Građansko društvo, obrazovanje, udruženja i umetnički život decenijama su oblikovali kulturni identitet Pančeva. Iz tog nasleđa izrasla je i umetnička scena koja je prevazilazila geografske i demografske okvire grada. Kakvu kulturnu politiku grad vodi i šta je ostalo od scene koja je nekada bila njegov prepoznatljiv deo? Povod za razgovor o tome jeste Inicijativa za slobodnu umetničku scenu Pančeva, čiji su pokretači zatražili neopozive ostavke direktora i vršilaca dužnosti direktora kulturnih ustanova. Šta je dovelo do toga da umetnici, kulturni radnici i građani posegnu za ovakvim zahtevom? Do objavljivanja ovog teksta Inicijativu je potpisalo više od 400 ljudi.
Prostor koji je nestao
„Ovaj grad nije izgubio svoju umetničku scenu preko noći. Ona je godinama ostajala bez prostora, podrške, publike i mogućnosti za kontinuitet“, kaže likovna umetnica Sanja Momčilović.
Početak tog procesa vezuje se za restituciju, čije su se posledice po kulturnu infrastrukturu grada osetile još 2010. godine. Među izgubljenim prostorima navodi Studentski dom, Studio 21, Galeriju Dvorište, Elektriku i Izabinski prostor Kulturnog centra Pančeva. Za njih, kako ističe, nikada nije obezbeđena adekvatna zamena, iako je grad raspolagao drugim objektima koji su mogli da budu stavljeni u kulturnu funkciju: „Ono što je započela demokratska vlast pred kraj svog mandata nespretnim sprovođenjem zakona o restituciji, nastavila je Srpska napredna stranka, uz gotovo potpuno odsustvo brige za umetnike, kulturne radnike i publiku.“
Pančevo je, podseća, nekada bilo prepoznatljivo po Bijenalu, alternativnoj i strip umetnosti, poeziji, panku i džezu. Imalo je živu umetničku scenu, različite prostore, nezavisne inicijative i publiku koja je učestvovala u kulturnom životu grada. Danas se, međutim, javni prostor sve više ispunjava navijačkim i nacionalističkim pokličima, grafitima mržnje i političkim parolama.
„Nije reč samo o siromašnijoj kulturnoj ponudi, već o promeni odnosa prema kulturi i javnom prostoru. Tokom godina, kultura je sve više gubila autonomiju i postajala sredstvo političke promocije. Umesto podrške nezavisnoj produkciji, sve veća pažnja posvećivana je kontroli programa i njihovom prilagođavanju politički poželjnom sadržaju. Nakon pada nadstrešnice, prostor za kritičke i društveno angažovane programe dodatno se suzio. Pritisci i cenzura postali su sve prisutniji, a mogućnost slobodnog umetničkog izraza svedena na minimum.“
Momčilović ukazuje da dodatno zabrinjavaju spiskovi koji su se pojavili na internetu nekoliko dana pred izborni dan, a na kojima su se našli i pojedini zaposleni u državnim ustanovama, uključujući pančevačke ustanove kulture, navodno povezani s organizovanim aktivnostima na društvenim mrežama, poznatim kao botovanje. Prema objavljenim navodima, pojedinci su učestvovali u vređanju, targetiranju i pretnjama političkim neistomišljenicima. Ona, međutim, naglašava da autentičnost spiskova i pojedinačnih navoda nije zvanično potvrđena: „Ali sama pojava ovakvih optužbi otvara ozbiljno pitanje profesionalne i društvene odgovornosti ljudi zaposlenih u javnim ustanovama, kao i nalogodavaca ovakvih radnji. Ovakvi postupci, ali i neodgovorno korišćenje zvaničnih kanala, dodatno narušavaju ugled ustanova kulture i poverenje građana u njihovu ulogu. Tako se, na primer, na storijima zvaničnog Fejsbuk profila jedne ustanove kulture Pančevo u određenom periodu pojavljivao čak i pornografski sadržaj.“
Ona ističe da je tokom više od decenije bez stabilne infrastrukture i sistemske podrške, kontinuitet umetničke scene gotovo nestao. Pojedinačne izložbe, projekti i inicijative nisu mogli da nadomeste nedostatak prostora i dugoročne kulturne politike. Mnogi umetnici povukli su se u privatnost, neki su napustili grad ili zemlju, a neki su jednostavno odustali od pokušaja da svoju praksu razvijaju u sredini koja za to nije nudila uslove: „Pančevo je u tom momentu doživelo hegelijanski kraj umetnosti na mikroplanu i bile su potrebne godine da se ljudi oporave od svih ovih gubitaka i da se ponovo, barem u duhu, oseti želja za angažmanom na lokalu.“
Od eksperimenta do podobnosti
Jedan od primera promena u kulturnim ustanovama jeste Eks Teatar, festival koji je po konceptu i poluvekovnoj tradiciji lokalni pandan Bitefu. Snežana Baralić Bošnjak, aktivistkinja i radnica u kulturi u penziji, ukazuje na drastičan pad kvaliteta festivalske selekcije u poslednje dve godine.
