Postoji jedan naročit izraz lica koji se može videti kad se nekome ko je u osnovnoj školi bio nepopularan kaže nešto lepo. Traje kratko. Osoba se blago povuče, potraži razlog izgovorenog i skoro odmah ponudi ispravku: pa nije to ništa, imala sam sreće, videćeš ti mene sledeći put. Nije reč o skromnosti, jer skromnost ume da uživa u pohvali i pored toga što je umanjuje. Ovo više liči na proveru robe koja je stigla iz sumnjivog izvora.
Prizor je utoliko čudniji što se izvodi u okolnostima koje su nedvosmisleno dobre. Osoba ima partnera koji je bira svakog jutra, dvoje prijatelja koji bi došli usred noći, kolege koje je cene. Ništa od toga ne uspeva da poništi sud donet na hodniku, pred svedocima od kojih je najstariji imao trinaest godina.
Sud koji je neko izmerio
O toj vrsti suda znamo više nego što bi se očekivalo, jer je neko došao na ideju da ga izmeri. Psiholozi izvode decu iz učionice jedno po jedno i traže od svakog da imenuje tri druga sa kojima najviše voli da se druži i tri sa kojima najmanje voli. Iz zbira nominacija Koi, Dodž i Kopoteli su 1982. izveli podelu koja se i danas koristi: popularni, prosečni, sporni, zanemareni i odbačeni.
Razlika između poslednja dva tipa je važnija nego što izgleda. Zanemareno dete niko ne pominje ni u jednom smeru, ono je prosto izvan vidokruga. Odbačeno dobija malo pozitivnih i mnogo negativnih glasova, dakle nije nevidljivo nego je predmet aktivnog mišljenja. Ono što se u sećanju odraslih obično slije u jednu maglu, u podacima su dve prilično različite situacije, i drugu je teže preboleti, jer je bila primećena.
Za velikim odmorom postoji određeni sto i određeno mesto za kojim se sedi, a onaj ko nije pozvan ne sedi nigde nego stoji, po mogućstvu kraj prozora, sa izrazom čoveka koji napolju posmatra nešto važno. Ništa od toga nije nasilje i ništa se ne može prijaviti, pa i traje osam godina bez ijedne intervencije
Vredi se podsetiti i kako to izgleda izvan upitnika, pošto odraslima detalji brzo ispare. Odeljenje se deli u parove za ekskurziju i ostane jedno dete koje nastavnica onda nekome dodeli, uz kratko objašnjenje. Za velikim odmorom postoji određeni sto i određeno mesto za kojim se sedi, a onaj ko nije pozvan ne sedi nigde nego stoji, po mogućstvu kraj prozora, sa izrazom čoveka koji napolju posmatra nešto važno. Ništa od toga nije nasilje i ništa se ne može prijaviti, pa i traje osam godina bez ijedne intervencije.
Šest nedelja među strancima
Utešna verzija priče koja se u ovakvim tekstovima obično ponudi glasi da su deca sudila po glupostima, po jakni ili prezimenu, boji kose itd. i da presuda zato ne važi. Voleo bih da mogu da je zadržim. Ima, međutim, jedan neprijatan eksperiment iz istog perioda koji se tome protivi.
Koi i Kupersmit su 1983. okupili dečake četvrtog razreda i sastavili grupe za igru koje su se sastajale jednom nedeljno, šest nedelja. Deo grupa bio je sastavljen od dece koja se od ranije ne poznaju. Očekivanje je bilo da će nepoznato društvo dati čist start. Nije. Već posle nekoliko susreta u novim grupama se uspostavio isti raspored, i dečaci koji su u svom razredu bili odbačeni ponovo su završili na dnu, ovog puta među strancima.
