„Kad sam dobila Mangelosa tek sam bila napunila 25 godina i završila studije vajarstva na Fakultetu likovnih umetnosti. Za moje dotadašnje skromno profesionalno iskustvo, izmeštanje iz Beograda i Srbije značilo je veliki iskorak, a najpozitivnije iznenađenje bilo mi je poznanstvo sa Natašom Prljević i Boškom Boškovićem, tada zaposlenim u Residency Unlimited organizaciji koja je bila domaćin mog rezidencijalnog boravka u Njujorku“, kaže umetnica Nadežda Kirćanski, sedamnaesta dobitnica priznanja Dimitrije Bašičević Mangelos.
Osim programa koji je Residency Unlimited obezbeđivao rezidentima, Kirćanski se preko Prljevićeve upoznala sa zbivanjima na umetničkoj sceni koja nisu nužno bili na umetničkoj mapi Njujorka. „Tako sam imala privilegiju da suštinski osetim puls tog ogromnog grada“, Kirćanski se živo seća iz Haga, gde danas nastavlja da gradi svoju umetničku praksu.
Ta nagrada od koje je sve počelo dodeljuje se od 2002. za osoben i izvanredan višegodišnji umetnički rad mladog vizuelnog umetnika. Nazvana je imenom jednog vizionara – istoričara umetnosti, likovnog kritičara, kustosa, pisca, stvaraoca i jednog od osnivača neoavangardne umetničke grupe Gorgona koji je „preispitivao tradicionalnu granicu između slike i teksta“. Time je „anticipirao savremene umetničke prakse koje brišu granice među medijima“, kako je naglasio istoričar umetnosti i kustos Branislav Dimitrijević, predlažući da nagrada ponese ime Mangelosa.
Pomaci u mišljenju umetnosti
„Njegovo shvatanje umetnosti povezivalo je umetničku proizvodnju i mišljenje, u trenutku kada su novi mediji i kibernetička revolucija nagoveštavali radikalnu promenu samog pojma umetnosti“, parafraziraćemo Dimitrijevićeve dalje navode iz publikacije koju je objavio Fond Ilija&Mangelos povodom obeležavanja 20 godina dodeljivanja nagrade.
Pet godina kasnije, kada se slavi novi jubilej izložbom u Galeriji FLU u Beogradu, Mangelos i dalje nije dovoljno poznat u našoj sredini, iako je naslutio, podržavao, ali i bio preteča novih praksi u umetnosti 20. veka. „Ironično, baš kao što je njemu bilo svojstveno“, zapaža Ivana Bašičević Antić, kokustoskinja izložbe i predsednica Fonda Ilija&Mangelos.
Ta postavka do 30. septembra okuplja laureate Vladimira Nikolića, Milicu Ružičić, Milenu Putnik, Sinišu Ilića, Katarinu Zdjelar, Ivana Petrovića, Ivanu Smiljanić, Dušicu Dražić, Marinu Marković, Slobodana Stošića, Sašu Tkačenka, Natašu Kokić, Marka Markovića, Ninu Simonović, Jelenu Mijić, Nadeždu Kirćanski, Katarinu Petrović, Žarka Aleksića, Jelenu Micić, Pavla Banovića, Sanju Anđelković, Igora Šilera, Nemanju Milenkovića i Jovanu Blagojević. Njihova aktuelna mesta na sceni dovoljno govore o tome koliko im je nagrada značila u trasiranju puta ka međunarodnoj afirmaciji.
Izložba ovo i naglašava, pa je ogromna većina autora zastupljena svojim recentnim radovima. „Pošli smo od ideje da postavkom bez zadatog tematskog okvira sagledamo različite umetničke pozicije koje povezuje jedan specifičan nagradni program“, objašnjava Miroslav Karić, drugi kustos izložbe u FLU.
Kolaboracije
Tako se publici u Galeriji u Knez Mihailovoj, kao i u galerijskom prostoru u podzemlju, u Klubu Akademija, omogućava da pronikne u prirodu novih umetničkih trendova, koji podrazumevaju kolaboracije između različitih oblasti, ali i s naučnim i drugim poljima znanja. Iz tog odnosa proističu novi načini mišljenja u umetnosti i nove forme umetničkog rada, kako Karić zapaža.
Izuzetak od koncepta predstavlja Vladimir Nikolić, profesor na FLU i predstavnik Srbije na Bijenalu u Veneciji 2022, koji je izložio rad Parking mesto iz 2001, kao deo opusa obuhvaćenog nagradom iz 2003. Radi se o foto-dokumentu njegove intervencije u javnom prostoru koja govori o problemu koji se u našem društvu proteže sve ove godine.