„Dovodi se serija vodvilja, dosadnih konvencionalnih monodrama, muzejskih priredbi i komada s igranjem i pevanjem koji su sušta suprotnost eksperimentalnoj prirodi festivala. Pored toga što nemaju ništa avangardno u sebi, za sve predstave je zajedničko i što nijedan umetnik nije tokom festivala podržao studente“, kaže Baralić Bošnjak.
Pančevo je doživelo hegelijanski kraj umetnosti na mikroplanu i potrebne su godine da se ljudi oporave od svih ovih gubitaka i da se ponovo, barem u duhu, oseti želja za angažmanom na lokalu
Sanja Momčilović
Naglašava da je zaobilaženje nepodobnih autora, koji su činili većinu umetničke scene, posebno u oblasti angažovanog pozorišta, toliko degradiralo festival da bi „humanije bilo ukinuti ga“. Posebno problematičnim smatra odnos prema publici. Direktorka Doma omladine, ustanove koja organizuje Eks Teatar, pokušala je, kako navodi, da cenzuriše i samu publiku: „Prošle godine sve besplatne karte za predstave podeljene su nekoliko dana pre početka festivala, a građane koji tradicionalno dolaze na Eks Teatar na ulazu je dočekalo privatno obezbeđenje unajmljeno da ih spreči da uđu u sablasno praznu salu, pošto se poželjna publika nije pojavila ni pola sata nakon termina planiranog za otvaranje festivala“, navodi Baralić Bošnjak.
Violinista Filip Krumes, diplomirani muzičar i violinista, više od deset godina bio je umetnički direktor World music festivala Ethno.com u Kulturnom centru Pančeva. Prošle godine festival je otkazan dan uoči početka, iako je celokupan program već bio pripremljen, izvođači bukirani, a ugovori potpisani. Ustanova pritom nije predvidela klauzulu o nadoknadi štete u slučaju otkazivanja.
„Doživeli smo vrhunac cenzure. Kao izgovor naveden je ‘tehnički kvar u objektu’. Taj izgovor s ‘kvarovima’ i ‘rekonstrukcijama’ najpre je lansiran u Narodnom pozorištu u Beogradu, a potom je postao univerzalni obrazac za otkazivanje svih događaja gde su se uprave plašile da bi bilo ko od izvođača mogao da podigne indeks, pokaže crvenu šaku ili na bilo koji drugi način izrazi podršku studentima. U kasnijim internim razgovorima otvoreno mi je rečeno da svi programi u Kulturnom centru moraju biti ‘politički neutralni’, a tu neustavnu i nezakonitu klauzulu su čak pokušali da ubace i u ugovore za gostujuće programe. Na takav pokušaj cenzure i direktno kršenje zakona reagovao sam oštrim neslaganjem, zbog čega je potpuno prirodno da ove godine nisam selektovao festival.“
Otkazivanje festivala, međutim, nije bio izolovan slučaj. Krumes govori i o bendovima i sastavima koji su se obraćali Kulturnom centru radi zakazivanja koncerata, uključujući i one koji su prethodno dobili finansijsku podršku na konkursima Ministarstva kulture. Njihovi zahtevi, kako navodi, prosleđivani su izvan ustanove, na procenu partijskim komesarima i cenzorima. Ako bi se ispostavilo da je neko od članova javno podržao studente, saradnja bi bila otkazana: „Ukoliko bi pročešljavanjem društvenih mreža ili na drugi način komesari utvrdili da je neko od članova sastava javno podržao studente, saradnja bi bila momentalno otkazana.“
Jedan od najvidljivijih primera takvog zatvaranja prostora za umetničke programe jeste dvorana Apolo, kojom upravlja Dom omladine Pančeva. Naš sagovornik podseća da je pre trinaest godina renovirana i opremljena savremenim ozvučenjem i rasvetom upravo da bi mladi u gradu dobili prostor za svoje programe. Posle smene Nenada Maletina sa mesta direktora Doma omladine, dvorana je, međutim, postajala sve manje dostupna.
