Prošlo je više od sedam dana otkako su građani Srbije izašli iz tunela u kojem ih je pre 14 godina zatočio mafijaški režim Aleksandra Vučića, a osećaj sreće ne prolazi. Čini mi se da je od one nestvarne istorijske noći, kada je najomraženiji čovek Srbije priznao poraz, prohujalo mnogo više vremena od jedne sedmice.
Endorfin, poznat i kao „hormon sreće“, koji doprinosi osećaju zadovoljstva, opuštenosti i pozitivnog raspoloženja, smanjuje stres i anksioznost, opet je aktivan u telima građana Srbije. U trenu je iščilela apatija u koju je tonulo srpsko društvo od dolaska naprednjaka na vlast. Nema više konstantnog pritiska na dijafragmu. Lakše se diše.
Prvo jutro na slobodi posle najlepše noći naših života, bez bojazni da će se u nekom trenutku čarolija pobede ugasiti. Ne, nije fatamorgana. Nakon euforije nastupilo je osećanje ispunjenosti koje ne prestaje.
Pišem ovu kolumnu tri dana uoči izlaska novog broja Radara, u nadi i veri da će ova potencijalna reinkarnacija slučaja „Mira Marković“ biti onemogućena na graničnom prelazu
Odlazim u Pionirski park, do juče okupljalište naprednjačkog ološa i lažnih patriota, kriminalaca i plaćenih ubica, zverinjak koji je tokom dvadeset meseci postojanja udomio hiljade bolesnih umova. Pacovi su nestali u rupama, ali i dalje prete da će se vratiti.
Teško da će im to poći za rukom. Narod (pojam koji je u Srbiji unižavan tri i po decenije) ne samo da je rekao svoje, već delom pokazao šta misli i šta ume i može. Vredne ruke nisu čekale odluku „odozgo“, prihvatile su se samoinicijativno uređenja svoje bašte, što je uvek prvi korak u uređenju jednog društva. Od Pionirskog parka, preko uklanjanja grafita slepe, poslušničke mržnje sa fasada i nadvožnjaka. U samo tri dana. Početak koji sa razlogom obećava.
Državnik i cenzor Marko Porcije Katon Stariji, koji je živeo u 2. veku pre nove ere, sve svoje govore u Rimskom senatu završavao je rečenicom „Ceterum censeo Carthaginem esse delendam“ – „Uostalom, mislim da Kartaginu treba razoriti“. Činio je to bez obzira na temu o kojoj se raspravljalo, stalno pozivajući na potpuno uništenje rivalske Kartagine, što se na kraju i dogodilo. Poput Katona u Senatu, i Srbija iz glasa ponavlja „Ceterum censeo radikalski otrov mora biti uništen“, a vinovnici zla po pravdi osuđeni.
Ne zagovaram revanšizam, niti revolucionarnu pravdu. Uostalom, Studentska lista i građani koji je podržavaju su svet kreativaca koji za revanšizam nemaju vremena, za razliku od „ćacija“ koji drugo i ne znaju sem da šire zlo. I otud podsećanje na rimskog senatora, preteču današnjih uzbunjivača. Slutim da i mi Katona za trku imamo, da ne oskudevamo u čestitim, hrabrim, obrazovanim i upornim ljudima koji ne odustaju od svojih načela, i da ćemo u vreme interregnum-a, koji će potrajati sve do formiranja Skupštine, uspeti da sprečimo pacove da tajnim kanalima vrše sumnjive transfere novca na inostrane račune i punih bisaga beže iz Srbije. Verujem da će uskoro neka nova monetarna vlast preuzeti finansije. To svakako neće biti bratstvo po mrlji. Njih nema na Studentskoj listi.
Prisećam se prizora sa beogradskog aerodroma, kada Mira Marković odlazi za Moskvu. Danima se to očekivalo, kao što se očekivalo i da bude sprečena. Nažalost, bekstvo joj je svesno omogućeno (videti pod DSS).
Sada u niskom startu na radaru imamo Jorgovanku Tabaković. Teško je poverovati da je novac iz Alta banke prebačen u inostranstvo bez znanja i logistike guvernerke NBS. S tim da ona ne čeka let za Moskvu, već za neku arapsku destinaciju. Pišem ovu kolumnu tri dana uoči izlaska novog broja Radara, u nadi i veri da će ova potencijalna reinkarnacija slučaja „Mira Marković“ biti onemogućena na graničnopm prelazu.
