Slavna je po svojim izuzetno kratkim, uvrnutim, duhovitim i snažnim pričama. Zapleti su često uzeti sa same površine svakodnevnog života, pa u najboljim prozama produbljeni do univerzalnih istina i trauma našeg doba.
Uostalom, pamtimo prvi susret, fleš-fikciju Strah, u prevodu Arijane Božović, štampanu u izboru iz opusa u 470. broju časopisa Polja, jula/avgusta 2011:
„Gotovo svakog jutra, izvesna žena u našem kraju istrčava iz kuće bleda kao kreč, u kaputu koji ludački leprša oko nje. Viče: ’Uzbuna, uzbuna’, i neko od nas joj priđe i onda je pridržava sve dok se ti njeni strahovi ne primire. Znamo da ona sve to uobražava; ništa joj se u stvari nije desilo. Ali razumemo, jer teško da ima jednog među nama koji bar ponekad nije osetio potrebu da učini isto što i ona, i svaki put, potrebna nam je bila sva snaga kojom raspolažemo, pa čak i snaga naših prijatelja i naših porodica, da bi nas primirila.“
Razgovarali smo tri leta docnije kada je u nedeljniku Njustejtsmen štampala pripovetku Stari ljudi našeg grada. Strpljenje je očito bitno… Upravo se našla među koricama, skoro deceniju i po kasnije, u novoj zbirci Naši stranci, nedavno objavljenoj u Geopoetici, u prevodu Ivane Đurić Paunović.
„Razvoj ideja zahteva vreme, a i pronalaženje tačnog izraza za sopstvene misli može potrajati”, pojašnjava Lidija Dejvis u razgovoru za Radar. „Dakle, u tom smislu, bolje je ne osećati potrebu da se stvari brzo proizvedu. Ali ono što vi vidite kao strpljenje, s moje strane može naprosto biti rezultat navika – to što mogu započeti više priča ili čak cele projekte, zatim preći na drugo, a zatim se vratiti godinama kasnije da nastavim rad na priči ili većem projektu.“
Na dve stotine i pedeset stranica, ređa bisere katkad sažetije – David Albahari je voleo tu reč – od samog naslova. Trenutak nervoze u braku – kokos: „Posle mnogo dana, on joj kaže: ’Možeš li da učiniš nešto s ovim kokosom?’“
Pored braka, prolaznost i starost jesu najvažnije teme. Strah od starenja: „U dvadeset osmoj / ona čezne da opet ima dvadeset pet.“
Život i položaj žene; pitanje identiteta. Upamtili smo Pomalo sa 16. stranice: „Anjes Varda, francuska rediteljka / rekla je u jednom intervjuu / da voli da šije pomalo, / pomalo da kuva, pomalo da radi u bašti, da se pomalo brine o bebi – / ali samo pomalo.“
Uporno upućuje redovna pisma. Pismo Američkoj pošti u vezi sa plakatom; prepričavale su se njene pređašnje epistole poslate direktoru marketinga, proizvođaču mentol bombona…
Čitalac prepoznaje crtu kakva obično odvaja stihove kada se guraju u štampu, večito kao ispeglana košulja u punu putnu torbu.
Bez greške: među koricama je sve do tančina ispeglano!
Esejističku knjigu Into the Weeds (Iza je korov), napisanu za univerzitet Jejl, predstavila je 2025, nastavljajući se na kolege što su pre nje odgovorile – zašto pišu. Razmatrajući stvaralaštvo Rasela Edsona, i sama podvlači: „Kazala sam da je pisao priče, ali on kaže da je pisao pesme.”
„Barem jedan od delova u jednoj od mojih knjiga – Glava, srce – napisan je kao pesma”, naglašava naša sagovornica. „To je možda jedini slučaj. Neke izgledaju kao pesme jer se redovi prelamaju. Ili bolje rečeno, redovi se sastoje od pojedinačnih rečenica.“ Pokazuje kako bi trebalo da se upije sadržaj: „Volela bih da postoji ta posebna pauza pre nego što se nastavi sa čitanjem. Svi prelomi završavaju se tačkama, drugim rečima, završavaju se cele rečenice.“
U pravilnim razmacima, ponovi se forma, tema, određeni ciklus. Ovog puta Razlog za slavu. Treći: „Moji roditelji su kupili malu kuću u Konektikatu od Džun Havok, od ranog detinjstva talentovane glumice i step-plesačice. Ipak ona nije bila toliko poznata kao njena sestra, Džipsi Rouz Li.“
Razlozi nisu hronološki poređani. Ni ciklus „Priča za Šabat“.
