Domagoj Juričić pripada retkim analitičarima u regionu koji o međunarodnoj politici govore iz iskustva nekoga ko je u njoj i sam učestvovao. Rođen je 1974. godine, diplomirao je novinarstvo na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu, a usavršavao se na Univerzitetu Džordž Vašington u SAD, na College of Europe u Belgiji i na International Business Management Institute u Berlinu. Više od dve decenije radio je u diplomatiji, državnoj upravi i međunarodnom strateškom savetovanju. Bio je prvi sekretar u hrvatskoj ambasadi u Vašingtonu, zamenik državnog sekretara za e-Hrvatsku i državni sekretar za investicije u Vladi Hrvatske, potpredsednik Hrvatske gospodarske komore za međunarodne i evropske poslove i savetnik Svetske banke na međunarodnim reformskim projektima. Kao predstojnik Ureda predsednice Republike Kolinde Grabar-Kitarović dao je ključan doprinos razvoju Inicijative triju mora, projekta diplomatskog povezivanja srednje i istočne Evrope.
Danas je konsultant zagrebačke firme MKPS, gde se bavi političkim rizicima, regulatornim promenama i institucionalnim reformama, i član međunarodne mreže The New Club of Paris.
Krajem oktobra u Velikoj Britaniji izašla je njegova knjiga The New Disorder: Rebuilding Meaning, Trust and Democratic Coherence in an Age of Fragmentation (Novi nered: obnova smisla, poverenja i demokratske kohezije u doba fragmentacije) za kuću Pegasus Elliot Mackenzie iz Kembridža. U njoj Juričić polazi od teze da današnja globalna kriza nije samo proizvod ratova, geopolitičkih sukoba, ekonomskih poremećaja i tehnoloških promena, već i dublje krize političkog legitimiteta, društvene kohezije i zajedničkih vrednosti. Prati raspad posthladnoratovskog poretka i nastanak fragmentisanog, multipolarnog sveta, u kojem se moć sve više ostvaruje kroz tehnološke sisteme, globalne mreže, regulatorne mehanizme i kontrolu ekonomskih tokova. Umesto da međunarodne odnose čita prvenstveno kroz vojnu i ekonomsku snagu, u središte stavlja vezu između institucija, društvenog poverenja i osećaja zajedničke svrhe, uz pitanje da li je stabilan međunarodni poredak moguć ako se poverenje najpre ne obnovi unutar samih društava.
S Juričićem smo razgovarali o svetu u kojem je nestabilnost postala pravilo, o tome šta Tramp govori o Americi i da li Evropa može da postane samostalan akter, ali i o Srbiji posle izbora: šta je zapravo pobedilo, kako izgleda demokratska tranzicija i da li se odnosi Beograda i Zagreba mogu izvući iz obrasca uzajamnog nepoverenja.
Novi globalni nered
U knjizi The New Disorder polazite od toga da nestabilnost nije privremeni period pred uspostavljanje novog međunarodnog poretka, već njegovo trajno obeležje. Šta onda znači politička stabilnost u 21. veku i jesu li demokratije, nastale na pretpostavkama predvidljivosti i kontinuiteta, pripremljene za svet u kojem je neizvesnost pravilo?
„Osnovna teza moje knjige jeste da ne prolazimo kroz privremenu krizu međunarodnog poretka, već kroz strukturnu promenu načina na koji svet funkcioniše. Nijedan od velikih aktera – ni SAD, ni Kina, ni Evropska unija – nema dovoljno moći, legitimiteta i kohezije da samostalno oblikuje stabilan međunarodni sistem. Stabilnost zato više ne može značiti odsustvo promena, već sposobnost institucija da se menjaju bez gubitka legitimiteta. Demokratije tu imaju prednost – sposobnost samokorekcije – ali i problem: mnoge su izgrađene na pretpostavci da se promene odvijaju sporije nego danas. Pitanje nije mogu li preživeti neizvesnost, nego mogu li naučiti da upravljaju njome, a da ne žrtvuju ono zbog čega su demokratije.“
Jedna od centralnih tema knjige jeste kriza poverenja. Građani se sve više razilaze ne samo u stavovima nego i u razumevanju samih činjenica. Može li demokratija da funkcioniše bez minimuma zajedničkog iskustva i koliko je njena kriza zapravo kriza predstavljanja, a koliko kriza komunikacije i poverenja?
