Demokratski sistemi koji štite nacionalne manjine suočavaju se sa paradoksom koji retko ko želi glasno da izgovori: svaki mehanizam stvoren da zaštiti mali, nedovoljno zastupljen glas može, pod određenim uslovima, postati sredstvo za njegovo prisvajanje. Srbija taj paradoks proverava upravo sada, u izbornom ciklusu koji prethodi vanrednim parlamentarnim izborima zakazanim za 25. oktobar. Pitanje koje će ovaj tekst pokušati da otvori nije da li takav mehanizam treba da postoji, nego ko u praksi dobija pravo da ga koristi.
Zaštita manjinske reprezentacije u Srbiji nije simbolička, već konkretna izborna privilegija. Izborne liste nacionalnih manjina učestvuju u raspodeli mandata i kada osvoje manje od tri odsto glasova, a količnici manjinskih lista koje ostanu ispod tog praga uvećavaju se za 35 odsto. Logika olakšice počiva na demografskoj računici: čist proporcionalni sistem, skrojen prema veličini većine, sistemski bi marginalizovao teritorijalno koncentrisane zajednice – Mađare u Vojvodini, Bošnjake u Sandžaku, Albance u Preševskoj dolini, nezavisno od stepena unutrašnje kohezije tih zajednica. To nije privilegija bez razloga, već korektiv čija je svrha da manjinski glas ne nestane u aritmetici većine.
Ali svaki korektivni mehanizam krije i svoje ogledalo: pravilo uvedeno da spreči nevidljivost manjine, ako nije ograđeno dovoljno preciznim kriterijumima, lako postane način da se većina, samo u drugom kostimu, vrati istom biračkom telu kroz isti prolaz koji joj, formalno, ne pripada. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika, koji je na snazi od 29. maja 2026, Republička izborna komisija (RIK) je dobila eksplicitnu obavezu da odbije status manjinske liste kad god je nosilac liste ili kandidat lice „koje je u javnosti prepoznatljivo po tome što je aktivni član političke stranke koja nije politička stranka nacionalne manjine“. Država je, drugim rečima, pokušala da u sam zakon ugradi branu protiv onoga što pravna teorija prepoznaje kao fraus legis – formalnog poštovanja norme radi postizanja rezultata suprotnog njenoj svrsi. Pitanje nije da li institucija sada poseduje instrument provere. Pitanje je da li će ga primeniti dosledno, bez obzira na politički značaj liste na koju se primenjuje.
RIK je 15. septembra proglasio izbornu listu „Rasim Ljajić – Ljudski (SDP – CDP)“ i istog dana joj utvrdio status manjinske liste. Sandžačka demokratska partija (SDP) i Crnogorska demokratska partija (CDP) predale su zajedničku listu; gotovo svi podneti potpisi podrške, 7.675 od 8.053 priznati su valjanim, a listu je proglasila komisija u punom sastavu, bez ijednog glasa protiv. Nosilac liste je osnivač SDP-a Rasim Ljajić. Formalno gledano, Zakon ne zabranjuje koaliciju manjinske i „mešovite“ liste, niti eksplicitno zahteva da svi kandidati budu „nepoznati“ javnosti. Problem nije u tome što je procedura prekršena, već u tome što je ispoštovana na način koji ostavlja otvoreno pitanje političke autentičnosti. Dakle, ono što čini slučaj analitički zanimljivim nije procedura, jer je formalno besprekorna. Zanimljiva je vremenska sekvenca koja joj prethodi.
Kada lista prestane da bude glas zajednice i postane rezervni ključ za tuđu većinu, pitanje koga predstavlja gubi značaj pred pitanjem za koga je napravljena. Ta priroda se ne vidi na izbornom listiću, vidi se tek kad se mandati pretvore u većinu, a predstavljanje u političku trgovinu
Crnogorska demokratska partija upisana je u Registar političkih stranaka 1. septembra 2026, kao politička stranka crnogorske nacionalne manjine. Samo devet dana kasnije, javnosti je saopšteno da je postignut dogovor o zajedničkom nastupu sa SDP-om na parlamentarnim izborima, uz dogovor da CDP-u pripadne 30 odsto kandidata na zajedničkoj listi. Istovremeno, Socijaldemokratska partija Srbije (SDPS), stranka koju je Ljajić vodio do pre nekoliko meseci i čiji je formalni osnivač, potpisala je koalicioni sporazum sa Socijalističkom partijom Srbije, čime ostaje vezana za vladajuću koaliciju.
