Došao je i prošao još jedan miting Srpske napredne stranke. U beogradskoj Areni, uz uobičajene desetine autobusa kojima su dovezene pristalice vladajuće stranke u prestonicu, ovaj skup, ako je suditi po njegovom sadržaju i porukama, nije bio zamišljen kao klasičan predizborni miting, već kao velika televizijska demonstracija masovnosti, normalnosti i reda. Da je slika bila cilj, a ne posledica, najavio je sam Vučić tri dana ranije: svi dolaze u belom, a on misli „da će da bude onako lepa slika“. Dok su rečenice koje su izgovarali govornici, uključujući i Aleksandra Vučića, bile očekivane i predvidljive, komunikaciono je mnogo važnija bila slika: bela boja, porodice, estrada, prepuna dvorana, zastave, emotivni trenuci, „obični ljudi“. Jedna velika porodica i jedan lider. Kako navodi CRTA, skup je direktno prenosilo čak 46 televizija, uključujući Pink i Prvu sa nacionalnom pokrivenošću, kao i Kurir, Informer, Blic, Tanjug i brojne lokalne televizije. CRTA navodi i da većina prenosa nije bila označena kao predizborni program, što je još jedan zadatak za polufunkcionalni REM. Tako je Arena u subotu popodne pretvorena u studio iz kog se proizvodio sadržaj za celu Srbiju.
Veliki događaj za male formate
Jedno od pitanja koje se proteklih dana često postavljalo jeste zašto je centralni predizborni miting u prestonici održan tako rano, više od tri nedelje pre dana glasanja. Odgovor je jednostavan: Arena je imala ulogu fabrike sadržaja za predstojećih dvadesetak dana, kada kampanja u medijima bude ulazila u finale. Skup koji je direktno prenosilo 46 televizija nije bio zamišljen kao jedan govor, već kao niz kratkih, zaokruženih scena, od kojih svaka može da živi samostalno, kao klip, fotografija ili naslov. Proizvodnja je počela i pre nego što je Vučić stupio na binu. Republika je posebnu vest napravila od njegovog obraćanja iz automobila: „Vučić se obratio ljudima u Areni iz Škode: Imam ogromnu tremu!“. Slede bela trenerka, susret sa ćerkom, zagrljaj koji postaje zasebna objava.
Najbolji primer je, ipak, scena sa Snežanom Savić. Studentska lista u promotivnim snimcima koristi njenu pesmu „Tri poljupca hoću ja“, a Vučić je pevačicu poljubio samo jednom. Blic to naziva „šmekerskim potezom“ i tumači kao simboliku broja 1 na glasačkom listiću, dok Kurir isti trenutak pakuje u naslov „3 poljupca neću ja, hoću 1, neću 2“ i dodaje da je Vučić „vratio blokadere na fabrička podešavanja“. Nekoliko sekundi na bini tako je proizvelo više odvojenih vesti, a potom i nastavak: već iste večeri Kurir objavljuje tekst „Blokaderi napadaju Snežanu Savić“. Jedna scena dobila je svoj drugi medijski krug, ovog puta sa protivnikom u glavnoj ulozi. Istom logikom radili su i funkcioneri. Ana Brnabić delila je fotografije iz „prepune Arene“, Siniša Mali snimak atmosfere uz poruku „Ovo je slika prave Srbije“, a prorežimski portali su svaku od tih objava pretvarali u novu vest. Dan kasnije, materijal iz Arene poslužio je i za poređenje sa skupom Studentske liste u Vranju. Ovakva arhitektura kampanje viđena je na brojnim izborima proteklih godina: stari politički miting više nije cilj, već sirovina iz koje nastaje bezbroj sadržaja za mreže i medije. Zato je datum logičan.