Taj nalaz je verovatno najgora vest u celoj oblasti i teško je oko nje sasvim tiho preći. To znači da presuda nije bila potpuno proizvoljna i da je nešto u ponašanju sudelovalo. Ali znači i suprotno od onoga na šta bi čovek pomislio. Nalaz ne govori o vrednosti deteta nego o brzini kojom grupa deluje. Za šest nedelja ne stigne se do bilo čije suštine ličnosti. Stigne se do ponašanja koje je vidljivo prvog dana: ko previše žuri da se dopadne, ko odgovori grubo jer očekuje grubost, ko ne uzvrati pogled. Odbačenost je, drugim rečima, u priličnoj meri sama sebe održavala, i to je ono što se onda nosi dalje kroz život.
Instrument koji nikada nije baždaren
Mehanizam koji je iz tog perioda izašao možda je i najkorisnija stvar koju odrasli čovek može da sazna o sebi. Dodž ga je 1980, pa zatim sa Frejmom 1982, opisao kao sklonost ka neprijateljskom tumačenju. Deci su prikazivane dvosmislene situacije, na primer da im je vršnjak srušio kulu od kocaka ili prosuo mleko po klupi, bez podatka je li urađeno namerno. Dečaci koje su vršnjaci opisivali kao agresivne znatno su češće od ostalih pretpostavljali nameru. Iz te pretpostavke sledio je odgovor, iz odgovora svađa, iz svađe potvrda da su drugi neprijateljski nastrojeni.
Odatle i one sitne provere koje ljudi u vezama izvode a da ih ne bi tako nazvali: poruka koja se namerno ne pošalje, hladan ton bez povoda, pitanje postavljeno u pogrešnom trenutku samo da bi se videlo šta će biti
Tu je potrebna jedna ograda, jer bez nje ceo ovaj tekst kaže nešto što ne misli. Agresivni i odbačeni nisu ista deca. Grupe se preklapaju, ali priličan deo odbačenih nikoga nije napadao ni pogledom. Ta deca su bila povučena, spora da uđu u razgovor i sklona da posle neuspelog pokušaja odustanu na duže vreme. Kod njih pogrešna pretpostavka nije vodila u sukob nego u povlačenje, što je odeljenju manje smetalo i zato je ređe zapisano. Ako sebe prepoznajete pre u toj drugoj slici, opis koji sledi i dalje važi, samo se u vašem slučaju očekivanje odbijanja retko izgovaralo naglas.
Isti aparat, malo doteran, radi i posle dvadeset godina. Partner odgovori kraće nego obično, i to je dvosmislena situacija. Postoji tumačenje po kome je umoran. Ali može da se tumači i kao da se predomislio u vezi sa vama. Prvo je verovatnije i dosadno, drugo je manje verovatno i ima prednost jer je poznato. Odatle i one sitne provere koje ljudi u vezama izvode a da ih ne bi tako nazvali: poruka koja se namerno ne pošalje, hladan ton bez povoda, pitanje postavljeno u pogrešnom trenutku samo da bi se videlo šta će biti. To nije zloba prema onome koji voli. To je merenje, izvedeno instrumentom koji je nabavljen u dvanaestoj godini i nikada nije baždaren.
Popravka koja ne liči na popravku
Ovde bi red bio da sledi savet. Imam jedan, ali je toliko mali da ga ostavljam za kraj. Pre njega je korisnije reći zašto popravka uopšte ide tim tempom.
Objašnjenje dolazi iz istraživanja gašenja naučenih reakcija. Nekada se mislilo da se ponovljenim iskustvom bez neprijatnog ishoda staro učenje briše. Bouton i drugi su pokazali da se ne briše. Pored njega se izgradi novo, konkurentsko učenje, vezano za priliku i mesto na kojima je stečeno, i ono mora da bude jače od starog u trenutku kad se oba jave. Otuda i posledice koje svako ko je ovo prolazio prepoznaje. Jedan razgovor ne rešava ništa, jer se konkurentsko učenje gradi od količine, a ne od intenziteta. Napredak se ruši u novim okolnostima, pa čovek koji je u vezi već stekao izvesno poverenje otkriva da je na novom poslu ponovo siguran da ga kolege ne žele. A stara reakcija se povremeno vraća bez povoda, obično kad je čovek umoran ili bolestan, i tada ne znači da je sve bilo uzalud, nego da je pod opterećenjem starije učenje mislima brže na raspolaganju.