„Na taj način je sistematski davljena scena, naročito mladi bendovi kojima je oduzet prostor koji im je prvobitno namenjen. Od dvorane u kojoj su se svakog četvrtka ili petka održavale džez večeri Friday night at Apolo, nekoliko pop/rok koncerata mesečno, pozorišne predstave, književne večeri i tribine, došli smo do toga da tamo, po mojim saznanjima, danas prokišnjava krov i da jedva otvaraju vrata za bilo kakve programe“, navodi Krumes.
Od dvorane u kojoj su se održavale džez večeri, koncerti, pozorišne predstave, književne večeri i tribine, došli smo do toga da danas prokišnjava krov
Filip Krumes
Sudbinu Apola povezuje i s iskustvom benda Marka Šelića Marčela, u kojem svira više od deset godina. U dvorani nikada nisu uspeli da održe samostalni koncert, a odgovori koje su dobijali bili su, kako kaže, uvek isti – „pošaljemo mejl pa ćemo videti“.
„Dok su nam u mom rodnom gradu na taj način onemogućavali nastupe, drugi domaći organizatori su pribegli jednostavnijem rešenju – nisu nas ni zvali. Mislim da nijednom nismo zajedno nastupili na Arsenal festu, a sećam se i jednog festivala u Vojvodini koji je zbog našeg učešća otkazao čitav festivalski dan pod izgovorom ‘kraćenja budžeta’. Bilo mi je žao ostalih bendova koji je trebalo da sviraju te večeri.“
U istom periodu bend je nastupao širom Evrope – u Nemačkoj, Češkoj, Austriji, Finskoj, Italiji, pa čak i na Madeiri – i širom regiona. Krumesov zaključak je kratak: „Ali za domaće, samocenzurišuće organizatore prosto nismo bili podobni.“
Bez poverenja
Pitanje gubitka kulturne infrastrukture i prekidanja programa ne tiče se samo pojedinačnih događaja. Jovana Jankov, diplomirana menadžerka u kulturi i medijima i članica Upravnog odbora Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, ističe da se podrška nezavisnoj umetničkoj produkciji godinama sistemski gušila: „Pre svega, nismo ništa izgubili odjednom, već se godinama sistemski gušila podrška. Izgubili smo kontinuitet, uslove za rad, institucionalnu podršku, vidljivost, publiku, a dugoročno i poverenje da uopšte možemo da računamo na javne kulturne institucije kao na svoje prostore, kao i javne konkurse za finansijsku podršku.“
Jedan od problema bile su procedure za korišćenje javnih prostora. Prema njenim rečima, one su bile spore i netransparentne, zahtevi su često ostajali bez odgovora ili su odbijani zbog „tehničkih razloga“. Zbog toga su, dodaje, pojedini organizatori vremenom odustajali od pokušaja da uopšte dođu do prostora.