Arena kao inscenacija većine
Dosadašnji tok predizborne kampanje obeležen je i time što su programi političkih aktera, ono za šta se zalažu i, još važnije, kako nameravaju to da ostvare, u pozadini, skoro nevidljivi. U skladu sa tim, ključna poruka skupa SNS-a nije bila „ovo je naš program“, nego mi smo većina, mi smo veliki, organizovani, veseli, normalni i ujedinjeni.
Vučić je nekoliko dana ranije eksplicitno najavljivao belu garderobu, „bela će biti boja čistote i mira“. Na samom događaju uobičajeni rekviziti – zastave i baloni – kao i muzičke zvezde, porodice, sportisti, glumci, ljudi sa Kosova, majka deteta koje je dobilo skupu terapiju, bivši predsednik Tomislav Nikolić. Očekivani gost iz inostranstva, Robert Fico, nije stigao, stiglo je samo njegovo pismo. Sve zajedno trebalo je da proizvede sliku heterogene Srbije simbolički sabijene u jednu halu, sa Vučićem postavljenim u njeno središte. Moglo bi se reći da se u Areni nije samo dokazivalo da SNS ima pristalice, već se proizvodila mnogo ambicioznija poruka – da je SNS i dalje sinonim za Srbiju samu.
Od neprijatelja prema „nadi i jedinstvu“
U retorici korišćenoj na skupu, SNS nije odustao od binarne podele. Protivnici ostaju oni koji donose „nasilje“, „blokade“, ugrožavaju državu ili ne znaju šta žele. Vučević je već u pozivu za Arenu koristio kontrast: bes, mržnja, nasilje i blokade nasuprot izbornoj volji građana. Ipak, kada se pojavio na centralnoj sceni, Vučić je odabrao mekšu matricu: nada, jedinstvo, porodica, rad, mir, stabilnost, država. „Mi smo jedna velika i ujedinjena porodica“, šalje se „poruka nade i jedinstva“, Srbija je zemlja marljivih ljudi, radnika, zemljoradnika, dece, penzionera. Naravno, negativna kampanja nije nestala, ona je samo delegirana. Dok Aleksandar Vučić u Areni igra ulogu kandidata pomirenja i državničke stabilnosti, Informer, Kurir i drugi tabloidni, prorežimski mediji, u paralelnom informacionom toku, nastavljaju sve agresivnije napade na Studentsku listu i opoziciju. Kurir je iste večeri studentski skup u Novom Pazaru predstavio kroz „sramnu politiku“, a dan kasnije kontrast Arena–Vranje preveo u naslov „Strategija vs. predškolska predstava“. Informer skup u Vranju opisuje kao „potpuni fijasko i krah“. To pokazuje da SNS kampanja istovremeno radi na dva koloseka – Vučić poziva na pomirenje, njegov medijski ekosistem podstiče konflikt, agresiju i uvrede.
Država spojena sa strankom i kandidatom
Sledeći motiv na kom se insistiralo tokom predizbornog skupa SNS-a u Areni je da glas za Aleksandra Vučića znači ne samo glas naprednjacima, već državi Srbiji. Rečima Milice Đurđević Stamenkovske – ljudi dolaze „da podrže državu i Aleksandra Vučića“. Kada se na bini potom smenjuju majka deteta koje je dobilo terapiju o trošku države, ljudi sa Kosova koji govore o pomoći države, govornici koji u fokus stavljaju infrastrukture, bolnice, plate i penzije, sve to je u funkciji dokazivanja političkog legitimiteta liste. Granica između državnog učinka i partijskog uspeha tako se još jednom briše: ono što finansira i radi država predstavljeno je kao razlog za podršku konkretnoj izbornoj listi. To je važan, a za SNS kampanje uobičajen, komunikacioni transfer institucionalnog autoriteta na partijsku listu.
Vučić kao establišment i pobunjenik
Pozicija Aleksandra Vučića je paradoksalna, ali i zanimljiv deo kampanje.
