25. oktobar
Glasanje se dešavalo u danu i noći punog meseca, ili je bar tako izgledao.
U Londonu – kao i u mnogim drugim gradovima širom sveta – redovi su počeli da se prave od rano ujutru. Do podneva, red je išao u tri duge kolone oko čitavog edvardijanskog bloka elegantnog Belgrejv Skvera, na radoznalost zaposlenih iz raznih komšijskih ambasada i pojedinačnih tajkunskih porodica koje sebi tu mogu da priušte rezidencije.
Čekalo se i po osam i više sati… i niko nije hteo da odustane, čak i kada je objavljeno da je bivši predsednik i formalno postao bivši u mnogo čemu drugome; ‘da ga overimo’, sprdali su se neki, cupkajući po hladnoj londonskoj noći.
Aktivisti lokalnih udruženja – koja su sve vreme od pada nadstrešnice „pumpala“ u protestima ispred Tejt Modern galerije – delili su pice, sokove, kafu, a preduzetni iz reda su preko Uber Eats naručivali kese osveženja i poneku jaču kapljicu. Trebalo je izdržati osam sati stajanja po vetrovitom danu i hladnom mraku…
Red je bio i Srbija i demokratija u malom; skovana su nova poznanstva i prijateljstva; pozajmljivale su se cigare; onima kojima je bilo hladno narod je kolektivno pozajmljivao jakne da se ogreju; oni koji su uspeli da parkiraju preko puta ili blizu ambasade nudili su sklonište u autima; Branka Katić i Luke Black su bili burno pozdravljeni; kako je ko završavao glasanje i autom odlazio kući, red je pozdravljao sirenama, sa gromoglasnim odzivom čekača. Britanske policije nigde na vidiku; očigledno je da nisu očekivali nikakve probleme…
Sama organizacija glasanja u ambasadi je uglavnom bila u redu, sa povremenim sistemskim i lokalnim problemima. Glavni birački spisak je bio kao pomije, sve izmešano: ćirilica i latinica, bez sekcija po azbučnom redu, tako da su članovi biračkog odbora morali da naprave poseban podsetnik na kojoj strani počinje koje slovo da bi ubrzali traženje. Oni sa stranim prezimenima su bili kao glavni karakteri u igri „Gde je Voli?“ – ako prezime počinje na slovo „H“, da li je u biračkom spisku na „X“, ili u latiničnom „H“ ili, kao u nekim slučajevima, u ćiriličnom „H“ (n)… Veselje. Zato je London obradio 1.7 osoba po minutu u odnosu na neka druga mesta koja su uspevala i po dva. Zato je dve hiljade ljudi čekalo 10 sati da glasa, a birački odbor radio 27 sati.
Verovatna posledica drugarskih tendera u MSPu je bila i loša UV lampa. Baterije su morale da se menjaju često, a onda se lampa pregrejala i glasanje je zaustavljeno dok se nije našla druga, stara, sa prethodnih izbora… Kabina za glasanje je u principu bilo dovoljno, ali taj spisak… Čak je i osoblje ambasade kukalo da je MSP trebalo da im odobri dva biračka mesta. Ali, opstrukcija…
Red je bio i Srbija i demokratija u malom; skovana su nova poznanstva i prijateljstva; pozajmljivale su se cigare; onima kojima je bilo hladno narod je kolektivno pozajmljivao jakne da se ogreju; oni koji su uspeli da parkiraju preko puta ili blizu ambasade nudili su sklonište u autima
Govor tela režimlija je bio zanimljiv. Predani vernici režima su i dalje bili arogantni, posebno ako su na nekoj bezbednosnoj službi. Na sve su gledali sa visine, kao na neko nužno, ali privremeno smaranje. Prisustvo građana su prihvatali jer nisu imali izbora, inače ne bi oni trošili vreme na nas… kao što i nisu godinama. Crna citadela u njihovim glavama i dalje je bila neokrnjena. Oni koji su samo radili svoj posao su bili mekši, a osećaj olakšanja je bio posebno opipljiv nakon objave o priznavanju poraza. Ostali su se trudili da budu nevidljivi…
Hiljade obučenih kontrolora, i u zemlji i van nje – kao i oni koji su ih obučavali – su napravili ogromnu razliku. Ništa im nije spadalo sa radara. Na nekim biračkim mestima, bilo je i fizičkih sučeljavanja, na primer kada je režimski kontrolor hteo da nezapečaćenu torbu sa glasovima odnese tako; studentska kontrolorka je zgrabila džak sa druge strane i nije htela da pusti. Ništa svađa, ništa tuča, samo mirno ali čvrsto držanje džaka i mirno gledanje u oči. I pobedila je. Samo na Novom Beogradu, kažu, kontrolori su zaustavili preko trideset „bugarskih vozova“. Mnogo je bilo neznanih junaka ove noći…
U toj noći punog meseca, narod je isterivao istorijske vampire i vukodlake iz svojih života i sa svojih leđa… I isterao ih je belim lukom nade i organizacije! Za one mlađe, ovo je bila i neka vrsta civilizacijskog vatrenog krštenja, mali ali bitan ukus borbe za bolji život i izdržljivosti u ostvarivanju ideala, ukus demokratije i aktivizma. I oni sada imaju o čemu da pričaju svojim ušuškanim stranim vršnjacima. Imaju svoju pobedu za bolju budućnost matice koju sada osećaju malo dublje u kostima, promrzlim, ali ojačanim…
26. oktobar
Dok zaranjam u toplo more emotivnih komentara na prethodnu noć i egzaltacije rezultatima, setih se knjige ruskog novinara Alekseja Jurčaka koju sam već nekoliko puta pomenuo ovde: „Sve je zauvek sve dok više nije“. On je pisao o raspadu SSSR; ja razmišljam o padu srpskog režima.