Kako to izgleda spolja, opisala mi je jedna poznanica, i njena verzija mi je ubedljivija od svega što sam pročitao. Tri puta zaredom je otkazala večeru sa prijateljicom, poslednji put dva sata unapred i bez pravog razloga. Bila je umorna i, kako je rekla, htela je da vidi dokle se ide. Očekivala je ono što bi i sama uradila, dakle tišinu, pa onda javljanje koje se proređuje dok ne prestane. Umesto toga je stigla poruka da nema veze i predlog za sledeću sredu. Zanimljivo je šta se posle toga dogodilo. Ništa se nije razjasnilo i nije bilo nikakvog trenutka spoznaje. Ona kaže da je jednostavno počelo da joj bude neprijatno da to više radi, otprilike kao kad čovek prestane da proverava da li je isključio ringlu zato što ga je mrzelo da se vraća, a ne zato što se uverio.
Napredak se ruši u novim okolnostima, pa čovek koji je u vezi već stekao izvesno poverenje otkriva da je na novom poslu ponovo siguran da ga kolege ne žele. A stara reakcija se povremeno vraća bez povoda, obično kad je čovek umoran ili bolestan, i tada ne znači da je sve bilo uzalud, nego da je pod opterećenjem starije učenje mislima brže na raspolaganju
Meni je ta anegdota utešna baš zato što je nedostojanstvena. Popravka ne izgleda kao uvid nego kao zamor materijala. Šteta je nastala na isti način, kroz mnoštvo sitnica u kojima niko nikoga nije udario, pa nema razloga očekivati da se ukloni nekim krupnijim potezom.
Šta sa presudom
Ona se, po svemu sudeći, ne poništava. Ne postoji postupak kojim se dokazuje da je nekadašnje odeljenje pogrešilo, delom zato što nije sasvim ni pogrešilo, delom zato što ti ljudi odavno ne razmišljaju o tome. Priličan broj njih se ne seća ničega. To je posebno neprijatan detalj: presuda koja je za jednu stranu oblikovala trideset godina života, za drugu stranu se nije ni dogodila.
Ono što se može reći skromnije je od poništenja. Sud koji je donet u sedmom razredu ticao se onoga što je grupa uspela da vidi za šest nedelja, ili osam godina provedenih u istoj prostoriji bez mogućnosti izbora. Sud koji vam neko donosi sada donet je na osnovu podataka kojima ta deca nisu raspolagala, jer ih tada niste imali ni vi, i donet je bez publike, pa se ne mora braniti ni pred kim. To ga ne čini automatski tačnim. Čini ga, međutim, novijim, i ako se već negde mora položiti poverenje, teško je smisliti razlog zašto bi starije informacije imale prednost samo zato što su stigle prve.
Sud koji vam neko donosi sada donet je na osnovu podataka kojima ta deca nisu raspolagala, jer ih tada niste imali ni vi, i donet je bez publike, pa se ne mora braniti ni pred kim. To ga ne čini automatski tačnim
Vratimo se onom izrazu lica sa početka. On se, po svoj prilici, neće izgubiti. Kad vam sledeći put neko kaže nešto lepo, povlačenje će se dogoditi pre nego što stignete da odlučite o njemu. Ono što se može promeniti je ono što dolazi odmah zatim. Umesto ispravke koja se nudi automatski, moguće je ćutati sekund duže i primiti rečenicu kao podatak koji je neko dao o vama, a ne kao grešku koju treba ispraviti pre nego što je i on primeti. Sekund je malo. To je, koliko vidim, otprilike razmera na kojoj se ova sudbonosna stvar zaista odvija.