Čovek koji je godinama bio predsednik Republike i čija politička opcija skoro deceniju i po upravlja državom, u Arenu ulazi kao vođa „pokreta slobodara i slobodnih ljudi“, ljudi koji neće dozvoliti „okupaciju zemlje ni okupaciju duše“.
Dok Aleksandar Vučić u Areni igra ulogu kandidata pomirenja i državničke stabilnosti, Informer, Kurir i drugi tabloidni, prorežimski mediji, u paralelnom informacionom toku, nastavljaju sve agresivnije napade na Studentsku listu i opoziciju
Takvim porukama, vlast pokušava da prisvoji jezik antisistemskog pokreta. To je i njen pokušaj direktnog odgovora na problem koji SNS ima sa Studentskom listom: studenti su prethodnih godina imali komunikacionu prednost autentičnog pokreta odozdo koji je i doslovno zagovarao „promenu sistema“. SNS zato pokušava da napravi svojevrsnu inverziju: nismo aparat vlasti, već pokret građana koji brani slobodu. Tu se može uočiti sličan obrazac promovisan „crnom kutijom“ koja obilazi gradove Srbije kao deo SNS kampanje – SNS želi da sebe pozicionira kao zaštitu i barijeru između Srbije i nepoznatog, rizičnog ishoda promene.
I Vučić priznaje – vlast mora da se menja
Programski, ovo je možda bio i najvažniji deo večeri. Najavljujući plan da u nekoj budućoj Vladi bude 12 ministara umesto sadašnjih 31, Vučić je obećao i „Vladu na točkovima“, ministre koji moraju da budu na terenu, kritikujući lokalne funkcionere koji ne obilaze sela. Tako je, doduše implicitno, priznao da postojeći način upravljanja nije efikasan, dobar, ni dovoljan. Ovim porukama Vučić pokušava da sebi obezbedi nemoguću poziciju – da dođe do promena, ali bez promene vlasti. Cilj je da na najjači argument protivnika – posle toliko godina neophodna je promena – ponudi odgovor: slažem se, ja ću je sprovesti. To je poznata strategija dugogodišnje vlasti: zadržati zasluge kontinuiteta, a istovremeno sebe ponuditi kao nosioca promene.
Dve različite Arene
Informer, Kurir i Republika nisu izveštavali o događaju već su preuzeli njegovu dramaturgiju: „veličanstveno”, „spektakl”, „fenomenalna atmosfera”, „rekord svih rekorda”, „prava Srbija”, „jedinstvo”. Blic je, takođe, bio blizu tog registra: „Arena bila prepuna”, „ogroman broj ljudi”, estradne zvezde, emotivni trenuci, „šmekerski potez”, gromoglasni aplauzi. Nasuprot tome, N1 i Danas fokus su stavili na proizvodnju samog događaja: autobuse, navode o pritiscima na zaposlene, bele šatore, ljude koji odlaze pre završetka govora, broj televizija koje prenose skup i pitanje veličine okupljanja. Danas i N1 preneli su procenu Arhiva javnih skupova od 5.000-6.000 ljudi ispred Arene, uz ogradu da Arhiv ne procenjuje skupove u zatvorenom. Sa druge strane, Informer prenosi tvrdnju MUP-a o 71.500 ljudi „u Areni, na platou i široj zoni”.
U Areni je SNS pokušao da pokaže da Srbiji nije potrebna nova politika koliko novi zamah postojeće. Manje ministara, više rada, više terena, ali isti politički centar. Studentska lista nudi upravo suprotnu simboliku – više centara, više lica i obnova institucija
Tako još jednom tema nije samo broj ljudi, već pitanje proizvodnje dve različite stvarnosti.
Gde su bili studenti?
