Džud Belingem fantastično je započeo Evropsko prvenstvo. U utakmici protiv Srbije leteo je po terenu, ostavljajući utisak čoveka s misijom, rešenog da čitavu englesku reprezentaciju – ispostaviće se ubrzo: potpuno pogubljenu – nosi na vlastitim plećima. Nedostajalo je još samo da sam sebi asistira za jedini gol; način na koji je zatresao mrežu je, pak, za one nedovoljno upućene u to o kakvom potencijalu se radi, predstavljao savršen, u nekoliko sekundi sažet uvid u Belingemove izuzetne fudbalske sposobnosti i dominantni (ne i besprekorni), šampionski karakter.
Postoji, međutim, jedan krupan problem s gornjim opisom. Sve to što je Belingem na prvom meču u Nemačkoj uradio stalo je u prvih 45 minuta. U nastavku je nestao s terena – i sve do kraja grupne faze takmičenja, dve i po utakmice kasnije, više se nije ponovo pojavio.
Šta se desilo?
Objašnjenje bi najlogičnije bilo potražiti u neshvatljivo dogmatskoj postavci igre i evidentno pogrešnom izboru startne postave za koju se (uz tek minimalne, kozmetičke promene) iz meča u meč dosad opredeljivao selektor Garet Sautgejt, koga – ako se u drugoj fazi nešto dramatično ne krene na bolje – po povratku u Englesku čeka takav prolazak kroz „toplog zeca“ da će u poređenju s tim ovo što se trenutno ovde priređuje Draganu Stojkoviću izgledati kao svečani doček. Čaše piva koje su ka Sautgejtu poletele s dela tribina na kome su bili engleski navijači kad ih je po završetku utakmice sa Slovenijom pozdravljao samo su najava onog što mu sledi u slučaju ranog ispadanja u nastavku.
Engleska je na tri dosadašnje utakmice bila toliko loša da je to, čak i kad se na umu imaju poslovično niski standardi njenih nastupa na velikim takmičenjima – uz retke izuzetke poput prošlog Evropskog prvenstva, kada su zaustavljeni tek u finalu u kome su na penale poraženi od Italijana – prosto zapanjujuće. Delovali su kao luksuzna verzija beznadežne Škotske, koja ni ovog puta nije uspela da se plasira u drugi krug, kao što to ni dosad nikad nije uspela; i koja je svoj poslednji, odlučujući meč za prolazak dalje odigrala još bednije od Srbije. (Jeste, nismo bili najgori.)
Međunarodno udruženje fudbalskih profesionalaca (FIFPro) je u prvoj polovini juna podnelo tužbu protiv FIFA zbog planova za održavanje Svetskog klupskog prvenstva u megalomanskom formatu sa 32 kluba na leto naredne godine
Taj kolektivni raspad engleske igre (šta god da engleska igra u Sautgejtovoj glavi treba da bude: kao i uvek, Englezi nemaju prepoznatljiv sistem) morao bi, dakle, sadržati veliki, ili makar dobar deo objašnjenja zašto je Belingem – najtalentovaniji igrač koga su Englezi dobili još otkako je na scenu onako eksplozivno nahrupio „poslednji ulični fudbaler“, Vejn Runi – umesto da bude najozbiljniji kandidat za najboljeg igrača prvenstva, tako naglo potonuo u anonimnost, do te mere da pojedini ostrvski komentatori sada predlažu kako bi bilo pametnije ako bi na sledećoj utakmici ostao na klupi.
Ali šta ako objašnjenje ne leži samo u beznadežnosti fudbala koji su Sautgejtovi izabranici demonstrirali u dosadašnjem toku takmičenja? Šta ako su Belingemovi loši nastupi na Evropskom prvenstvu, osim utapanja u opšte sivilo selekcije za koju nastupa, posledica i toga što se, posle duge i izuzetno uspešne sezone – u kojoj je s Real Madridom osvojio prvenstvo Španije i Ligu šampiona, usput ponevši i priznanje za najboljeg igrača La Lige – jednostavno potrošio, pa mu je očajnički potreban odmor?