Postoje tri verovatna razloga zašto su građanin Aleksandar Vučić i njegova kriminalna partija priznali rezultate izbora tako brzo, iako su se spremali za krvoproliće.
Prvo, pobeda Studentske liste je bila toliko nadmoćna i očigledna, da je prostor za njeno dovođenje u pitanje ispario. Mutljak se isušio, moćni reflektor narodne odluke je bio neugasiv i svest o tome da će narod pobedu braniti i silom ako treba, promenilo je kalkulaciju. Bilo je vrlo očigledno da će režim dobiti oružanu revoluciju ako proba da negira narodnu volju.
Drugo, strani faktor. Sve su jasnije indicije da su EU i neki drugi faktori bivšem predsedniku vrlo jasno saopštili da će biti ozbiljnih posledica ako upotrebi silu. Srbija nije ni Rusija, ni Turska ni Izrael da može da ignoriše upozorenja sveta.
Treće, kao posledica gornja dva vektora, režim je odlučio da sada boksuje na poene. Doživeli su nokdaun, ne nokaut – sva vlast i aparati sile su i dalje pod njihovom punom kontrolom – i zaključili su da je sada pametnije pregrupisati se i pobedu studenata postepeno razvodnjavati.
Mutljak se isušio, moćni reflektor narodne odluke je bio neugasiv i svest o tome da će narod pobedu braniti i silom ako treba, promenilo je kalkulaciju. Bilo je vrlo očigledno da će režim dobiti oružanu revoluciju ako proba da negira narodnu volju
Režim sada ulazi u gerilski rat protiv izbornih rezultata, koristeći legalizam (odjednom su postali glavni zagovornici potpunog poštovanja zakona i propisa, kao da ih nisu već trideset godina ignorisali i izvitoperavali u svoju korist), proceduralne opstrukcije za priznavanje i ponavljanje rezultata, formiranje skupštine, predloga mandatara za vladu itd. Ima dosta prostora i tačaka u kojima će režim nastaviti da pokazuje svoje pravo lice, u nadi da će energiju pobede utuliti, narod razočarati, pristalice osokoliti za revanš…
I naravno, „false flag“ terorističke i slične operacije, kao moguće podizanje tenzija u društvu, razlog da se na ulice izvede policija, a možda i vojska, para-vanredno stanje i psihološko delovanje na stanovništvo subliminalnom porukom da je „sve bilo mirnije pre izbora“ i „pazite šta radite“.
Kako će studentski pokret odgovoriti na ove izazove je sada njihov novi veliki izazov. Podrška EU je ključna. Na primer, blokiranjem imovine svih funkcionera bivšeg režima (i njihovih porodica) koja se nalazi u EU, blokiranjem njihovih stranih računa i stavljanje nekih od njih na liste zabrane putovanja u EU. Ili otvoreno obećanje da će sarađivati sa novim vlastima oko ekstradicija. Ako je EU ovo uopšte više sposoban da uradi i ponudi bilo šta više od mlake diplomatske verbalne podrške…
Siguran sam, kao i do sada, da je studentski pokret sve ovo već izmapirao i procenio. Do sada nas nisu izneverili. Pobeda na ovim izborima je paradigmatična iz mnogo političkih, akademskih, kulturnih i drugih simboličkih i praktičnih razloga
Prvi potezi unutar institucija obećavaju. Glave se dižu, fioke se otvaraju, fascikle se čitaju, ostavke su počele da se padaju… Kruni se ta kula od karata, nadamo se sve brže.
