Lideri država članica Severnoatlantskog saveza okupili su se od 9. do 11. jula u Dvorani Melon u Vašingtonu, gde je 1949. potpisana Severnoatlantska povelja, kako bi obeležili 75 godina od stvaranja NATO-a, ali i razgovarali o daljim planovima za podršku Ukrajini i jačanje kapaciteta i partnerstava Alijanse. Ne može se reći da je ovogodišnji samit NATO lidera protekao u slavljeničkoj atmosferi dostojnoj jubileja „najdugotrajnijeg vojnog saveza“, ali je svakako bio prilika da se preispitaju i potvrde prioriteti transatlantske političke i vojne saradnje. Rat u Ukrajini bio je, očekivano, glavna tema na agendi trodnevnog samita, uz delimično uspešne pokušaje kreiranja dugoročnog plana podrške odbrani Ukrajine koji bi bio otporan na eventualnu pobedu Donalda Trampa na novembarskim predsedničkim izborima u SAD. Pored Ukrajine, fokus je bio na jačanju odbrambenih kapaciteta 32 države članice protiv konvencionalnih vojnih pretnji, ali i asimetričnih pretnji poput terorizma, sajber napada i dezinformacija. Zaključci sa samita potvrdili su otvorenost NATO-a za saradnju sa azijskim partnerima u svetlu odnosa Kine i Rusije, signalizirajući rastući geopolitički značaj ovog regiona po globalnu bezbednost.
Ukrajini novac, ne i članstvo
Agresija Rusije na Ukrajinu je u velikoj meri promenila ne samo globalni bezbednosni pejzaž, već i ulogu NATO-a u njemu. Tokom prethodne dve i po godine, saveznice su za Ukrajinu opredelile vojnu i humanitarnu pomoć koja se meri milijardama evra. Istovremeno, rat na evropskom tlu omogućio je NATO-u da izađe iz svojevrsne krize identiteta u koju je zapao raspadom Sovjetskog Saveza. Međutim, distribucija vojne pomoći Ukrajini ostala je prerogativa država članica i samim tim, pod uticajem njihove unutrašnje politike, što je rezultiralo i kašnjenjima u dostavi koja su uticala na stanje na frontu.
Ideja odlazećeg generalnog sekretara NATO-a, Jensa Stoltenberga, bila je da samit u Vašingtonu donese institucionalizaciju podrške Ukrajini, čime bi se istovremeno omogućila predvidljivost koja je Ukrajini potrebna, ali i smanjio uticaj potencijalnog izbora Trampa za predsednika na obim i tok vojne i humanitarne pomoći, koja u najvećoj meri dolazi sa druge strane Atlantika. Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski, koji je takođe prisustvovao samitu, u više navrata je istakao da se nada pozivu Ukrajini da se pridruži članstvu NATO-a.
Međutim, očekivanja na političkom planu nisu bila u potpunosti prihvatljiva ni za lidere država koje važe za najznačajnije partnere Ukrajine u odbrani od ruske agresije. Umesto poziva da se pridruži Alijansi, Ukrajina je dobila potvrdu da je na „nepovratnom putu“ ka članstvu. Semantika je ovaj put bila u službi država članica koje smatraju da bi NATO otišao predaleko ukoliko uputi poziv za članstvo državi koja je u ratu sa nuklearnom silom, te je naglasak bio na političkim reformama koje Ukrajina mora da sprovede do trenutka kada će biti pozvana da se pridruži Alijansi. U međuvremenu, NATO članice su obećale 40 milijardi evra vojne pomoći Ukrajini u narednih godinu dana. Iako ova suma nije zanemarljiva, daleko je od Stoltenbergove namere da za Ukrajinu obezbedi petogodišnji plan podrške u vrednosti od 100 milijardi dolara.
Iako izlazak SAD iz Alijanse više nije moguć, nakon što je Kongres onemogućio bilo kog predsednika da samostalno odluči o izlasku iz NATO-a, Trampu bi ostao širok arsenal metoda kojima bi mogao da bitno utiče na politiku SAD, a samim tim i na pomoć Ukrajini
Sa druge strane, na operativnom nivou postignuti su opipljiviji rezultati. Članice Alijanse usaglasile su se oko novog formata podrške u jačanju odbrambenih kapaciteta Ukrajine, pod nazivom NATO bezbednosna pomoć i obuka za Ukrajinu (NSATU). Ovaj paket pomoći biće pod direktnom koordinacijom NATO-a, a centar će se nalaziti u Vizbadenu u Nemačkoj. Uz obećanja većih investicija u odbrambenu industriju Ukrajine i potpisivanje bilateralnih vojnih sporazuma, čini se da će NATO članice nastaviti sa konstantnom podrškom Ukrajini, uz pojačanu ulogu same Alijanse.
Šta ako pobedi Tramp?