* * *
Ovde stupamo na teren na kome se sukobljavaju (barem) dva oprečna pogleda na temu opterećenja fudbalera i sportista uopšte – posebno mladih.
Na dan objavljivanja ovog teksta Belingem puni tek 21 godinu – hej Džud, srećan rođendan! – ali je njegova fudbalska kilometraža primerenija nekom mnogo starijem od njega. Prema podacima sajta Transfermarkt, Belingem je u debitantskoj sezoni u dresu Reala u sezoni 2023/24 na ukupno 42 utakmice u četiri takmičenja odigrao 3.645 minuta, i te brojke vam možda ne otkrivaju mnogo, a svakako ne dovoljno. Mogli biste reći, i bili biste u pravu – pa dobro, toliko i više mečeva (Belingem ih je u prvenstvu propustio deset) u proseku odigra većina startera u najjačim evropskim ligama; pa šta?
Ali drugačija se predstava stiče kad se pogledaju podaci koje je potkraj maja preneo Bi-Bi-Si. Do (u članku nepreciziranog) trenutka prošle sezone u kome je poređenje napravljeno, Belingem je u profesionalnoj karijeri – u Birmingem sitiju, Borusiji Dortmund i Realu, te reprezentaciji – odigrao 18.486 minuta. Uporedite to sa statistikom koju su, kada su bili Belingemovih godina, imala dvojica proslavljenih sunarodnika s izuzetno uspešnim klupskim karijerama i dugim reprezentativnim stažom, Frenk Lampard i Dejvid Bekam: budući kapiten Čelzija je u tom uzrastu za sobom imao 6.987 minuta, a klinac koji će izrasti u jednu od ikona najuspešnije generacije Mančester junajteda, potom i globalna (ne samo sportska) megazvezda, samo 3.929.
Je l’ se vama to čini normalnim?
Naravno, tradicionalisti bi na ovo uzvratili – a kad će (Belingem ili bilo ko drugi njegovog uzrasta) da igra non-stop nego sad, dok je još mlad i svež? Zar ga na silu treba držati na klupi i kad je zdrav i spreman? Uostalom, šta mladi sportista više želi od toga da na terenu provodi maksimum vremena?
Nakon utakmice sa Srbijom Sautgejt je primetio kako je Belingem 90 minuta trčanja spakovao u prvih 45 minuta. Tada je to delovalo kao kompliment, ili možda kao dobronamerni prekor; sada ta opaska zvuči ironično
Sve to stoji. Ali takvo gledanje na stvari ne uzima u obzir neverovatan broj mečeva koji u današnje vreme elitni fudbaleri (da ne ponavljamo više: i mnogi drugi sportisti, ali ovde nas interesuje stanje u fudbalu) odigraju tokom jedne sezone ili kalendarske godine, kako vam drago.
* * *
Povod da se Bi-Bi-Si u pomenutom članku osvrne na ono što sve više nalikuje besomučnom izrabljivanju (radmilovićevski rečeno) izvođača fudbalskih radova bilo je upozorenje koje su Svetskoj fudbalskoj federaciji (FIFA) u maju uputili Međunarodno udruženje fudbalskih profesionalaca (FIFPro) i Savez svetskih fudbalskih liga (WLA), a povodom obnovljenih najava da FIFA za sledeće leto u Sjedinjenim Državama planira održavanje Svetskog klupskog prvenstva u megalomanskom formatu od 32 ekipe.
FIFPro i WLA tom prilikom su, u koordinaciji s nacionalnim profesionalnim udruženjima poput Saveza profesionalnih fudbalera Engleske i Velsa (PFA), zapretili pokretanjem pravnog postupka protiv FIFA ako ne odustane od ove namere; nametanje novih ili promena formata već postojećih takmičenja okvalifikovano je kao „inherentna zloupotreba“ i postupanje koje direktno ide na štetu nacionalnih liga, klubova i igrača koji nastupaju u njima; a izražena je i zabrinutost zbog nebrige o zdravlju i opštoj fizičkoj dobrobiti fudbalera. A onda se u prvoj polovini juna otišlo i korak dalje, pa je FIFPro u Briselu i zvanično, u svoje i u ime svojih evropskih članica, podneo tužbu protiv FIFA zbog planova za održavanje besmislenog i apsurdno glomaznog takmičenja.
