Ova će se godina pamtiti po najvećem broju izbora u istoriji. Sedam od deset zemalja sa najbrojnijom populacijom održaće parlamentarne izbore. U Evropi biće ih devet i mogu dovesti do velikih promena, ali i biti neka vrsta plebiscita o posleratnom poretku.
Dosetka o zebnji ljudi o „kraju sveta“, odnosno „kraju meseca“ upozorava da se krize žive i percipiraju različito, kao i da siromašni i marginalni glasaju saglasno svojim interesima. Međutim, Ivan Krastev i Mark Leonard smatraju da podele na levicu i desnicu više nisu ključne, već one između različitih tabora koji su traumatizovani važnim događajima i pretnjama (ekonomija, bezbednost, klimatske promene, epidemije) koji stvaraju nove političke identitete.
Demokratski deficit
„Demokratski deficit EU“ je zamerka mnogih aktera zbog kompleksne regulative, difuzne moći odlučivanja, kao i da nacionalne vlade u stvari odlučuju. I drugo, da EU nedostaje politički i kulturološki identitet. Dakle, koji je pravi smisao izbora u odsustvu evropskog demosa (javnog mnjenja i panevropskih partija). I još: jesu li zaista briselske institucije tehnokratske i okrenute prevashodno sebi?
Sam dizajn EU i njena institucionalna arhitektura nude objašnjenje. Iako sa znatno povećanim kapacitetima, Evropski parlament (EP) ima ograničenu moć koja se vrti oko usvajanja sporazuma, EU budžeta i propisa. Zdravstvo, zapošljavanje, penzije, socijalna zaštita, obrazovanje i porezi uređuju se na nacionalnom nivou. I sami EU izbori odvijaju se lokalno i po pravilima država članica. Tako postaju drugorazredni izbori zbog smanjene motivacije glasača jer lokalne teme, problemi i ideološke podele dominiraju.
Istraživanja ukazuju da bi na evropskim izborima partije populista mogle biti prve ili druge u polovini država članica
Već poodavno javljaju se zahtevi za „konstitutivnu reformu“ EU. Rat u Ukrajini je ojačao i ubrzao te zahteve. Najavljuje se nekoliko važnih promena. Najznačajnija je uvođenje kvalifikovane većine za donošenje važnih odluka, umesto principa konsenzusa. Zatim da EP dobije pravo zakonodavne inicijative, kao i da predlaže predsednika Evropske komisije, a Evropski savet ga usvaja. Uvodi se i institucija referenduma na EU nivou, kao i ozakonjenje EU višegodišnjih budžeta. Očekuje se i novi komesar za odbranu, a nazire se stvaranje EU vojske.
Populizam
Populizam kao tema postao je vidljiv u izborima 2014, ozbiljna pretnja 2019, a od 2022. je dominantan. Sami ili u koalicijama, populisti vladaju u sedam država Unije. Istraživanja ukazuju da bi na ovim evropskim izborima partije populista mogle biti prve ili druge u polovini država članica.
Populizam obično podrazumeva jasna, uprošćena tumačenja, poruke i zagovaranja u formuli ulagivanja tihoj većini kojima se ukazuje na krivce za određene probleme, a ne na njihovo rešavanje. Protivi se pluralizmu i reprezentativnoj demokratiji, a u realnosti svodi na pristup „mi“ (obični narod) vs. „oni“ (kosmopolitska elita). Iz idealizovane iskonske zajednice izvodi se koncept naroda kao jedinstvene, organske i homogene kategorije. Narodna suverenost je tako temelj, ali njega ugrožavaju vlastita a korumpirana elita i svi drugi (etničke, religiozne i seksualne manjine, migranti, pa i svaka različitost). Evroskeptici su jer EU doživljavaju kao postnacionalni projekat, a protivnici su zelene agende i proširenja Unije. Uz to, zagovornici su autoritarnih režima, a prećutno ili eksplicitno podržavaju Putina (Slovačka, Bugarska, pa i u Nemačkoj) i Trampa.
Populizam je reakcija na doživljaj ekstremne promene, poremećaje i krize, pa je istovremeno i simptom i instrument. Ukazuje na frustracije, neizvesnost i strah većinskih grupa. Njegova instrumentalizacija, međutim, vodi ka stvaranju centara moći koji kontrolišu institucije, redukuju demokratiju i unose polarizaciju i sukobe. I najavljuju model – na vrhu vođa, niko u sredini, a na dnu većinska i bezlična masa. Temelji se na zatvorenom, kolektivnom identitetu koji redukuje ideju građanina na podanika.
Rast populizma mnogi vide u prevelikim društvenim nejednakostima, dok drugi prećutno okrivljuju marginalizovane i manje obrazovane. Istovremeno, započela je njihova „normalizacija“ jer sami populisti, čuvajući svoje jezgro, uspevaju da dobiju i glasove od centrista. Uz to pokazuju se kao pragmatični (Marin le Pen, Đorđa Meloni), pa im cilj više nije napuštanje već preoblikovanje EU. Ali ako i kada postanu vladajući, započinju monopolizaciju vlasti (sudstvo, policija, mediji, javni sektor). Paralelno ide i centralizacija njihovih partija, uz autokratsko vođenje, dok politički program postaje sam lider (Orban, Tramp). Istovremeno,znatni delovi demohrišćana i drugih ih prećutno podupiru. Zatim polako ili delimično preuzimaju delove njihove agende.
Prirodna okolina
EU je planetarni lider u zaštiti prirodne okoline i razvoju zelene agende. U tome je imala podršku građana, dominantnih partija i civilnog društva. Važno je naglasiti da ni tehnologija ni kapital nisu bili odlučujući, već politički izbor. Ne samo svest o ugroženosti planete, već i zbog posledica na ljude, posebno marginalne i isključene.
