„Jedino si ti odgovorna za situaciju u kojoj se nalaziš, i dok god ne dostigneš taj osnovni zaključak nećeš biti sposobna da nastaviš da se razvijaš, nećeš biti rehabilitovana i ostaćeš zauvek zarobljena u košmaru koji si stvorila.“ Moglo bi ovo mudro i zlokobno upozorenje biti upućeno celim narodima. No, u konkretnom slučaju, ove reči je 2005. izgovorio sudija u kanadskoj državi Britanska Kolumbija prilikom izricanja presude u vreme zločina maloletnoj ubici petnaestogodišnje Rine Virk. Suđenja, presuđivanja i donošenja kazni trajala su dugo, budući da je u incidentu aktivno učestvovalo desetak adolescenata. Sve je počelo 1997. godine – a suštinski, bez obzira na sudijinu surovu istinu upućenu pojedinačnom ljudskom biću, mnogo decenija ranije – kada je Rina, Indijka rođena u Kanadi u porodici Jehovinih svedoka, odlučila da se pobuni protiv svojih roditelja. Odrasla kao manjina unutar manjine, pokušala je da se zbliži sa „šarenom“ grupom devojčica – belim, crnim, imućnim ili iz doma za decu bez roditeljskog staranja – koje je spajao nedefinisani nagon za rušenjem društvenog konstrukta oličen u gotovo „sektaškom“ uranjanju u hip-hop kulturu „gengsta“ podvrste.
Bilo je to vreme Tupaka i Bigija, a Los Anđeles je od kanadskog grada Viktorija delila cela pacifička obala SAD. Smešna je stoga i tužna rečenica koju u prvoj epizodi serije Ispod mosta (Under the Bridge; autorka Kvin Šepard; Hulu) izgovara petnaestogodišnja Džozefin Bel (Kloi Gudri), plava i popularna, neposredno nakon upoznavanja sa svojom budućom pre podređenicom nego drugaricom Rinom. „Ubijen je u ratu za teritoriju“, objašnjava Džozefin razlog za smrt Bigija Smolsa, jer ona, naravno, zna sve o bandama Krips i Blads, zna i šta je to „turf war“, a takođe je i posednuta bizarnom idejom da na bilo koji način napusti svoj dom za nezbrinutu decu, preseli se u Njujork i postane zaslužna članica kriminalne organizacije Džona Gotija. Ipak, ne gubi vreme uludo, i nakon što shvata da, kao devojčica, neće biti primljena u grupu lokalnih omladinaca, koja se bavi sitnim kriminalom i dilovanjem pretežno lakih droga, osniva svoju, žensku bandu i naziva je „C.M.C“ („Crips Mafia Cartel“).
Da li je, posle svega prikazanog, osuđenica za ubistvo jedini krivac? Da li je zajednica bila legitimno šokirana što su njeni potomci prvo zlostavljali pa onda udavili svoju vršnjakinju
Iako deluju kao apsolutni opoziti, Džozefin i Rina (Vritika Gupta) su zapravo slične po liniji ideja vodilja, čega su, sputane mladim mozgovima i zapuštene od strane obrazovnog sistema što pre ukalupljuje nego što goni na istraživanje sebe i sveta, sasvim nesvesne. Naime, obe beže iz sopstvenih stvarnosti; Džozefin, već osvojivši društvenu piramidu u svojoj maloj sredini, a što joj ne daje otpust iz mučne porodične situacije, traga za nečim velikim, mitskim i dalekim. Rina se zadovoljava težnjom za pristupačnim spasom i pripajanjem vidljivom centru moći. Šahovske figure za igru zla i užasa su postavljene, i ostalo je samo da pre logičnim nego iznenađujućim redosledom događaja bude izazvan neugasivi bes. Požar će, naravno, biti implozivan.
Scenario je napisan po „true crime“ knjizi Rebeke Godfri (1967 – 2022), odrasle u Viktoriji, gradu kojem se, iz više teških i u seriji obrađenih razloga, celog života vraćala. Naslov Ispod mosta nesumnjivo potiče od pesme grupe Red hot čili pepers, čiji jedan stih veli: „Sometimes I feel like my only friend; Is the city I live in, the city of angels; Lonely as I am, together we cry“. Godfri je prisutna i kao jedan od glavnih likova serije, dok je njena smrt dodatno inspirisala izvođenje Rajli Kio – koliko god da se radi o ostvarenoj i multidisciplinarnoj umetnici, nikada neće biti moguće ne naglasiti – unuke Elvisa Prislija. Njena linija priče širi kontekst, izvlačeći celinu iz opasne stranputice izolovanog događaja. Godfri se identifikuje sa ubicama, potekavši iz iste sredine kao i oni, te boreći se sa sopstvenim zabačenim kolosekom ljudske tragedije – njen brat je izvršio samoubistvo, ili na neki drugi način pao sa litice, neposredno nakon tipično adolescentske otrovnosti koju je prema njemu izvršila, i to jer je u tom trenutku bila zauzeta uzbuđenjem „muvanja“ s najboljom drugaricom Kem. Da, katkad se dešava da u mladosti počinimo prestup kojeg nikada nećemo uspeti da se oslobodimo.
Kem (Lili Gledston iz filma Ubistva pod cvetnim mesecom), pak, otvara sledeći opseg tema koji bi, da nije organski priključen i smisleno zaokružen, mogao biti tumačen kao dramski višak. Ona je 1997. godine, kada se Rebeka vraća u grad u cilju istraživanja ubistva i isterivanja svojih demona, policajka zadužena za slučaj, a otkad se seća jeste urođenica usvojena od strane bele porodice, koja tek ovlašno zna iz kojeg drevnog kanadskog naroda potiče. Nasumično povlašćenu, opterećuje je tiha, tupa krivica, da bi njena linija radnje još jednom razotkrila podmukli, asimilujući genocid vršen nad urođenicima u Australiji i Kanadi putem navodnog usvajanja, ili, istinski, masovnog otimanja dece.
Scenario je napisan po „true crime“ knjizi Rebeke Godfri, odrasle u Viktoriji, gradu kojem se, iz više teških razloga, celog života vraćala. Naslov Ispod mosta nesumnjivo potiče od pesme grupe Red hot čili pepers
Da li je, posle svega prikazanog, osuđenica za ubistvo jedini krivac? Da li je zajednica bila legitimno šokirana što su njeni potomci prvo zlostavljali pa onda udavili svoju vršnjakinju? Što nije uradila nekakva emigrantska, privilegovana, siromašna, ili kakva god supkultura, već iz svake od njih poneko frustriran, zaslepljen ili, jednostavno, inherentno zao. Scena koja najviše ježi kožu jeste ona u kojoj devojčica preko telefona prilično glasno razgovara o načinu na koji će zločin biti počinjen, a njena majka par metara dalje slaže veš u plakar. Čuje li je i ne uzima za ozbiljno? Ili je između njih nevidljivi zid? Kako se kolektivno „dostiže osnovni zaključak o odgovornosti“?
