Pobeda Studentske liste jeste, u političkom smislu, preokret kakav Srbija decenijama nije videla. Lista je osvojila nešto više od 53 odsto glasova, naspram nešto manje od 39 odsto za listu „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“, i apsolutnu većinu u Skupštini. Poredak koji se četrnaest godina činio neprikosnovenim pokazao je da je ranjiv, i to onako kako smo najmanje verovali: glasačkim listićem.
Ali da li je to revolucija? U klasičnom smislu – ne. Nije bilo nasilnog rušenja poretka, nije bilo osvajanja vlasti silom, niti je narod tražio novog gospodara umesto starog. Bilo je to nešto važnije: mirna, masovna i uporna mobilizacija društva radi oslobađanja zarobljene države. Pokret je izrastao iz masovnih protesta, a pobedio je na platformi borbe protiv sistemske korupcije.
Pobeda koja menja okvir
Međutim, ova pobeda je revolucija samo ako je razumemo kao revoluciju svesti. Građani su pokazali da ne pristaju da država bude privatni posed, da institucije budu produžetak jedne stranke, niti da strah bude normalno stanje društva. To nije bila pobeda jedne generacije nad drugom. To je bila pobeda građana nad kumstvom i vezama; pobeda odgovornosti nad poslušnošću; pobeda javnog interesa nad partijskim.
To je bila pobeda građana nad kumstvom i vezama; pobeda odgovornosti nad poslušnošću; pobeda javnog interesa nad partijskim
Zato je njen značaj veći od broja mandata. Vlast više nije nešto što se dobija na poklon i drži do kraja života, nego nešto što se mora zaslužiti i stalno opravdavati. Tek kad to postane opšte uverenje, a ne parola s transparenta, može se reći da je okvir zaista promenjen.
Gde je država najdublje zarobljena
Sada nas čeka teži deo, a on ne počinje svuda podjednako. Sud koji strepi od prisluškivanja nije nezavisan. Tužilaštvo koje zna da ga neko nadzire nije samostalno. Novinar koji sumnja da mu se poruke čitaju ne piše slobodno. Zato prva promena mora da se desi u bezbednosnom aparatu. Ne zato što je on važniji od sudova i medija, nego zato što je uslov svega ostalog.
Srpske službe nose nasleđe modela iz SFRJ: aparata stvorenog da štiti sistem od sopstvenih građana, a tek potom državu od spoljnih pretnji. Kad je 1966. pao Aleksandar Ranković, usledilo je kratko doba liberalizacije i obećanja da će službe biti preuređene. Reforma je ostala nedovršena, pa je vremenom i poništena. Menjale su se zastave, ustavi i imena – UDBA, SDB, DB, BIA – ali se nije menjala kadrovska logika, ni kultura političke lojalnosti.
Posle 2000. ponovila se ista priča kada smo imali priliku za pravu reformu, a nismo je iskoristili do kraja. Promenili smo forme, ne suštinu, i cenu te polovičnosti plaćamo do danas. Veliki deo operativnog kadra preživeo je promenu vlasti tako što se preobukao i prilagodio novim gospodarima, a služba koja se prilagođava gospodarima ne služi građanima. Zakon se menja za dan, kultura aparata za generaciju. Zato je ta reforma prva i najteža.
Posledica je država koja odlično zna ko se s kim viđa po beogradskim kafićima, a slabo razume šta se odlučuje u Briselu, Vašingtonu ili Ankari i kako te odluke utiču na nas. Srbija i dalje nema službu sa nacionalnim obaveštajnim sposobnostima koja bi sistematski pratila političke, ekonomske i bezbednosne procese izvan zemlje. Ima aparat koji decenijama odgovara na pitanje ko nam je unutrašnji politički neprijatelj, umesto na pitanje ko nam preti.
Sud koji strepi od prisluškivanja nije nezavisan. Tužilaštvo koje zna da ga neko nadzire nije samostalno. Novinar koji sumnja da mu se poruke čitaju ne piše slobodno. Zato prva promena mora da se desi u bezbednosnom aparatu. To je uslov svega ostalog
Šta je dakle prvo? Pre svake reorganizacije treba zaustaviti oticanje tajnih podataka, obezbediti dokumentaciju od uništavanja i udaljiti kadrove koji ne zadovoljavaju ni elementarne stručne i moralne kriterijume. To nije čistka, nego karantin, bez kojeg će novi sistem naslediti bolesti starog. Potom dolazi sudska kontrola svake mere tajnog nadzora, skupštinski odbor s pristupom poverljivim podacima i stvarnim ovlašćenjima, i imenovanja po stručnoj biografiji, a ne po stranačkoj knjižici.