Podrška traje odavno, ali je kulminaciju doživela Evropskim zelenim planom (EZP) 2019. Ključni cilj projekta je da Evropa postane klimatski neutralni kontinent 2050. godine, tj. bez dodatne emisije ugljen-dioksida. Da se ostvare zadati ciljevi doneto je na desetine uredbi, propisa i standarda, a ukupna planirana ulaganja veća su od jednog triliona evra. Rečju, velika tranzicija od fosilnih ka alternativnim izvorima energije, kao i temeljna transformacija industrijske i ekonomske strukture, ali i da se ostane globalno konkurentan.
Ponuda Ukrajini za članstvo u EU uključuje i finansijske podsticaje i ubrzanu integraciju, uz vojnu podršku i prihvat izbeglica
Rezerve i otpor unutar EU javljaju se već na početku. Poljska odmah najavljuje svoj vlastiti plan, dok rudarski sektor, poljoprivrednici i lobisti velikih kompanija kritikuju Plan zbog kompleksne regulacije, velikih troškova, kao i uvećanja poreza. Približavanjem izbora pritisak jača: ulični protesti poljoprivrednika, javne debate protivnika ili napisi u medijima. Radikalna desnica, slušajući glas naroda, preuzima protestnu agendu i ugrađuju je u svoje programe. Uskoro i velike partije, posebno centristi, prihvataju deo ove retorike.
Mnogi politički lideri, kao i zvaničnici EU, u težnji da otupe kritiku desnice, omekšavaju, čine neodređenim ili odustaju od važnih postavki EZP, i pokazuju prećutnu ili stvarnu spremnost na kompromise. Iako je priroda Evrope u alarmantnom položaju jer je više od 80 odsto prirodnih staništa u lošem stanju, pa je obnavljanje močvarnih terena, reka, šuma i pašnjaka nužno potrebno, izgleda da će usvajanje ključnog projekta – Zakon o obnavljanju prirode, koji je prvi pankontinentalni i sveobuhvatni zakon – biti omekšano, odloženo, ili i odbijeno.
Ekonomija
Još od 2000. godine ekonomski rast evrozone zaostaje za američkim, koji je tokom 2023. bio nekoliko puta veći od evropskog. Ipak, životni standard Evropljana konkurentan je američkom. Kada se radi, međutim, o geopolitičkoj moći, manje je važno kako ljudi žive, već veličina i robusnost ekonomije. Ekonomija jeste izvor moći, ali ne nužno i blagostanja ljudi.
Geopolitički faktori su poremetili lance snabdevanja i evropsku trgovinu, a doveli i do eksplozije cena nafte i gasa. To je povuklo visoku inflaciju i skok kamatnih stopa. Na to su se nadovezali trgovinski ratovi (carine, sankcije). Krajem 2023. stabilizuju se cene energije, opadaju inflacija i kamatne stope. Stabilnije snabdevanje energijom pokrenulo je rast. To se izgleda nastavlja i u 2024. Ipak, stagnantna nemačka ekonomija dovodi u pitanje obnovu EU ekonomije i rasta ove godine. Ali iako je nemačka privreda najveća i motor EU privrede, drugi regioni i države članice doživljaju rast i doprinose ozdravljenju EU ekonomije. To su centralna i istočna Evropa, kao i zemlje juga (Španija, Portugalija, čak i Grčka), a i u Italiji i Francuskoj vide se znaci obnove. Ipak problemi i pretnje traju: mogući povratak inflacije i visokih kamata, stanovništvo rapidno stari, fiskalni dugovi su preteči. Ali ništa ne traje zauvek, pa neće ni evropska ekonomska stagnacija. To važi i za Nemačku.
Proširenje
Već zamrli planovi EU proširenja su doveli u pitanje njen kredibilitet. Krajem 2023. Evropska komisija je najavila Paket proširenja koji obuhvata Ukrajinu, Moldaviju i BiH i donosi status kandidata Gruziji. Očiti su geopolitički faktori zbog kojih su Uniji potrebne nove članice, kao i EU njima. Dileme su kako proširenje obaviti i kako ubediti javno mnjenje i skeptične članice unutar EU. Ali u većini članica geopolitička realnost utiče da se proširenje vidi kao vitalni interes, uz stavljanje pod tepih teme institucionalnih reformi, kao i pitanje gde su EU granice i dokle ih treba širiti.
Formulišu se, naravno, i kriterijumi za proces pristupanja i ispunjavanja uslova. To je uključivalo i odricanje dela suvereniteta, prevazilaženje straha od različitosti i ukorenjenog zova za homogenošću, kao i rešavanje teritorijalnih i drugih spornih pitanja, poštovanja vladavine prava, uz važnost ekonomije, kao i vrednosti i principe parlamentarne demokratije… Nakon ulaska u EU, ta moć je znatno slabija, fluidnija i neizvesnija. Sledeći geopolitičke faktore, ponuda članstva Ukrajini – zemlji usred brutalnog rata – uključuje i finansijske podsticaje i ubrzanu integraciju, uz vojnu podršku i prihvat izbeglica. Očekuje se i nešto slično predloženom Planu rasta za Zapadni Balkan, koji uključuje učešće u jedinstvenom tržištu, pristup EU budžetu i status posmatrača u EU institucijama. Plan je neizvestan zbog ratnog okruženja, reakcije Rusije, kao i unutrašnje polarizacije. Proširenje bi oblikovalo i evropsku budućnost, mada se prigovora da bi EU postala suviše velika i složena, pa bila ona federacija, konfederacija ili nešto drugo.
