je samo potvrđivalo da se moraju istrpeti i takve stvari u zemlji Srbiji
Odgovornost Pavla Petrovića ogleda se i kroz stvaranje kvalitetnih kadrova. Mladi ljudi, neretko odmah po završetku fakulteta, učili su i naučili posao i sada predstavljaju vredan resurs naše države. Odgovornost se ogleda i u domaćinskom poslovanju: tvrdim da ni u privatnom sektoru nema mnogo organizacija koje pažljivije troše novac. Fiskalni savet nikad nije imao automobil ili vozača, nikad nije zapošljavao bez potrebe ili, ne daj bože, mimo profesionalnih kriterijuma, niti je imao bilo kakve troškove koje je trebalo izbeći. Uostalom, pogledajte budžet i videćete da je Fiskalni savet među najmanjim budžetskim korisnicima. Tako i treba da bude s institucijom koja zagovara odgovoran pristup prema javnim sredstvima, ali je u Srbiji to pre izuzetak nego pravilo.
Nije prekasno postaviti ogradu ni onda kada su neke ovce već pobegle
Pitanje stila je povezano s pitanjem odgovornosti. Čini mi se da je kroz naše nezavisne institucije prodefilovalo nekoliko ljudi kojima je bilo važno da promovišu sebe, po principu „institucija, to sam ja“. To se u slučaju Fiskalnog saveta ne može reći. Pri tome, a i to je pitanje stila, smatram da je način pojavljivanja Fiskalnog saveta u javnosti pravilno odabran – povremeno, kada ima šta da se kaže, sa suštinski bitnim i dobro analiziranim temama. U javnosti su bili i jesu prisutni, pored predsednika, članovi i zaposleni u Fiskalnom savetu. Uvek je bilo prostora da svako kaže, predloži, radi i da se, s potpunim pravom, oseća važnim delom Saveta.
Menadžerskim rečnikom rečeno, Pavle Petrović zna kako da postavi strategiju, delegira odgovornost i zadatke i da razvija ljude ispod sebe. Važan deo u svemu tome jeste kontrola – nisam sreo čoveka koji s više pažnje uranja u analize i tekstove i uočava greške i slabije karike u njima. Na sastancima je u stanju da više puta ponovi urađeno, zaključke i smernice za dalje, pomisliš i preko potrebne mere, a onda shvatiš da tako i treba jer iz neizgovorenog i neraščivijanog često proizađu nesporazum i problem.
Mnogo toga što je Fiskalni savet uočio i predlagao bilo je i urađeno. Tačno je, nekada sa zakašnjenjem, ali bolje ikad nego nikad, a kineska poslovica kaže da nije prekasno postaviti ogradu ni onda kada su neke ovce već pobegle
Konačno, da li je Fiskalni savet korisna državna institucija? Pitanje koje sam sebi često postavljao. Jer, moguće je da radiš dobar posao ali da to nema efekat u praksi. Konkretnije, da vlast ne provodi mere koje predlažeš i da one ostaju mrtvo slovo na papiru. Ipak, uparivanje zapisanog i urađenog pokazuje da ni ovde nemamo razloga za negativnu ocenu. Mnogo toga što je Fiskalni savet uočio i predlagao bilo je i urađeno. Tačno je – nekada sa zakašnjenjem, ali bolje ikad nego nikad (kineska poslovica kaže da nije prekasno postaviti ogradu ni onda kada su neke ovce već pobegle). Ne bih zanemarivao ni posredan uticaj – nakon izveštaja Fiskalnog saveta, neretko se u javnosti neka tema zakotrljala ili su međunarodne organizacije povećale pritisak.
Institucije i procesi ne smeju da zavise od jednog čoveka
Ključno pitanje za budućnost je: da li će Fiskalni savet nastaviti da pruža vrednost srpskom društvu? Zbog ljudi koji će, verujem, u njemu ostati da rade nemamo pravo da budemo pesimisti. Novom predsedniku želim mnogo sreće, jer su velike cipele koje treba da popuni.
Institucije i procesi ne smeju da zavise od jednog čoveka. U suprotnom, znači da nisu ni izgrađeni kako treba, niti da je društvo zrelo. U takvom kontekstu treba da gledamo svaki odlazak.
Fiskalni savet je među najmanjim budžetskim korisnicima. Tako i treba da bude s institucijom koja zagovara odgovoran pristup prema javnim sredstvima, ali je u Srbiji to pre izuzetak nego pravilo
Praktično jedini veći nesporazum s Pavlom Petrovićem imao sam kada sam odlazio iz Fiskalnog saveta; ja sam procenio da treba da idem za svojom zvezdom vodiljom, a on je smatrao da ne treba da okrenem leđa instituciji i kolegama. Nakon kratkog zatišja, nastavili smo da se povremeno viđamo i da imamo odlične odnose.
Što se tiče Pavla Petrovića, njegovo je da je vodio procese izgradnje i rasta institucije na pravi način. Uspeo je u svemu što je bilo do njega. A da li je društvo zrelo i da li će Fiskalni savet i dalje služiti na ponos narodu i državi – uskoro ćemo saznati. U poslednjem izveštaju koji je Pavle Petrović potpisao kao predsednik Fiskalnog saveta kaže se da je loše što se suspenduje primena fiskalnih pravila i da se time pogoršava kredibilitet ekonomske politike. Ima, dakle, posla za one koji hoće da rade na kredibilitetu i disciplini. To važi i za one koji jesu i za one koji više nisu u Fiskalnom savetu.
