Očekivao se vatromet; dobili smo… par prskalica. I malo smaranja s VAR tehnologijom.
Dan nakon što je superiorna Španija naprosto demontirala Italiju – iako je na kraju pobedila samo s 1:0, pa još autogolom – i s obzirom na u celini visok kvalitet fudbala u dosadašnjem toku Evropskog prvenstva, računalo se kako bi, u još jednom derbiju grupne faze, Holandija i(li) Francuska mogli da prirede novo vrhunsko uživanje.
Naravno, nije se desilo. Ni blizu.
Počelo je dovoljno dobro, brzom razmenom udaraca iz daljine u okvir gola, da bi se još kratko vreme nakon toga činilo kako bi utakmica mogla da bude jedna od najboljih od početka šampionata. Meč se, međutim, ubrzo pretvorio prvo u reviju (u nekim slučajevima i farsičnih) promašaja, posebno kad je reč o Francuzima – što je valjda nekako i u redu, budući da je farsa kao pozorišni žanr i nastala u Francuskoj; a onda, kako je meč odmicao, u tipično turnirsko konzerviranje energije u situaciji kada su obe selekcije praktično već osigurale prolazak u drugu fazu takmičenja, pa nijedna strana više ne želi preterano da se zaleće. Što onda po pravilu znači 0:0 – kao što je to i ovde bio slučaj, po prvi put od početka šampionata.
Šta reći o dosadašnjem nastupu Holanđana? Pa, kao što kaže ona statusna odrednica u ličnim profilima na društvenim mrežama: „komplikovano je“
Promašajima se ovog puta posebno istakao inače uvek pouzdani i na svim krajevima terena prisutni Antoan Grizman, mada je komični vrhunac sigurno predstavljao pokušaj Orijelena Čuamenija, čiji je jedan šut s distance u drugom poluvremenu bio toliko loš da je završio u autu. Ali ne bi to bilo toliko ni važno – svakoj ekipi se, pa i izvanredno nadarenim Francuzima, može da desi da kolektivno imaju slab šuterski dan – da nije jednog indikativnog podatka: Francuska nije pobedila ni u jednoj od poslednjih sedam utakmica u kojima u startnoj postavi nije bilo Kilijana Mbapea, koji je ovom prilikom ostao na klupi zbog preloma nosa zadobijenog na utakmici s Austrijom. Pet od tih sedam mečeva Francuzi su odigrali nerešeno a dva izgubili: s obzirom na to kakav izbor igrača na raspolaganju ima selektor Didije Dešan, prilično poražavajuća statistika. Koja dodatno dobija na značaju kada se ima na umu da su se ove dve ekipe sastale i u kvalifikacijama za EP i da je Francuska dobila obe utakmice – te da je od ukupno šest francuskih golova u tom dvomeču Mbape dao četiri.
* * *
Dobro, a Holanđani? Pa, kao što kaže ona statusna odrednica u ličnim profilima na društvenim mrežama: „komplikovano je“.
S jedne strane, kao što su mogli da je izgube, Holanđani su ovu utakmicu mogli i da dobiju – pri čemu se ne misli samo na dugo većanje engleskog sudije i VAR tima oko regularnosti na kraju nepriznatog gola Ćavija Simonsa, već i na to da su i oni imali neke dobre prilike koje su ostale neiskorišćene. Ali kako je poništeni gol sigurno najspornija sudijska odluka od početka prvenstva – oko koje su, uz ostale, očekivano podeljeni Dešan i njegov holandski kolega Ronald Kuman – mora se primetiti da je, ako je ta odluka tako nepobitno ispravna kao što se tvrdi, neobjašnjivo zašto je onda za njeno donošenje trebalo toliko vremena. Biće, ipak, da je nedoumica oko toga da li je holandski igrač zaista zasmetao francuskom golmanu da interveniše, ili bi lopta završila u golu i da nije stajao tu gde jeste, i te kako bilo.
Gotovo svaka ekipa s pretenzijama da dostigne elitni nivo pritiska protivnika – makar do izvesne mere. Svi znaju da je tajming od ključnog značaja, ukazuje Džonatan Vilson
U svakom slučaju, ta priča je sada gotova. Daleko je bitnija šira slika o aktuelnom stanju holandskog reprezentativnog fudbala koji je, reklo bi se, i dalje na pola puta između nekadašnjih visina – u dva navrata dosegnutih upravo na nemačkom tlu – i sunovrata doživljavanih u ovom veku, poput izostanka sa Svetskog prvenstva 2018: Holanđani danas igraju kudikamo bolji i lepši fudbal nego na nekim prethodnim evropskim i svetskim šampionatima, ali to i dalje nije ni prineti nekadašnjoj magiji Johana Krojfa i drugova.
* * *
„Totalni fudbal“, naravno, nije izmišljen 1974. – amsterdamski Ajaks je do tog vremena već stekao tri uzastopne titule šampiona Evrope – ali je na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj te godine doživeo kulminaciju na reprezentativnom nivou, mada ne i svoju punu verifikaciju, jer je Holanđanima izmakla konačna slava.