„DJ: „Demokratija ne zahteva saglasnost oko političkih stavova, ali zahteva minimum saglasnosti oko činjenica. Algoritmi stvaraju odvojene informacione prostore, a njihov poslovni model nagrađuje pažnju, ne istinu. Međutim, tehnologija je samo ubrzala proces koji je već postojao: slabljenje poverenja u stranke, medije, nauku i institucije. Zato mislim da je kriza demokratije pre svega kriza poverenja, koja se manifestuje kao kriza predstavljanja i komunikacije. Poverenje se ne obnavlja boljim odnosima s javnošću, već kada institucije postupaju dosledno, priznaju greške i pokazuju da pravila važe jednako za sve.“
„Nijedan od velikih aktera – ni SAD, ni Kina, ni Evropska unija – nema dovoljno moći, legitimiteta i kohezije da samostalno oblikuje stabilan međunarodni sistem“
Rekli ste da je Tramp pre posledica nego uzrok novog globalnog nereda, a posle pobede demokrata na međuizborima upozorili ste da to nije nužno kraj trampizma. Šta njegova politika govori o promeni američkog društva i hoće li se spoljna politika SAD ikada vratiti na model na koji su evropski saveznici računali?
„Tramp je simptom procesa koji su počeli mnogo pre njegovog ulaska u Belu kuću, ali je postao i njihov snažan akcelerator. Deindustrijalizacija, rast nejednakosti i gubitak poverenja u političke elite stvorili su prostor koji je on uspeo politički da artikuliše. Zato pobeda demokrata na midterm izborima ne znači da je trampizam završen. Još važnije, promenio se američki odnos prema svetu: spoljna politika sve više postaje produžetak unutrašnje ekonomske i industrijske politike. Amerika je odavno odlučila da demontira bretonvudski sistem, jer dividenda koju je od njega dobijala više nije bila zadovoljavajuća. Predsednici pre Trampa radili su to postepeno, a on je sve ubrzao i brutalizovao, napustio multilateralizam pa čak i diplomatiju i okrenuo se transakcijskim odnosima. Tramp može otići, ali strukturna promena koju predstavlja ostaće, možda samo drugačije nijansirana.“
U knjizi pišete da se moć sve više ostvaruje kroz tehnološke sisteme, globalne mreže, regulativu i kontrolu ekonomskih tokova. Može li zemlja poput Srbije, koja ne proizvodi ni tehnologiju, ni pravila i zavisi od stranih investicija i tuđih platformi, sačuvati suverenitet odlučivanja?
„Moć danas sve manje zavisi od toga šta posedujete, a sve više od toga koje sisteme kontrolišete i čija pravila određujete. Zavisnost sama po sebi nije problem. Problem nastaje kada je asimetrična, kada jedna strana može mnogo lakše da prekine odnos nego druga. Male države tako mogu imati pun formalni suverenitet, a vrlo ograničenu stvarnu autonomiju. Suverenitet u 21. veku zato nije pitanje potpune nezavisnosti, već sposobnosti da se zavisnostima upravlja, da se one diversifikuju i da država zadrži stvarne alternative. Najopasnije za malu državu nije da bude deo većeg sistema, nego da zavisi od sistema koji ne razume, bez mogućnosti da utiče na njegove odluke.“
Primetili ste da prekid ratova u Ukrajini, Iranu i Jemenu ne znači i razrešenje sukoba koji su ih izazvali. Kako zamrznuti konflikti deluju na Zapadni Balkan i koliko je geopolitička neizvesnost postala deo ekonomske svakodnevice građana Srbije?
„Prekid rata i rešavanje sukoba dve su potpuno različite stvari. Zamrznuti konflikti zato često nisu stabilnost, nego odložena nestabilnost, a njihove posledice ne ostaju unutar geografskih granica. Rat u Ukrajini utiče na evropsku energetsku i bezbednosnu arhitekturu, a nestabilnost na Bliskom istoku na transportne pravce, osiguranje i cenu energije. Građani Srbije tu neizvesnost osećaju kroz cene energije, hrane i kredita i kroz radna mesta. Geopolitika više nije apstraktna tema spoljne politike. Ona je ugrađena u troškove svakodnevnog života.“
Od EU se očekuje veća odgovornost za sopstvenu bezbednost i budućnost upravo kada u njoj rastu podele, populizam i nepoverenje prema institucijama. Može li postati autonomniji centar moći ili je osuđena da reaguje na odluke Vašingtona, Pekinga i Moskve – i šta bi to značilo za Zapadni Balkan?