Siguran sam, kao i do sada, da je studentski pokret sve ovo već izmapirao i procenio. Do sada nas nisu izneverili. Pobeda na ovim izborima je paradigmatična iz mnogo političkih, akademskih, kulturnih i drugih simboličkih i praktičnih razloga.
Revolucija u svemu sem u imenu…
26. oktobar
A gde je sada crkva? Gde su slavljenička zvona sada kada je narod, dramatično, ubedljivo, pokazao na kojoj strani mu leži duša?
Gde je patrijarh da narodu čestita ostvarenje volje. Gde su popovi da blagosiljaju narod u redovima za glasanje, kao što su nekada blagosiljali tenkove za Vukovar i haubice oko Sarajeva?
Ta crkva, koja se hvali time da je „narodna“ nikada očiglednije nije bila odnarođena. Sramota je da je u ovom istorijskom danu moderne Srbije crkve nema nigde. Sramota je da su sebe vezali za kriminalni kartel, dok nam licemerno popuju o duši i moralu i nekakvoj „Božjoj“ pravdi. Eto im božje pravde, smeje im se sada u lice.
Gde je patrijarh da narodu čestita ostvarenje volje. Gde su popovi da blagosiljaju narod u redovima za glasanje, kao što su nekada blagosiljali tenkove za Vukovar i haubice oko Sarajeva?
I ovde, kao i u drugim institucijama, sve mora od korena da se menja. A za koren prvo mora krošnja.
27. oktobar
U međuvremenu, Evropa se priprema za vanredne okolnosti, možda i rat, posebno Skandinavija – ne baš poznati kao ratoborni narodi, barem u ovo moderno vreme. Ali, što kaže naš narod, ko se jednom opeče i u ‘ladnu kašu duva…
Sada se i Britanija budi i shvata da novo vreme sa sobom nosi i potrebe o kojima do sada vrlo razmaženo i komercijalnom zabavom utupljeno stanovništvo nije mnogo mislilo. Na primer, kako živeti bez interneta, bankovnih računa, hrane i vode… o avokadima i matcha late-ima da i ne govorimo. Apokalipsa, drugim rečima, čak i bez nuklearnog rata.
Britanska vlada, sa velikim zakašnjenjem u odnosu na ostatak Evrope, sve češće podseća stanovništvo na urgentnu potrebu da se prave paketi za vanredne situacije koje će domaćinstvima omogućiti da manje-više normalno prežive bar tri dana. Ne znam otkuda baš tri dana, kao da se podrazumeva da će se sve rešiti u tom periodu, ali verovatno je tako lakše staviti ovu temu na dnevni red uopšte, posebno ako je alternativa meseci mizerije. Ljudi bi se paralisali. Pa su diskusije u jutarnjim programima sve češće tipa ‘bez čega nikako ne bi mogli u svom paketu za preživljavanje’, sa odgovorima u širokom rangu od idiotskih do zdravorazumskih (čokolada, na primer, jer, moral je važan…)
Ceo svet zavisi od grupe ljudi koja može da stane u dva kombija i košta kao polovina nekog od luksuznih satova koje na ruci nose stotine svetskih tajkuna! Svi osećamo da je neoliberalizam poludeo i da smo ostavljeni sami sebi
Naravno, Rusija, Iran i Severna Koreja su u centru pažnje kao verovatni izazivači napada. Hibridno, elektronski, diverzijama, terorizmom, a možda i na kraju (Rusija) i „kinetički“… Izrael i Turska Mediteran pretvaraju u novo potencijalno žarište, svaki sa svojim lokalnim saveznicima. Amerika može da nam uskoro zatvori i ovaj Word u kome pišem ovaj tekst…
Gde god se osvrneš, neko ludilo… Kad smo već kod toga, evo stvarnog ludila kapitalizma: PHP team, od koga zavisi od oko 75% svetskih vebsajtova, ima samo 11 članova i godišnji budžet od oko jedan milion dolara! Ceo svet zavisi od grupe ljudi koja može da stane u dva kombija i košta kao polovina nekog od luksuznih satova koje na ruci nose stotine svetskih tajkuna! Svi osećamo da je neoliberalizam poludeo i da smo ostavljeni sami sebi.
Sve to kreira napetost u društvu. Radnje u Britaniji sve češće imaju nestašice konzervi i flaširane vode (navodno, svakom građaninu je potrebno minimalno devet litara tečnosti za ova tri dana). U 21. veku, u jednoj Britaniji, narod se opet, nevoljno, priprema za mogući rat u narednih ‘hiljadu dana’ (nova mantra). Malo njih ima nade u bolji svet za svoju decu. Upali smo, skoro, u stereotip o samoispunjavajućem proročanstvu…
Za to vreme, nada se preselila u Srbiju… Ako bude kako očekujemo od studentskog pokreta, možda će i mnogi od nas.
