Zlosrećnoj reči „klaster“ veliki je problem da nađe simpatizere u Srbiji. U našoj svesti njeno asocijativno polje pokriva bombe, glavobolju i pregovore sa Evropskom unijom, sve jedno mučnije od drugog. A nije pošteno da tom dvosložnom baksuzu okrećemo leđa, jer je značajan i u lepšim domenima ljudskog, u muzici i u fizici, u lingvistici. U potonjem se proslavio suglasničkim klasterima, to jest grupama suglasnika koje nemaju samoglasnike kao olakšavajuću okolnost. Čovek koga zanima šta jezici umeju na tom planu, treba prvo da sasluša Gruzine. Ako tamošnjeg fudbalera čujete kako viče „Mts’vrtnelo!“, činiće vam se da doziva nekog posebno gadnog demona, ali zapravo samo zove šefa. „Mts’vrtnelo“, tako se piše „trener“ u vokativu, a ni posle niza slušanja ne usuđujemo se da tvrdimo kako se izgovara. Reči koje se diče krunom u vidu tri ili četiri uzastopna početna suglasnika sasvim su uobičajene u gruzijskom, a neke ekscentrične sestre u toj porodici imaju ih i više.
I to je samo prvi problem sa kojim se suočava mts’vrtneli dovoljno hrabar da preuzme nacionalni tim Gruzije. Oprobala su se i neka velika imena, Alen Žires, Klaus Topmeler, Ektor Kuper, ali niko nije odveo Gruzine na veliko takmičenje. Gruzija je od 1994. godine sedam puta pokušala da se kvalifikuje za evropsko prvenstvo, sedam puta za svetsko, i svaki put je pošlo naopako. Svakim ili skoro svakim neuspehom podsećala je na to da je fudbal kolektivni sport, jer joj odličnih pojedinaca nije manjkalo, ali nije ih bilo dovoljno. Pod grbom Svetog Đorđa nastupali su i Temur Kecbaja, kultni heroj engleskog Njukasla; Georgi Kinkladze, nazivan najvećim talentom Premijer lige u vreme kada je igrao za Mančester Siti; Šota Arveladze, golgeter Ajaksa i Rendžera; Levan Kobijašvili, iza koga su bile stotine nastupa u Bundesligi. Gruziju je na terenu gurao i Kaha Kaladze, čitavu deceniju fudbaler slavnog Milana, a potom – usputna zanimljivost – zamenik premijera, ministar energetike i današnji gradonačelnik Tbilisija. I svejedno nije uspelo nijednom, a najbolniji je bio neuspeh na poslednjem koraku kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2021, protiv Severne Makedonije.
No upravo posle tog razočaranja u Gruziju je stigao pravi mts’vrtneli. Vili Sanjol je bio sjajan desni bek, proslavljen tamo gde nije lako, u minhenskom Bajernu, ali trenerska karijera mu je 2021. bila skromna – mlađe kategorije Francuske, umeren uspeh pa težak pad sa Bordoom, kratka uloga pomoćnika u Bajernu. Imao je, međutim, i želju da uspe i gomilu momaka još željnijih od njega. Kapiten Guram Kašija slabo se seća šta se zbivalo 26. marta ove godine, nakon što je Nika Kvekveskiri opalio pobednosni penal u finalu kvalifikacija za EP, protiv Grčke.
„Od zbunjenosti do radosti. Potom sam bio u svlačionici, vrištali smo. Telefon nije prestajao da mi zvoni, pisali su mi i znani i neznani. Haos. Ostavio sam telefon u svlačionici, i izašli smo u Tbilisi, pili, plesali i pevali. Sledećeg dana sam mamuran pogledao u telefon, i shvatio da je prazan; bez uspomena“, pokušavao je Kašija da se seti nečega za britanski Gardijan dan pre prve utakmice Gruzije na ovom evropskom prvenstvu.
Gruzija se više ne svodi na Hviču Kvaracheliju, pa ni na Giorgija Mamardašvilija, a pogotovo se ne svodi na šalu o tome da su igrače birali tako da maksimalno namuče komentatore. Sada i komentatori i gledaoci ta kabasta prezimena izgovaraju sa respektom
Guram Kašija je u tom razgovoru rekao i da je Vili Sanjol iskustvom uspeo da im skine teret sa ramena, a to se moglo čuti i iz drugih njegovih izjava, izvučenih pravo iz najbolje tradicije neodoljivih autsajdera.
„Dobićemo batine, ali ćemo i sami sigurno zamahnuti jednom ili dvaput. Ako nekoga pogodimo, super.“
I udarali su Gruzini i protiv Turaka i protiv Čeha, a najbolje onda kada je bilo najteže, protiv Portugalaca. Nisu na toj utakmici stali ni kada su imali gol prednosti, ni kada su imali dva, i početne simpatije publike, koje su stekli protiv Turske, pretvaraju se u ozbiljno poštovanje. Gruzija se više ne svodi na Hviču Kvaracheliju, pa ni na Giorgija Mamardašvilija, a pogotovo se ne svodi na šalu o tome da su igrače birali tako da maksimalno namuče komentatore. Sada i komentatori i gledaoci ta kabasta prezimena izgovaraju sa respektom, a u sledećoj utakmici junaci ovog prvenstva stvarno nemaju šta da izgube. Septembra prošle godine, usred Tbilisija su u kvalifikacijama izgubili od Španije 7:1. To što će devet meseci kasnije, u nedelju, stati pred istog protivnika u nokaut fazi Evropskog prvenstva, veći je podvig nego na gruzijskom dozvati trenera sa drugog kraja igrališta.
