Bivši predsednik je duboko svestan da je malo ko u prethodnih tridesetak godina ostao više dužan Srbiji od njega. Baš kao i da nije bilo korupcionaške afere, od Savamale do Jovanjice, a da u to nisu umešani njegovi najbliži saradnici i familija
Svega je, baš kako se i očekivalo, bilo u danu kada je Aleksandar Vučić konačno, posle više odlaganja, podneo ostavku na mesto predsednika Srbije. I već bezbroj puta izgovorenih laži kako se u Srbiji nikada nije bolje živelo, i kako smo najbrže rastuća privreda u Evropi, i pomilovanja i nedužnih i odgovornih, i naručenog dočeka u Ćacilendu, i naricanja o njegovoj nezaštićenoj porodici i suza Suzane Vasiljević, ali i zloslutnih najava mogućeg skandala u izbornoj noći.
I ne treba imati nikakvih iluzija – Vučić je Srbiji pokušao da proda iluziju da u izbornu kampanju ulazi kao običan građanin, kao jedan od njih, koji će u svojoj staroj škodi pokušati da građane uveri da ne postoji život mimo njega i naprednjaka. Šta nam to govori? Da je Vučić duboko svestan da je malo ko u prethodnih tridesetak godina ostao više dužan Srbiji od njega.
Jer on, više nego bilo ko drugi, zna da je napravio državu u kojoj je korupcija prožeta vlašću, a ne obrnuto. Kao što zna da je zemlja za njegovog vakta postala utočište za svakojaki kriminalni i politički ološ. Baš kao što je svestan da nije bilo korupcionaške afere, od Savamale do Jovanjice i divlje gradnje, a da u to nisu umešani najviši državni zvaničnici, njegovi najbliži saradnici i familija – sve do Andreja Vučića i Predraga Malog. I da nijedna od tih afera nije dobila sudski epilog.
I zato je, između ostalog, tako odvratno delovao Vučićev akt navodnog milosrđa kojim je pomilovao takozvanu novosadsku grupu koja je, kako reče, rušila zemlju, ali i svoje falangiste koji su više od godinu i po dana lomili kosti studentima i građanima. To izjednačavanje žrtava i dželata, ukazuje nam na siledžiju neopterećenog višim silama i sukobima moralnih i pragmatičnih principa i najverodostojnije svedoči o formatu političke klase. A on je taman onakav kakvog nam pokazuje Vučić: satkan od neprekidnog udvaranja moćnijima i jačima i gaženja onih koji su se usudili da mu se suprotstave. I tu ga zatičemo spremnog na svaku niskost.
Ono što je, međutim, promaklo je da je „građanin Vučić“ najavio i pomilovanje nekih državnih funkcionera koji su zbog njega proveli u pritvoru sedam-osam meseci. Podmuklo nam je bivši predsednik prećutao imena tih funkcionera. Na koga je tačno mislio? Gorana Vesića, mada se taj nije previše zadržavao u bajboku? Anitu Dimoski, njegovu pomoćnicu? Tomu Monu? Ne verujem, on jedva da je video ćeliju. Možda bivšu direktorku Infrastrukture železnice Jelenu Tanasković? Na optužene u aferi Generalštab, najpre na ministra kulture Nikolu Selakovića? Uostalom, Vučić je njihovo pomilovanje najavio znatno ranije.
Ne treba imati nikakvih iluzija – Vučić je Srbiji pokušao da proda iluziju da u izbornu kampanju ulazi kao običan građanin, kao jedan od njih, koji će u svojoj staroj škodi pokušati da građane uveri da ne postoji život mimo njega i naprednjaka
Ukoliko se ispostavi da se toliko drznuo, biće to ozbiljan autogol u pokušaju da građanima pruži iluziju pravde, uveravajući ih da u tom osećanju žive i neka rešenja za njih.
Naravno, u Vučićevoj izbornoj kalkulaciji postoji još jedan put – da nastavi po starom i da disfunkcionalnost svoje vlasti pokuša da sakrije nekom vrstom vanrednog stanja, u koje mu neće biti teško da sklizne posle, izvesno, tenzičnih izbora. Otuda i njegove zlokobne najave kako su stigle informacije da će „neki ljudi spolja da rade sa nekim ljudima odavde, čak iz državnog aparata, koji bi trebalo da naprave nekakav skandal, da li da pucaju u vazduh, pa da to bude razlog za nemire“. I možda bi poneki od nepovoljnih postizbornih raspleta i uspeo da odloži, ali bi bio prvi koji bi protiv sebe uspeo da ujedini i narod i strance.
Ako su sukobi postizborni scenario koji je zamislio, morao bi da zna da stranci još nisu krenuli da ga ruše, samo su mu u poslednje vreme pomogli da zamisli kako bi, zaista, mogao da izgleda njegov poslednji dan na vlasti.