„Evropa ima resurse da postane samostalniji geopolitički akter, ali još nema dovoljno političke kohezije da ih pretvori u stratešku moć. Strateška autonomija ne znači prekid savezništava, nego sposobnost da sarađujete sa saveznicima zato što ste to izabrali, a ne zato što nemate drugu mogućnost. Ako ne poveže regulatornu snagu sa industrijskom politikom, tehnologijom, energetikom i odbranom, Evropa će ostati prostor velikog ekonomskog značaja, ali ograničenog geopolitičkog uticaja. Za Zapadni Balkan razlika je ogromna. Sposobnija Evropa mogla bi regionu ponuditi jasniji strateški okvir i veću predvidljivost. Slabija ostavlja više prostora spoljnim akterima i lokalnim elitama da neodređenost koriste kao instrument pregovaranja.“
„Suverenitet u 21. veku nije pitanje potpune nezavisnosti, već sposobnosti da se zavisnostima upravlja“
Srbija je godinama održavala odnose sa EU, SAD, Rusijom i Kinom, predstavljajući to kao potvrdu nezavisnosti. Da li je takva strategija i dalje realistična u svetu sve eksplicitnijih zahteva za opredeljivanjem? Šta Srbija može da stavi na sto i gde je granica između diplomatske fleksibilnosti i odsustva strateškog pravca?
„Kao nekome ko dolazi iz Hrvatske, uvek mi je nezahvalno da komentarišem prilike u Srbiji. Čak i kada kažem nešto pozitivno, vrlo brzo počinje prekopavanje po istoriji i pitanja zašto nekome „solimo pamet“. Ne mislim da imam pravo da građanima Srbije govorim kakvu politiku treba da vode. Diplomatska fleksibilnost je prednost, a strateška neodređenost dugoročno postaje slabost. Sposobnost države da zadrži više mogućnosti delovanja, ono što u knjizi zovem optionality, ima vrednost samo ako postoji jasan strateški cilj. Srbija ima prednosti: geografsku poziciju, industrijsku tradiciju, ljudski kapital, povezanost sa evropskim tržištem. Ali one moraju postati konkretna ponuda, jer ozbiljni partneri ne pitaju samo sa kim ste dobri, nego šta možete da doprinesete. U svetu u kojem se pravila ubrzano menjaju, odsustvo izbora takođe je izbor, samo što njegove posledice određuju drugi.“
Srbija posle izbora: pobeda, tranzicija i rizik novog razočaranja
Posle četrnaest godina vlasti SNS-a, Studentska lista, koja nije nastala kao klasična stranka, osvojila je parlamentarnu većinu. Da li je to pre svega odbacivanje režima ili nastanak novog modela političkog organizovanja? Uz ogradu ste pomenuli Arapsko proleće – šta u tom poređenju stoji, a šta ne?
„Bilo bi preuranjeno zaključiti da je pobeda Studentske liste automatski i pobeda novog političkog modela. Ona pre svega pokazuje da je veliki deo društva bio spreman da podrži alternativu, i to je vredno poštovanja. Ali, izborna mobilizacija i sposobnost upravljanja državom dve su različite stvari. Pominjući Arapsko proleće, nisam mislio da Srbija mora proći isti put. Ona ima drugačiju institucionalnu istoriju, iskustvo višestranačja i neposrednu povezanost sa evropskim prostorom. Mislio sam na jedan problem demokratskih tranzicija: uklanjanje političkog centra oko kojeg je organizovano nezadovoljstvo ne rešava automatski pitanje buduće organizacije države. Izbori mogu promeniti vlast, ali za promenu sistema potrebno je mnogo više. Tu lekciju Srbija je bolno iskusila, i smenom Miloševićevog režima i atentatom na premijera Đinđića.“
„Izbori mogu promeniti vlast, ali za promenu sistema potrebno je mnogo više“
SNS i dalje ima snažnu lokalnu organizaciju i uticaj u institucijama, a lista okupljena oko nje osvojila je gotovo 39 odsto glasova. Ocenili ste da Vučić čeka grešku nove vlasti. Šta bi bili pokazatelji stvarne demokratske tranzicije, a ne samo zamene jedne elite drugom?