28. oktobar
Urednik „Informera“, jedna od najomraženijih osoba u Srbiji, danas je objavio video u kome se pravda.
„Ja nikome ništa nažao nisam učinio.“ Ne pominje besramne i brutalne lične napade na razne protivnike režima, godinama, uništene karijere, egzistencije i porodice.
„Ja nikome nikakvo zlo nisam naneo“, kaže čovek odgovoran za podsticanje nemilosrdne verske i nacionalne mržnje, proglašavanje ljudi koji su se samo borili za bolji život u svojoj zemlji – uključujući i studente – „ustašama“, „ubicama“ i svakakvim drugim odvratnim imenima.
Priča rukovodilac zvanične državne propagandne ustanove o efektu koji reakcija naroda na njega i njegovu otrovnu tvorevinu ima na njegovu decu, zaboravaljajući na stravični uticaj koji je on imao na decu svojih žrtava. A i na decu u studentskim kolonama koje je vređao. Na svu sreću, studenti će se brinuti za njegovu decu, što se ne može reći i za režim koji on tako predano brani i spinuje…
I, naravno, moralno superiorna pozicija, ali i ne više od brutalnog „spina“, da će nastaviti da insistira na „istini“ – pojmu koji je od njega i njegove kamarile udaljen koliko i prva naseljiva planeta od naše. I da su „oni“ ovakvo „maltretiranje“ od strane pobedničkog naroda očekivali… jer, jelte, nasilje je oduvek bilo obeležje studenata, ne režima…
„Ja nikome nikakvo zlo nisam naneo“, kaže čovek odgovoran za podsticanje nemilosrdne verske i nacionalne mržnje, proglašavanje ljudi koji su se samo borili za bolji život u svojoj zemlji – uključujući i studente – „ustašama“, „ubicama“ i svakakvim drugim odvratnim imenima
Ja se trudim da ne antropomorfizujem zlo u lik specifične osobe jer smo svi sposobni za njega u odgovarajućim okolnostima – svi smo samo banalne vreće evolucije i društvenog oblikovanja i mnogi bi uradili isto što i urednik omraženog propagandnog glasila za istu ili veću korist – ali mi je ovaj izazov ponekad vrlo težak sa nekim kreaturama terminalno izgriženim kiselinom koristi, privilegija i moralnog sunovrata.
29. oktobar
Beograđani su uzeli četke i farbu i prekrečili režimske i navijačke ogavnosti na zidovima podzemnog prolaza na Zelenom vencu. Sada je i beli, ne samo zeleni…
Ovakve “mobe” ili “radne akcije” (pa neka svako bira svoj omiljeni izraz) bi mislim trebalo nastaviti jer čak i obnovljene gradske službe po Srbiji, koje će od sada nesumnjivo raditi mnogo bolje, neće biti u stanju da sve reše brzo. Previše se upropašćavalo za trideset godina vladavine najgorih.
Svakoga dana, svakoga vikenda bi zborovi trebalo da nastave i pojačaju akcije skupljanja đubreta iz naših potoka i sa njiva, čišćenje divljih deponija, ozelenjavanje gradova, čišćenje uličnih fasada i popunjavanje rupa po trotoarima. Na tu temu, sjajno je šta rade umetnici na Dorćolu koji pukotine i rupe pretvaraju u mozaike i ulične instalacije. Treba nam više te kreativnosti i tog veselja, tog zajedništva u građenju smisla i boljeg okruženja.
Opštine bi mogle da formiraju neformalne, ali opštinski podržane, građanske sanitarne patrole koje bi pomagale, savetovale, upozoravale ali i prijavljivale… Zvaničnost podrške opštine ima svoju težinu. Prsluci u boji, redari ne više samo narodnog protesta, već i narodne obnove…
30. oktobar
S obzirom na doprinos dijaspore rezultatima izbora, ne samo u glasanju već i u organizaciji, nove vlasti bi trebalo da slede primer Francuske, Hrvatske i više drugih zemalja i da dijaspori odvoje nekoliko predstavnika u parlamentu. Ne samo kroz Ministarstvo za rasejanje (bez sadašnjeg verskog dela), već kao stvarne odbornike koji će redovno učestvovati u radu skupštine i zastupati nekoliko geografskih oblasti planete, na primer Evropu, Ameriku i ostatak sveta.
Francuska ima 11 poslanika za dijasporu, Hrvatska tri. Mogli bismo i mi…