Cinici bi, naravno, na pritužbe igrača u stilu „Jeste da sam milioner, ali nemam kad ni da trošim taj novac“ mogli sarkastično da konstatuju kako, eto, „i bogati plaču“; ali što je mnogo – mnogo je
Maheta Molanga, izvršni direktor PFA, u maju je rekao kako je sve više fudbalera spremnih da ovog puta odu dalje nego dosad u nastojanjima da zaštite vlastite interese (a pre svega zdravlje), te da se, ukoliko FIFA ne odstupi – a zasad ne pokazuje takvu nameru – pominje čak i mogućnost stupanja u štrajk. Zalazeći u svlačionice i ispitujući kakvo je raspoloženje među igračima po ovom pitanju, Molanga je ustanovio kako raste broj onih čije je strpljenje po pitanju prekomernih opterećenja kojima su izloženi već na izmaku. Sve više igrača svesno je apsurdnosti pozicije u kojoj se nalaze kao ljudi koji su, s jedne strane, opsceno dobro plaćeni za to što rade, ali s druge strane, u tom privilegovanom statusu nemaju previše prilika da uživaju. Molanga navodi da je ne jednom čuo komentare u stilu – „Jeste da sam milioner, ali nemam kad ni da trošim taj novac“…
Cinici će, naravno, na ovo imati spreman odgovor, kao što ga cinici uvek i imaju: posežući za naslovom meksičke telenovele, mogli bi sarkastično da konstatuju kako, eto, „i bogati plaču“. Ali igrači na svojoj strani nemaju samo zdravu pamet. Namere FIFA kritikovale su i veličine poput Pepa Gvardiole i Jirgena Klopa, dok je trener Reala Karlo Ančeloti – sigurno ne bez prethodnog uvida u raspoloženje u upravi – eksplicitno rekao kako FIFA „može da zaboravi na to“ i kako Real sigurno neće učestovati na takvom turniru, te da veruje kako to neće hteti ni drugi klubovi. Što, kao i pomenuta tužba, nagoveštava da će nezasitost Đanija Infantina i ostatka korumpirane vrhuške FIFA ovog puta naići na ozbiljnije suprostavljanje.
Niko, naravno, nije toliko naivan pa da pomisli kako otpor koji – sudeći po Ančelotijevim rečima – prema besmislenom nadmetanju postoji u vodećim (evropskim) klubovima pokreće altruizam njihovih uprava: videlo se na primeru zasad odbačene, ali i dalje žive ideje o formiranju evropske Superlige da ni njihova pohlepa nije za potcenjivanje. Isto važi i za Evropsku fudbalsku federaciju (UEFA) i njene beskonačne eksperimente s formatom Lige šampiona. Ali pokvarenost i bezobzirnost FIFA, koja očito stremi tome da za elitne fudbalere više nijedno leto ne bude slobodno (treba se setiti i sumanute ideje o održavanju svetskog prvenstva na svake dve godine), ipak su bez premca.
* * *
Nakon utakmice sa Srbijom Sautgejt je primetio kako je Belingem 90 minuta trčanja spakovao u prvih 45 minuta. Tada je to delovalo kao kompliment, ili možda kao dobronamerni prekor; sada, s obzirom na to kako se potom razvijala situacija i s Belingemom i s Engleskom, ta opaska zvuči ironično. Savremeni fudbaleri možda jesu poput zečića iz reklama za Durasel baterije – ali što je mnogo, mnogo je: krajnje je vreme da, preko organizacija i udruženja koje imaju, ustanu i zauzmu se za sebe. Biće posle i njima slađe da nastave s trošenjem onih miliona.