Trka za američkog predsednika je tema koja je, bez sumnje, dominirala iza kulisa samita. Sve oči su bile uprte u aktuelnog predsednika Bajdena, u čiju sposobnost da vodi najveću državu Alijanse naredne četiri godine raste sumnja sa svakim novim gafom pred kamerama. Jedan od njih desio se i tokom samita, kada je predsednika Zelenskog najavio kao nikog drugog do predsednika Putina, iako se odmah ispravio. Dok je Stoltenbergu dodeljivao Predsedničku medalju slobode, najvišu civilnu nagradu u državi, svoj govor je čitao sa telepromptera.
Bojazan da bi Tramp mogao da se ponovo nađe u Beloj kući podstakla je pomenute korake u učvršćivanju podrške Ukrajini kroz NATO kanale, imajući u vidu da je Trampov prethodni mandat bio obeležen oštrom retorikom protiv finansijskih aranžmana u kojima SAD nosi najveći teret u okviru Alijanse i pretnjama da će SAD povući iz ovog vojnog saveza. Iako ovaj scenario više nije moguć, nakon što je Kongres onemogućio bilo kog predsednika da samostalno odluči o izlasku iz NATO-a, Trampu bi ostao širok arsenal metoda kojima bi mogao da bitno utiče na politiku SAD prema Alijansi, a samim tim i na pomoć Ukrajini.
Jedan od Trampovih glavnih problema sa saveznicima iz Alijanse bio je i ostao neispunjavanje praga davanja od dva odsto BDP-a na odbranu. Međutim, rat u Ukrajini naveo je evropske članice da prilično podignu svoje vojne budžete – trend koji je nastavljen i tokom 2024. koju je obeležilo najveće povećanje trošenja na odbranu od kraja Hladnog rata. Za razliku od 2014, kada su svega tri članice ispunjavale ovaj cilj, sada ih je 23. Deklaracija samita naglasila je mogućnost da se ovaj procenat dodatno podigne. Tramp je, sa druge strane, ostao dosledan svom insistiranju na tome da evropske države ne bi trebalo da imaju besplatnu vožnju na račun vojnog budžeta SAD. O tome govori i njegova izjava iz predsedničke kampanje da neće zaštititi evropske saveznike koji nisu ispunili dogovor u slučaju da ih Rusija napadne.
Rastući značaj Azije i Pacifika
Samitu u Vašingtonu prisustvovali su i predstavnici Australije, Japana, Novog Zelanda i Južne Koreje, poznatih kao indopacifička četvorka (IP-4). Ovo je treći NATO samit na koji su ove države pozvane, što ukazuje na sve veći značaj ovog regiona po globalni bezbednosni poredak iz ugla Alijanse. Otkako je NATO prvi put identifikovao Kinu kao potencijalnu pretnju 2022. godine, pokušaji za uspostavljanje bliže bezbednosne saradnje sa državama Azije i Pacifika nastavljaju da zauzimaju važno mesto na agendi, mada bez značajne materijalizacije.
Saradnja Rusije sa Kinom i drugim autokratijama, kako NATO lideri navode, predstavlja pretnju po međunarodni poredak, te će dugoročni cilj članica Alijanse biti smanjenje „štetne zavisnosti“ od Kine
NATO lideri su u svojoj deklaraciji okarakterisali Kinu kao državu koja „odlučno omogućava“ rat u Ukrajini kroz podršku ruskoj vojnoj industriji, koju snabdeva poluprovodnicima, opremom i sirovinama. Saradnja Rusije sa Kinom i drugim autokratijama, kako NATO lideri navode, predstavlja pretnju po međunarodni poredak, te će dugoročni cilj članica Alijanse biti smanjenje „štetne zavisnosti“ od Kine. Obe države su, zajedno sa još osam azijskih partnera, prisustvovale sastanku Šangajske organizacije za saradnju (SCO) održanom svega nekoliko dana pre NATO samita u Vašingtonu. Ipak, ove države još uvek nemaju ni približan nivo koordinacije i institucionalizacije bezbednosne saradnje koji karakteriše NATO.
Izazov na Bliskom istoku
Sledeći samit NATO lidera održaće se 2025. u Holandiji, odakle je novoizabrani generalni sekretar Mark Rute. Ostaje da se vidi koliko će pojačana vojna saradnja i institucionalizacija podrške Ukrajini biti efikasne u odbrani od ruskih napada, ko će uspeti da se domogne Bele kuće i kako će to uticati na podršku najveće članice Alijanse Ukrajini. Ono što je sigurno jeste da će vojna industrija država članica nastaviti da jača i da će operativna i praktična saradnja nastaviti da se razvija.
Na kraju, treba videti i da li će legitimitet, jedinstvo i reputacija „najvećeg vojnog saveza“ koji se zasniva na „poštovanju ljudskih prava“ pretrpeti udarac zbog rata u Gazi. Od posledica izraelskih vojnih operacija nastradalo je, prema poslednjim procenama medicinskog žurnala Lanset, 186.000 stanovnika Palestine, ali po svemu sudeći to nije bilo dovoljno da ovom sukobu obezbedi ni fusnotu u deklaraciji samita NATO lidera u Vašingtonu.