Doznajemo da različite serije nisu bile deo plana. „Jednostavno, napisala sam Osnov za slavu i dovoljno uživala u toj ideji da počnem da primećujem druge ‘osnove za slavu’ te vrste koji bi mogli postati male priče.“
Isto se pre dogodilo sa minijaturama iz Flobera. Čitala je Floberova pisma – napominje – i počela da primećuje koliko često savršena priča može da se pronađe u njegovim pismima. „Nisam želela da izgubim te potencijalne storije.“
Bitan su deo zbirke Ne mogu i neću (Geopoetika; 2015: prevod: Ivana Đurić Paunović), takođe podeljene na pet velikih celina obeleženih rimskim brojevima, na blizu tri stotine strana. Sa naznakom da se radi o obradi prepiske francuskog klasika.
„Razmišljala sam da nastavim seriju, da pročitam celokupna pisma i izvučem svaku moguću. Ali ne, nisam, jer sam se tada već bavila nečim drugim.“
Nezaobilazna je Kuvaričina lekcija. Otkriće da je Floberova kuvarica bila i učiteljica; da pet godina nije znala da Luj-Filip više nije kralj Francuske. Činjenica je, na Gistavovo zaprepaštenje, ni najmanje nije zanimala. Epilog Dejvisove po Floberu: „A ja još mislim da sam inteligentan čovek! U poređenju s njom, ja sam imbecil.“
Američka književnica, koja se na sceni pojavila polovinom sedamdesetih, kada je u maloj izdavačkoj kući osnovanoj s prvim suprugom Polom Osterom objavila Trinaestu ženu – prevela je s francuskog i drugih jezika Flobera, Prusta, Blanšoa, Bitora, Simenona, Sartra, Lerisa. Dobila orden francuske vlade Viteza reda umetnosti i književnosti. Makarturovu stipendiju, nagradu za zasluge Američke akademije, Međunarodni Buker.
Aktivno učestvuje u literarnom životu. Na kraju Naših stranaca nalazi se popis izdanja u kojima su se njeni radovi pojavili prvi put, katkad u donekle izmenjenoj formi ili sa drugačijim nazivom. Zbornici, listovi, časopisi bili su važna mesta za autore i autorke. Svojevrsna proba…
„Korisno je slati prozu i poeziju časopisima, jer podstiče naviku usavršavanja kraćeg pisanog dela u trenu, s konkretnim, užim, neposrednijim ciljem. Može proizvesti bolji tekst nego kada bih pokušala da revidiram gomilu naslova odjednom za knjigu. No, sve se drastično menja u našim kulturama. Ko zna kakva se radikalna promena krije iza ugla, i u pisanju i u izdavaštvu!“
Podatak iz biografije da živi u severnom delu savezne države Njujork, podsetio nas je koliko se njenih junaka vrzma po unutrašnjosti, selu, vozovima.
Ne prećutkujemo da smo u dužem komadu Ovde na selu (dve stranice) podvukli zapažanje: „Ima dana kad se kuća trese od nekih tajanstvenih vibracija kao da se nekakav ogroman čovek baca na ulazna vrata.“
Pisac Džordž Sonders drži da je humor „otvorenost, iskrenost koja dolazi iz neočekivanog ili obično nedozvoljenog pravca“.
Teško je definisati duhovitost Lidije Dejvis, ali nesumnjivo jeste jedinstvena. Treba pogledati književne večeri na Jutjubu: koliko je ozbiljna dok se publika grohotom smeje.
Smatra da je Sondersova ideja interesantna, ali da ne povezuje humor sa iskrenošću ili nedozvoljenim: „Određene vrste humora, ili humor na određene teme, na primer, politički humor. Sećam se da sam proučavala Bergsonove spise i saznala da je osnova humora uvek – nesklad. Da li je išta ‘uvek’ – ovo bi valjalo proveriti… Najlakši primer je vajkadašnja cirkuska tačka malog automobila koji ulazi u arenu, pa iz njega izađe desetak klovnova. Nesklad između veličine automobila i broja klovnova. Klasično klizanje na koru od banane. Nesklad dostojanstva osobe i tog apsurdnog pada.“
Izdanje Into the Weeds pikanterija je za starog čitaoca i mamac za novog. Lakše će stupiti u osobeni svet i razumeti poetiku, poštujući granicu posle koje ni spisateljica neće da zna određene pojedinosti. Manje će odgovarati „zašto piše“ – više kako dela nastaju.