Naime, dodajući svoje ime na znakove za parkiranje u centralnim gradskim zonama Beograda, Čačka i Podgorice, Nikolić je posvedočio borbi stvaralaca za svoje mesto u sistemu bez institucionalne podrške, tržišta, bez novca za umetnost. Postavljajući izmenjene znakove, autor je primorao prolaznike da bez preispitivanja prihvate i poštuju da postoji (parking) mesto za umetnika, priznajući mu pravo na vidljivost.
Katarina Zdjelar, naša predstavnica na Venecijanskom bijenalu 2009, danas sa prebivalištem u Roterdamu, spaja prošlost i sadašnjost preko dve video-instalacije iz 2007. i ove godine. Njima priča priču o prijateljstvu koje dozvoljava da ostaneš svoj, uprkos bliskosti u trajanju od čitave dve decenije.
Preispitivanje odnosa moći
Izvesna veza se naslućuje i između radova Marine Marković, koja vodi studije performansa na Fakultetu za medije i komunikacije i Žarka Aleksića, docenta na FLU u Beogradu. Ta poveznica, Karić kaže, leži u preispitivanju odnosa moći.
Pa dok je u fokusu rada Markovićeve The Arrangements njeno telo kao mesto pregovaranja s institucionalnim strukturama umetničkog sveta (kroz tetovažu logotipa Mangelosove nagrade), Aleksić istražuje spremnost institucija da prihvate ono što se kosi sa ideologijom koju zastupaju.
Njegov rad I come in peace (odbijeni darovi) iz 2023. fizički je baziran na pet tegli punih urina i ejakulata. Urin je povezan sa strahom (i uvreženom sintagmom „upišao se u gaće“), kao prirodnom posledicom bombardovanja SR Jugoslavije. Direktne i posredne vinovnike tog nasilnog akta (Pentagon, Belu kuću, kompaniju Raytheon za proizvodnju oružja, Muzej MoMa sa sumnjivim načinima finansiranja, i Thrust for Mutual Understanding, koji povezuje umetnost i zaštitu životne sredine) Aleksić pokušava da daruje (sadržajem tegli). I tako im simbolički oprosti što su nas 1999. bombardovali.
„Ejakulat opet ishodi iz igre reči u nazivu rada, tj. žargonskog značenja I come“, autor objašnjava. „Markovićeva je upravo u Njujorku 2011. izvela svoj prvi performans tetoviranja u višegodišnjem projektu u kojem je pitanje moći pomereno s društvenog ideala ženskog tela na odnose moći unutar umetničkog sveta“, Karić navodi.
Na izložbi se pojavljuje i delo samog Mangelosa, Iže, započeto 1978, koje završavaju njegove kolege iz grupe Gorgona, da bi docnije Katarini Petrović, jednoj od dobitnica po njemu nazvanog priznanja, poslužilo kao osnova za logo nagrade. „Cilj izlaganja tog dela je da se istakne značaj kolektivnog rada kao baze mehanizma priznanja, u smislu podrške, kao goruće teme savremene umetnosti uopšte“, kaže Bašičević Antić.
Šuma koja govori
Kolektivno delo u bukvalnom značenju izvele su Tanja Šljivar, Dušica Dražić i Mirjana Dragosavljević, realizujući 2021. audio-dramu Kiše drugačije padaju. „Ovde je šuma fiktivni lik u neprekidnom nastajanju, kako jedino uspeva da izdrži sve promene i zadrži svoj transnacionalni, politički, društveni i kulturni kolektivni identitet“, umetnice sublimišu u legendi rada.
Nagradu Mangelos, koja otvara vrata karijernog uspona i ličnog razvoja, osnovali su Centar za savremenu umetnost u Beogradu i The Foundation for Civil Society – FCS iz Njujorka, da bi se njenoj organizaciji priključili KONTEKST galerija i umetnička asocijacija DEZ ORG iz Beograda. Od 2012. o konkursu, realizaciji izložbi finalista i dobitnika brinu se nezavisna umetnička asocijacija Remont i Fond Ilija&Mangelos.
„Nagrada je namenjena mladim vizuelnim umetnicima do 35 godina, kojima se od 2015. obezbeđuje dvomesečni rezidencijalni boravak u Njujorku, koji je pre toga trajao šest nedelja. Program se sprovodi uz svesrdnu podršku Residency Unlimited i Trust for Mutual Understanding“, podseća Bašičević Antić.
Tokom tog boravka, upriličava se niz sastanaka i radionica sa kustosima i predstavnicima institucija njujorške scene. Po povratku, laureatu se organizuje samostalna izložba u Beogradu, u prostoru koji je adekvatan datoj praksi, od Muzeja Jugoslavije do Astronomske opservatorije.
Kroz nagradni program do sada su producirana 94 umetnička rada, ozbiljan broj izložbi i kataloga, pa je u tom smislu doprinos priznanja sceni nemerljiv. A posebno u poređenju sa državnim, koji bi sve te mlade, izuzetne ljude pustio niz vodu, bez da trepne iz griže savesti.