„Parlamentarna smena vlasti važan je demokratski događaj, ali sama po sebi ne dokazuje da je promenjen način funkcionisanja države. Moć je raspoređena kroz lokalne organizacije, administraciju, javna preduzeća, bezbednosni aparat, medije i neformalne mreže uticaja, a te strukture ne nestaju promenom većine. Nije nestalo ni biračko telo SNS-a, i nova vlast moraće da upravlja i u ime tih građana. Ključni pokazatelj bio bi njen odnos prema institucijama. Da li će pravosuđe postati nezavisnije? Hoće li javna uprava prestati da bude produžetak stranaka? Demokratska promena postaje stvarna kada i politički protivnici veruju da ih institucije neće tretirati kao građane drugog reda.“
Zapitali ste se kako će tako širok spektar interesa sastaviti vladu, suočiti se sa budžetom i menjati institucije. Ali, da li je realno da pokret nastao u zatvorenom sistemu pre osvajanja vlasti razvije kompletan model njenog vršenja? Šta se mora pripremiti unapred, a šta se može izgraditi kasnije?
„Nije realno očekivati da pokret nastao u uslovima institucionalne zatvorenosti unapred razvije sveobuhvatan program. Ali, nije realno ni da legitimnost stečena protestima i izborima zameni sposobnost upravljanja. Pokret mora imati jasan dogovor o osnovnim principima: kako će donositi odluke i rešavati unutrašnje sporove, kakav odnos želi prema institucijama i koje reforme smatra neodložnim. Institucionalni okvir, ključni kadrovi i prioriteti moraju postojati unapred, a sektorske politike mogu se razvijati postupno. Najveća opasnost bila bi da se autentičnost pokreta koristi kao opravdanje za nedostatak kompetencije.“
Birači Studentske liste ne dele nužno iste vrednosti, a zajednički zahtev za smenom vlasti privremeno je potisnuo te razlike. Je li njihovo vraćanje zdrava demokratska normalizacija ili rizik nove polarizacije? I kako energiju otpora pretvoriti u kompromis koji građani neće doživeti kao izdaju?
„Tada počinje stvarna politika. Razlike potisnute dok postoji zajednički protivnik ponovo se pojavljuju, i to nije znak neuspeha, već može biti početak demokratske normalizacije. Problem nastaje kada se pokret toliko identifikuje sa sopstvenom moralnom ispravnošću da svaki kompromis doživljava kao izdaju. U svojoj knjizi razlikujem jedinstvo, koje podrazumeva saglasnost, od kohezije, koja podrazumeva sposobnost zajedničkog delovanja uprkos neslaganju. Kompromis nije izdaja ako je rezultat transparentnog procesa i ne narušava principe zbog kojih je promena tražena. Zrelost pokreta vidi se kada prestane da okuplja ljude protiv nekoga i počne da ih okuplja oko zajedničkih pravila.“
Srbija nasleđuje polarizovan medijski sistem podređen jednoj političkoj opciji, a dane nakon izborne noći obeležili su i incidenti kod provladinih medija. Kako ga razgraditi, a da se jedna kontrola ne zameni drugom? Gde je granica između neophodne reforme i političke odmazde?
„Sloboda medija ne može značiti slobodu samo za medije koji podržavaju novu vlast. Ako se politička kontrola zameni novom, nije se dogodila demokratizacija, već promena političkog korisnika. Reforma zato mora biti institucionalna, a ne personalna: transparentno vlasništvo, jasni kriterijumi javnog finansiranja, nezavisni regulatori, profesionalno upravljanje javnim servisom i jednaka primena zakona. Novinar ili urednik ne može biti kažnjen samo zato što je radio u mediju koji je podržavao prethodnu vlast, ali konkretna kršenja zakona moraju biti predmet nezavisnih postupaka. Granica između reforme i odmazde prolazi kroz proceduru. Nova vlast mora prihvatiti i da će je slobodni mediji vrlo brzo kritikovati. Slobodan medijski sistem nije onaj u kojem vlast dobija pošteniji tretman, nego onaj u kojem vlast više ne odlučuje kakav će tretman dobiti.“
„Razlike potisnute dok postoji zajednički protivnik ponovo se pojavljuju, i to nije znak neuspeha, već može biti početak demokratske normalizacije“
Prema pisanju nedeljnika Vreme, Vučić je najavio da SNS neće učestvovati na predsedničkim izborima. Da li je to osporavanje legitimiteta nove vlasti, strateško povlačenje radi očuvanja snage ili nešto treće, i kakve rizike nosi za institucionalnu stabilnost?