Pre dvanaest leta je saopštila: „Stalno pratim ono za šta sam se zainteresovala. Nikada ne donosim sud da li je stvar koja me zanima ‘vredna’ pisanja ili ne. Bila u pitanju muva koja protrlja nožice, krava kraj puta na selu ili starci u staračkom domu. Ukoliko sam ganuta, zapišem ponešto o njima. U beležnici, na komadiću papira ili na kompjuteru. Zapažanje ili belešku ne pretvaram nužno u priču, ali ako imam dovoljno građe – da.“
Iza je korov nudi genezu nastanka niza storija iz zbirke. Uživanje je prolaziti kroz obe knjige istovremeno. Bother je ključna reč; sirov materijal, određene fascinacije, bile krave uz drum ili senka zrna soli – uznemirenost da se sa nesređenom gradom nešto uradi. Emocija: šta dolazi spolja, šta iznutra. Uloga jezika – sačekaćemo prevod i precizno odgonetnuti.
Zasad tek da razumemo nastanak Učenja nemačkog: „Čitav život sam pokušavala da bolje naučim nemački. / I najzad! Ali sada sam stara i bolesna. / Uskoro ću umreti. / Ali kada me stave u grob, / negde ću, /u svom mozgu, imati bolje znanje nemačkog.“
U odgovoru Jejlu navodi da je navedena fikcija krenula smrću žene koju nije dobro poznavala, ali jeste bila uvidela da je duhovita, blaga, oštra, staložena, s mnogo uspomena na selo. Smrt te dame nekoliko meseci docnije, dovešće je do zaključka kako je smrt začas odnela taj bogati um. Tužna i zaprepašćena – privodimo završetku Into the Weeds – dovela je u sumnju navodnu bestelesnost misli. Sve je povezala sa sopstvenim učenjem nemačkog, a treći element bila je pesma iz folklora, od tri reda, prevedena sa čeremiskog jezika. Neko shvata da nije trebalo da počinje „crvene vunene rukavice“: jesu gotove ali i život.
Stihovi su dali obrazac. Humor – štos sa nemačkim. „Prihvatanje i artikulacija“ nečega što ranije nije razumela – ublažavanje žalosti bez pominjanja odlaska prijateljice.
Otvoreno je zatvorila: „Mora biti da je jedan razlog zašto pišem oslobađanje od tereta jakih osećanja, njihovo izvlačenje iz sebe i stavljanje u pravu formu, formu koju mogu deliti s drugima…“
Letnja priča
Proza Lidije Dejvis Otac ulazi u vodu iz Naših stranaca, podsetila nas je na književnika Davida Albaharija (1948–2023), našeg najvećeg majstora sažetog iskaza. U celini prenosimo Albaharijevu storiju iz Neobičnih priča pod naslovom Moj otac u bazenu:
Veoma oprezno, moj otac staje na rub bazena. Izgleda kao da će da skoči, ali on se saginje, seda i uranja stopala u vodu. Tek kasnije će, kada se privikne na temperaturu, spustiti celo telo u bazen, i zaplivaće nezgrapno, ukočene glave, u strahu da mu neka kap ne padne na kosu. Tako pliva, tačnije rečeno: tako pluta do suprotne strane, odakle se, nakon kratkog odmora, vraća nazad. Ponavlja to još jednom, a onda pliva do metalnih stepenica i izlazi iz bazena. Dok hoda prema suncobranu, vlažni potočići izviru iz njegovih gaća za kupanje i vijugaju mu niz kolena i listove, sve do stopala. Moj otac, međutim, prvo briše kosu, iako je ona sasvim suva, potom prebacuje peškir preko ramena i tone u ligeštul. U tanušnoj senci suncobrana, belina njegove kože još više pada u oči nego u bazenu, gde odsijava kao krljušt.