Tek će postizborne analize pokazati kakvi su bili efekti i rezultati odabranih komunikacionih strategija dva najveća rivala na ovim izborima. Ono što je do sada vidljivo, to je činjenica da koriste dve potpuno različite komunikacione tehnologije. SNS se odlučio za koncentraciju na jednog lidera, a ona je vidljiva i u događaju u Areni. Komunikacija se kreće odozgo nadole, centralni pojam je jedinstvo, a implicitna poruka koja se šalje je – Srbija je uređena celina, moramo je sačuvati i popravljati. Studentska lista iste večeri radi sasvim suprotnu stvar: dva skupa, Vranje i Novi Pazar, lokalni kandidati i lokalne teme. U Novom Pazaru naglasak je bio na nezavisnom pravosuđu, institucijama bez političkog uticaja i vladavini prava, u Vranju su nastupali kandidati sa liste, uz lokalno organizovanje. Studentska lista je umesto koncentracije odabrala distribuciju – u više gradova, sa više lica, više tema, uz poziv na participaciju građana. Komunikacija je mnogo horizontalnija, a njena implicitna poruka je da institucije moraju ponovo postati autonomni centri odlučivanja, oslobođeni partijskog uticaja.
Tako je i subota pokazala sudar dve poruke i dve slike Srbije – jedne koja nudi iluziju stabilnosti i efikasnosti, druge koja pokazuje svu zarobljenost institucija. Dok SNS želi da kroz jedan centar okupi celo društvo, Studentska lista poručuje da bi društvo trebalo da proizvodi više centara političkog života.
Prednost Studentske liste je obrnuta – njihova komunikacija možda nema snagu masovnog televizijskog spektakla, ali joj decentralizacija daje drugu vrstu kredibiliteta. Novi Pazar govori o Novom Pazaru, Vranje govori iz Vranja, a kandidati nisu samo dekor za centralnog lidera
Za SNS dokaz snage je masa, za Studentsku listu taj dokaz je decentralizovano učešće građana i njenih kandidata.
Kakvi su efekti Arene?
Arena je SNS-u omogućila nešto što je ovoj kampanji neophodno i komunikaciono važno: snažnu televizijsku vizuelizaciju političke snage. Direktni prenosi na čak 46 televizija znače da jedan skup dobija potencijalni domet koji lokalni skupovi Studentske liste teško mogu sami da reprodukuju. U kontekstu srpskog medijskog tržišta, ovo može biti relevantno za publiku koja politiku pretežno prati preko linearne televizije i kojoj su važni signali stabilnosti, državnog autoriteta, kontinuiteta i masovne podrške. Međutim, Arena ima i ozbiljna ograničenja. Ovaj spektakl samo je potvrdio postojeću priču SNS-a, nije proizveo ništa novo. Ako birač već prihvata premisu „Vučić = stabilnost, država, rezultati”, Arena ju je samo još jednom vizuelno potvrdila. Za birače čiji su osnovni problemi upravo koncentracija političke moći, kontrola institucija ili odnos države i partije, ista slika šalje potpuno drugačiji utisak i poruku. Prednost Studentske liste je obrnuta – njihova komunikacija možda nema snagu masovnog televizijskog spektakla, ali joj decentralizacija daje drugu vrstu kredibiliteta. Novi Pazar govori o Novom Pazaru, Vranje govori iz Vranja, a kandidati nisu samo dekor za centralnog lidera.
SNS svoju snagu pokušava da prikaže kroz sliku jedinstva i okupljanja oko jednog centra, dok Studentska lista političku energiju gradi kroz mnoštvo glasova, gradova i lokalnih aktera.
U Areni je SNS pokušao da pokaže da Srbiji nije potrebna nova politika koliko novi zamah postojeće. Manje ministara, više rada, više terena, ali isti politički centar. Studentska lista nudi upravo suprotnu simboliku – više centara, više lica i obnova institucija.
Zato se 25. oktobra neće sudariti samo dve najjače izborne liste, već i dve predstave o tome kako bi srpsko društvo i politička zajednica trebalo da izgledaju: jedna okupljena oko jednog političkog vođe i druga koja legitimnost traži u mnoštvu lokalnih glasova, autonomnih institucija i distribuirane političke moći.