Ne želimo samo promenu ljudi na pozicijama, već suštinsku promenu načina upravljanja kulturom, uz veću odgovornost institucija prema građanima i lokalnoj zajednici
Jovana Jankov
Kada je reč o podršci s pokrajinskog i republičkog nivoa, Snežana Baralić Bošnjak ukazuje na to da Pokrajina i Ministarstvo kulture uglavnom sufinansiraju projektne aktivnosti ustanova, pre svega u oblasti zaštite kulturnog nasleđa. Takva sredstva, međutim, često nisu dovoljna za dugoročniji razvoj i kontinuitet rada. Smatra da sastav komisija koje odlučuju o raspodeli novca neretko otvara pitanje političkog uticaja na vrednovanje projekata i kriterijume izbora. Istovremeno, nedostaju stručni kadrovi koji bi mogli da osmišljavaju i razvijaju inovativne projekte, pripremaju kvalitetne prijave i aktivnije konkurišu za dostupna sredstva. Posebno je zabrinjava, kako navodi, što se Pančevo, grad sa čak 15 ustanova kulture, nedovoljno pojavljuje na konkursima, a njegove ustanove i projekti nisu uvek prepoznati i podržani.
Problem, prema oceni Sanje Momčilović, postoji i u načinu upravljanja ustanovama. Umesto da obezbeđuju uslove za razvoj programa, štite profesionalnu autonomiju i podstiču umetničku produkciju, rukovodioci se često nalaze u ulozi posrednika između političkih struktura i zaposlenih. Posledice se, smatra ona, vide u ograničavanju slobode umetničkog izražavanja, ali i u urušavanju profesionalnih standarda i poverenja javnosti. Posebno skreće pažnju na stručnu osposobljenost rukovodilaca pojedinih ustanova, čije obrazovne i profesionalne biografije, prema njenoj oceni, ne odgovaraju oblasti kojom upravljaju: „Postavljanje kadrova bez odgovarajućih kvalifikacija, iskustva i poznavanja kulturne delatnosti dovodi u pitanje kvalitet upravljanja, programsku orijentaciju i dugoročni razvoj institucija.“
Nisu važna samo imena
Šta bi, onda, trebalo da se promeni? Jovana Jankov kaže da u Pančevu ima mnogo stručnih i kompetentnih ljudi, ali da je u ovom trenutku važnije govoriti o procedurama nego o konkretnim imenima. Inicijativa, objašnjava ona, nema zadatak da predlaže kadrovska rešenja niti da unapred određuje ko bi trebalo da zauzme rukovodeće pozicije: „Ova inicijativa nema zadatak da predlaže kadrovska rešenja ili unapred određuje ko bi trebalo da zauzme određene pozicije, već da se zalaže za uspostavljanje transparentnog sistema u kojem će se do rukovodećih funkcija dolaziti kroz javne konkurse, uz jasno definisane kriterijume, stručne i nezavisne komisije i vrednovanje kompetencija i iskustva kandidata.“
Prema njenim rečima, stručna i nezavisna kulturna scena, kao i šira javnost, moraju biti uključene u donošenje odluka – od raspodele javnih sredstava do izrade strategija kulture i akcionih planova. To podrazumeva participativne savete i forume za kulturu, participativno budžetiranje i druge oblike javnih konsultacija.
„Ne želimo samo promenu ljudi na pozicijama, već suštinsku promenu načina upravljanja kulturom, uz veću odgovornost institucija prema građanima i lokalnoj zajednici. Od vlasti na svim nivoima, a pre svega lokalnom, očekuje poštovanje zakona i procedura“, zaključuje Jankov.
U tome je i suština Inicijative za slobodnu umetničku scenu Pančeva. Ostavke rukovodilaca jesu neposredan povod, ali svedočenja umetnika i kulturnih radnika pokazuju da je nezadovoljstvo mnogo šire od pojedinačnih odluka i imena. Zato je važno ne samo ko će ubuduće voditi kulturne institucije u Pančevu, već kakve će one biti i kome će služiti. Bez prostora za nezavisnu umetnost, transparentnog finansiranja, stručnog upravljanja i stvarnog učešća javnosti, promena direktora sama po sebi neće vratiti ono što je izgubljeno.