Sam Ljajić ne krije računicu koja stoji iza podele. U izjavi za medije, objasnio je da SDP i SDPS u „referendumskoj atmosferi“ ne bi prešli cenzus od tri odsto. „U toj varijanti, sa SDPS nismo mogli. Onda ne važi prirodni prag, već bi važio prag od tri odsto, a to bi realno bilo nedostižno“, rekao je Ljajić, dodajući da SDP, kao stranka nacionalne manjine, može da iskoristi prirodni prag, što je „veliki benefit za manjinsku stranku“. To je eksplicitno obrazloženje nosioca liste, izrečeno pred kamerama: manjinski status SDP-a predstavljen je kroz njegovu izbornu vrednost i mogućnost učešća u raspodeli mandata bez prelaska cenzusa od tri odsto.
Predsednik Romske partije Srđan Šajn uložio je prigovor RIK-u, pozivajući se upravo na odredbu zakona iz maja 2026, navodeći da Ljajić, kao dugogodišnji funkcioner i nekadašnji predsednik SDPS-a, nije politički anoniman. Isti prigovor odnosi se i na kandidate Muamera Bačevca, Edisa Durgutovića i Ratka Minića. Ljajić je optužbu odbacio kao posledicu „ličnog animoziteta“ i istakao da su svi članovi RIK-a glasali za proglašenje liste, bez ijednog glasa protiv.
Zanimljiv detalj je da je Ratko Minić, koga Šajn navodi kao spornog kandidata na listi SDP-a, istovremeno zastupnik novoosnovane Crnogorske demokratske partije, dakle, formalno predstavnik upravo one stranke čiji su osnivači, kako će se pokazati, nepoznati samoj crnogorskoj zajednici u Srbiji.
Gde prestaje institucionalna zaštita manjine, a počinje politička upotreba njenog statusa? Manjine nisu periferija demokratskog sistema, one su njegovo ogledalo. Ono ne pokazuje koliko glasova ima jedna lista. Pokazuje koliko daleko jedna država ume da ode kad misli da je niko ne gleda
Reakcija koja čini ovaj slučaj mnogo ozbiljnijim došla je, nekoliko nedelja kasnije, iz redova same crnogorske zajednice. Crnogorska partija (CP), koja u Srbiji deluje gotovo dve decenije i kontinuirano učestvuje na republičkim, pokrajinskim i lokalnim izborima još od 2008, objavila je saopštenje pod naslovom „Ko stoji iza novoosnovane ‘crnogorske’ partije?“ U saopštenju se navodi da su im ljudi koji su osnovali i koji vode Crnogorsku demokratsku partiju „potpuno nepoznati“, da CP nema saznanja o njihovom dosadašnjem delovanju u institucijama, udruženjima ili javnom životu crnogorske zajednice u Srbiji. Posebno upozoravaju na proceduralni detalj: za osnivanje političke stranke nacionalne manjine potrebno je najmanje 1.000 overenih potpisa osnivača, a takva akcija prikupljanja potpisa, po njihovim saznanjima, nije bila javno vidljiva unutar crnogorske zajednice.
Ovo saopštenje menja karakter celog slučaja. Do sada je sumnja o instrumentalizaciji počivala na vremenskoj koincidenciji i na Ljajićevom sopstvenom priznanju izborne računice. Sada joj se pridružuje i glas same organizovane manjinske zajednice, koja tvrdi da nova stranka nema nikakvu prepoznatljivu vezu s njom, što je upravo ona činjenica koju zakon iz maja 2026. prepoznaje kao osnov za odbijanje manjinskog statusa, samo primenjenu ne na nosioca liste, nego na samog koalicionog partnera. Institucija može postupati formalno zakonito, a da time pitanje političke reprezentativnosti ne bude rešeno.
Postavlja se pitanje: gde prestaje institucionalna zaštita manjine, a počinje politička upotreba njenog statusa? Manjine nisu periferija demokratskog sistema, one su njegovo ogledalo. Ono ne pokazuje koliko glasova ima jedna lista. Pokazuje koliko daleko jedna država ume da ode kad misli da je niko ne gleda.
Ključ napravljen da otvara samo jedna vrata nikada nije samo ključ, on postaje instrument onoga ko drži bravu, ne onoga ko treba da prođe kroz njih. Manjinska lista može biti upravo takav ključ: izborno precizan, dovoljno nezavisan da deluje posebno, a dovoljno upotrebljiv da u odlučujućem trenutku otključa tuđa vrata. Njena vrednost tada nije u broju osvojenih glasova, nego u broju mandata bez kojih neko drugi ne može da zaključa vlast. Kada lista prestane da bude glas zajednice i postane rezervni ključ za tuđu većinu, pitanje koga predstavlja gubi značaj pred pitanjem za koga je napravljena. Ta priroda se ne vidi na izbornom listiću, vidi se tek kad se mandati pretvore u većinu, a predstavljanje u političku trgovinu.