Ono što sledi je jasna podela posla: spoljnim svetom bavi se jedna služba, unutrašnjom bezbednošću druga, a praćenje komunikacija sme da vrši samo telo koje deluje po sudskom nalogu i ostavlja trag koji se može proveriti. Kad je nešto svačiji posao, on je ničiji – a za ničiji posao niko ne odgovara. Savet za nacionalnu bezbednost i Biro za koordinaciju službi, danas samo zakonska tela koja zavise od volje većine, trebalo bi ustavno utemeljiti, da ih bilo koja sledeća vlast ne bi mogla ugasiti ili pretvoriti u ukras.
Iskušenje pobednika
Najopasniji društveni trenutak nije poraz starog, nego pobeda novog. Iskušenje je jednostavno: aparat ne reformisati, nego preuzeti. Služba koja je poslušna novoj vlasti ostaje stranačka, samo sa drugim imenima na vratima. Prava provera nije u tome da li će pobednici zameniti ljude, nego da li će pristati da ograniče moć koju su upravo osvojili.
Država se ne oslobađa smenom nadzornika, nego ukidanjem nadzora bez zakona. Zakon koji danas štiti od zloupotreba političkih protivnika, sutra će štititi i od zloupotreba sopstvenih. Zato institucije moraju da se grade prema logici sistema koji će nadživeti svaku vlast, a ne prema licima koja ih trenutno vode. To važi i za one koji su juče bili podvrgnuti nadzoru, i za one koji će sutra njime upravljati.
Isto važi za sudove, tužilaštvo, javni servis, univerzitet i javna preduzeća. Oslobađanje institucija ne znači samo smenu ljudi na čelnim mestima. Znači vraćanje nezavisnosti svima koji su godinama služili vlasti, a ne građanima, i spremnost da se izborna volja čuva do kraja – ne kao slogan, nego kao svakodnevna dužnost.
Promena pre svega u nama
Ipak, najveća promena ne može se izglasati. Ako se nakon izbora vratimo starim navikama – ako tražimo vezu, zaštitnika, partijsku preporuku; ako poslušnost zamenimo novom poslušnošću; ako od javne funkcije ponovo napravimo ličnu službu – promenićemo samo imena na vratima, a ne prirodu sistema. Kumstvo, poltronstvo, poslušništvo i partokratija nisu samo osobine vlasti. Oni su, nažalost, i navike društva.
Treba zaustaviti oticanje tajnih podataka, obezbediti dokumentaciju od uništavanja i udaljiti kadrove koji ne zadovoljavaju ni elementarne stručne i moralne kriterijume
Jednom zauvek treba da se odreknemo ideje da je država tu da nagradi vernost, a ne da obezbedi jednaka prava. Treba da naučimo da se ne plašimo drugačijeg mišljenja, da ne tražimo zaštitnika tamo gde treba da tražimo pravo, i da svoju vrednost ne merimo blizinom vlasti. Ko to ne nauči, pre ili kasnije će savijati kičmu i pred novom vlašću.
Budućnost ne čeka
Pretnje savremenog doba ne čekaju da završimo domaće zavade: dezinformacije koje ciljaju demokratske procese, ranjiva energetska i digitalna infrastruktura, ekonomski pritisci kao geopolitičko oružje, sajber prostor kao nova linija fronta. Hibridni akteri ne traže pukotine u državnoj strukturi – oni koriste one koje smo sami napravili, kroz izgubljeno poverenje u institucije. Država kojoj građani ne veruju nije samo neefikasna, nego i ranjiva. A evropski put kojim Srbija formalno ide vodi baš kroz civilnu i demokratsku kontrolu službi.
Ako ostanemo zaglavljeni u nezavršenoj balkanskoj istoriji – u obračunima, strahovima, podelama i nostalgiji za nekontrolisanom moći – unapred smo izgubili budućnost, dok svet ide dalje, sa svojim tehnologijama, demografskim pritiscima, klimatskim izazovima i novim oblicima nejednakosti.
Zato ova pobeda ne sme da postane samo slavlje. Ona mora da postane obaveza: prema onima koji su izašli na izbore, prema onima koji su se plašili, a ipak glasali, prema mladima koji su pokazali da se drugačije može.
Izbornu volju smo sačuvali. Državu tek treba osloboditi – od aparata koji je služio vlasti, i od navika koje su taj aparat godinama hranile. To je revolucija koja se ne završava izbornom noći, nego počinje njome. To će biti najvažnija promena u savremenoj istoriji Srbije, ali samo ako od nje napravimo trajnu promenu društva. I naravno – nas samih.