„Takav potez može biti pokušaj osporavanja legitimiteta novog poretka, ali i taktičko povlačenje radi konsolidacije biračkog tela. Ako značajan deo birača ostane bez svog kandidata, izbori mogu biti formalno legitimni, ali politički nedovoljno integrativni. Za novu vlast bilo bi pogrešno da to tumači kao kraj političkog sukoba; on se možda samo premešta u širi institucionalni i društveni prostor. Najbolji odgovor bio bi institucionalna uzdržanost, poštovanje procedura i odbijanje da izbori postanu konačni obračun sa prethodnom elitom. Demokratska tranzicija ne završava se porazom protivnika, već sistemom u kojem politički poraz više nije egzistencijalna pretnja.“
Promene u Srbiji postale su deo i hrvatske unutrašnjopolitičke rasprave. Kako bi Zagreb trebalo da čita novu vlast u Beogradu i postoji li prilika da se odnosi dve zemlje izvuku iz obrasca uzajamnog nepoverenja i dnevnopolitičke instrumentalizacije?
„Zagreb bi trebalo da posmatra promene u Beogradu bez preterane euforije, ali i bez unapred formiranog nepoverenja, i da novu vlast procenjuje prema postupcima, a ne prema predrasudama. Isto važi i u suprotnom smeru. Hrvatsko-srpski odnosi predugo su bili opterećeni obrascem u kojem se bilateralna pitanja koriste za unutrašnjopolitičku mobilizaciju. Dve države ne moraju se u svemu složiti oko prošlosti, ali postoji razlika između neslaganja o istoriji i njenog korišćenja za proizvodnju novih sukoba. Najveći pomak ne bi bio da proglase prijateljstvo, nego da počnu da rešavaju konkretne probleme bez pretvaranja svakog razgovora u raspravu o istorijskom identitetu.“
Bez obnove poverenja, tvrdite u knjizi, nema održive demokratije. Odakle bi obnova Srbije trebalo da počne – od pravosuđa, biračkog spiska, javnog servisa ili bezbednosnih službi? Šta je najveći rizik za novu vlast? I šta bi za pet godina bio dokaz da je oktobar 2026. bio početak demokratske obnove, a ne još jedan ciklus očekivanja i razočaranja?
„Politička nada nastaje brzo, a institucionalno poverenje obnavlja se sporo, pa razočaranje može nastupiti pre nego što reforme daju rezultate. Pravosuđe, birački spisak, javni servis i bezbednosne službe delovi su istog problema: država mora ponovo postati sistem pravila, a ne sistem odnosa prema političkoj moći. Počeo bih od reformi koje omogućavaju da se sve naredne sprovode legitimno: pouzdan izborni sistem, nezavisno pravosuđe, transparentne javne finansije i profesionalna administracija. Najveći rizik ne vidim u jednom faktoru, već u kombinaciji otpora starih struktura, neiskustva i unutrašnjih podela, a nestrpljenje građana može sve to pretvoriti u novu krizu legitimiteta. Posebno bih upozorio na iskušenje da se zbog efikasnosti zaobiđu procedure, jer se upravo tako reprodukuje logika protiv koje se promena dogodila. Za pet godina najvažniji dokaz ne bi bio broj novih zakona ili visina rasta, nego to da Srbija može ponovo mirno da promeni vlast i da institucije funkcionišu nezavisno od izbornog pobednika. To je i jedna od osnovnih poruka moje knjige: stabilno društvo nije ono koje ima nepogrešive lidere, već ono kojem nepogrešivi lideri nisu potrebni. Najveća opasnost novog nereda je u tome što bi čitava društva mogla početi da veruju da je sloboda prepreka stabilnosti, a ne njen najvažniji temelj. Tada bismo, u potrazi za redom, počeli da odustajemo od demokratije kao načina da ga izgradimo.“