I danas deluje nestvarno niz rezultata koji je tim predvođen Krojfom tog leta ostvario na putu do finala. U prvoj fazi: Urugvaj 2:0, Švedska 0:0 i Bugarska 4:1. U drugoj fazi, koja se igrala po istom sistemu kao i prva – osam najboljih su, podeljeni u dve novoformirane grupe sa po četiri tima, igrali svako sa svakim, a pobednici tih grupa plasirali su se u finale – Argentina 4:0, Istočna Nemačka 2:0 i Brazil 2:0. Pet pobeda, jedan remi i gol razlika 14:1; tri najbolje južnoameričke reprezentacije pobeđene bez primljenog gola; i način igre koji je – delom i zato što je zahvaljujući omasovljenju televizijskih prenosa utakmice širom sveta moglo da gleda mnogo više ljudi nego četiri godine ranije u Meksiku – promenio istoriju fudbala. Jeste, na kraju tog niza bio je poraz od Zapadne Nemačke u finalu (2:1 za Nemce), ali čija se igra na tom prvenstvu pamti – nemačka ili holandska?
„Koliko su tačno ono što su Holanđani radili mogli da razumeju oni kojima fudbal nije specijalnost nejasno je. Najviše se pričalo o promeni pozicija i napadačkim mogućnostima koje su te promene otvarale. Ali zamene pozicija je zapravo obično bilo samo duž longitudalne osovine. U sistemu koji je u osnovi bio 4-3-3, desni bek je mesto mogao da zameni s desnim veznim ili desnim krilom, ali bi retko ulazio u sredinu“, pisao je pred početak Evropskog prvenstva Džonatan Vilson, izvanredan poznavalac svetskog fudbala i autor brojnih knjiga na fudbalske teme, u britanskom nedeljniku Obzerver.
Ali nisu te promene pozicija bile ono što je bilo inovativno: radili su to pre Holanđana i neki drugi timovi i reprezentacije, podseća Vilson. „Ono što je bilo istinski revolucionarno u vezi s holandskim fudbalom početkom sedamdesetih – ono što je Holanđane razlikovalo od, recimo, Zapadne Nemačke – bila je agresivnost s kojom su pritiskali protivnika i korišćenje ofsajd zamke kao ofanzivnog oružja“, piše on, i u prilog tome citira Marinja Pereša, kapitena brazilske reprezentacije na SP 1974, koji se te godine Krojfu i holandskom selektoru Rinusu Mihelsu pridružio u Barseloni.
„Krojf mi je rekao da Holandija s Brazilcima ili Argentincima, koju su tehnički veoma vešti, ne bi mogla da igra na ogromnom terenu. Holandski igrači želeli su da redukuju prostor i sve nateraju da se nađu u uzanom prostoru. Čitava logika ofsajd zamke proizilazi iz tog sažimanja igre. Za mene je to bila potpuno nova stvar“, ispričao je svojevremeno Marinjo.
Holanđani danas igraju kudikamo bolji i lepši fudbal nego na nekim prethodnim evropskim i svetskim šampionatima, ali to i dalje nije ni prineti nekadašnjoj magiji Johana Krojfa i drugova
Igranje na ofsajd zamke odavno više u trendu. Ali konstantni pritisak na protivnika jeste nešto što danas spada u osnove fudbala, konstatuje Vilson. „Gotovo svaka ekipa s pretenzijama da dostigne elitni nivo pritiska protivnika – makar do izvesne mere. Svi znaju da je tajming od ključnog značaja, da tim kreće napred dok protivnički igrači dodaju loptu jedan drugom, da igrač koji je prima zato mora da se momentalno nađe pod pritiskom kako bi bio onemogućen u nameri da odmeri i izvede dodavanje unapred. To je u današnje vreme ima tako centralan značaj u načinu na koji mnogi treneri interpretiraju fudbal da se ima utisak kako se istorija fudbala suštinski deli na dva dela, pre i nakon sistematskog presinga, pri čemu se linija podele proteže sredinom šezdesetih godina.“
Fudbal, jasno, neprekidno evoluira i menja se, pa se tako promenila i igra Holanđana, u čijem timu pritom više nema ni blizu toliko igrača ekstra klase kao što ih je nekad bilo, a koji bi mogli da poguraju tim kad stvari ne idu najbolje. U aktuelnom sastavu reprezentacije u tu kategoriju bi realno mogli da se svrstaju samo kapiten Virdžil van Dajk i vezista Frenki de Jong, ali De Jong zbog povrede nije ni doputovao na prvenstvo. Matijs de Liht, centarhalf kome je nekad predviđana blistava karijera, ni u Bajernu nije starter, pa i kod Kumana sedi zakovan za klupu; na nebrojeno mnogo načina iritantni Memfis Depaj (čijem liku i delu bi valjalo posvetiti zaseban tekst samo kad to ne bi bilo nepotrebno trošenje energije, vremena i prostora), za sebe sigurno misli da je na takvom nivou – na putu je, na kraju krajeva, da uskoro pretekne Robina van Persija i postane najbolji strelac holandske reprezentacije svih vremena – ali svi drugi znaju da nije. I tako redom…
Oranje („Narandžasti“) jesu solidno započeli prvenstvo, ali ne čini se realnim ponavljanje podviga generacije predvođene Rudom Gulitom i Markom van Bastenom, koja je 1988. u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj osvojila prvu i jedinu titulu Holandije na nekom velikom takmičenju. Mada bi bilo zgodno ukoliko bi se tako nešto ipak dogodilo: ispalo bi onda kako su Holanđani definitivno najuspešniji baš kad nastupaju u zemlji prema kojoj su – s traumama okupacije u Drugom svetskom ratu upisanim u kolektivno pamćenje nacije – decenijama gajili ne samo sportski animozitet.