Američki predsednik Donald Tramp nalazi se pred njemu do sada nepoznatim izazovom. Protivnik je, naime, strpljiv, a Trampova dosadašnja taktika uvrtanja ruke – koja se, u slučaju Irana, od 28. februara nažalost iskazala kao niz koordinisanih vazdušnih napada američkih i izraelskih snaga, uz uporni bauk kopnene invazije – nije urodila plodom. Jeste Iran pretrpeo 270 milijardi dolara direktne ekonomske štete, jeste povređeno 26.500 njegovih žitelja, a skoro 3.500 usmrćeno, uključujući najvažnije verske i državne funkcionere, ali centralnoazijska teokratija ostaje dosledna u pregovorima s Amerikom, čime je postala neka vrsta antiimperijalističkog, pa i slobodarskog simbola, uprkos brojnim dokumentovanim slučajevima kršenja ljudskih prava.
Tramp je želeo da u petak 24. aprila u Pakistan pošalje svog zeta Džareda Kušnera i Stivena Vitkofa, specijalnog izaslanika Sjedinjenih Američkih Država za Bliski istok i mirovne pregovore, gde je trebalo da se obavi druga runda mirovnih pregovora s predstavnicima zvaničnog Teherana. Ovog puta – bez potpredsednika Džej Di Vensa, koji je zbog obaveza bio sprečen da prisustvuje, uz opasku da će doći „ako proceni da je to vredno njegovog vremena“.
Međutim, iranska delegacija, predvođena šefom diplomatije Abasom Aragčijem, napustila je Islamabad pre no što je u Beloj kući uopšte doneta odluka da Vitkof i Kušner ne polete. Dvojica preduzetnika su prvi deo prethodne sedmice proveli u razgovorima s predstavnicima Ukrajine, Rusije i Irana, a nakon otkazane posete trebalo je da prisustvuju sednici Odbora za mir, neformalne diplomatske mreže koju je Tramp položio kao kamen temeljac toliko željene Nobelove nagrade za mir.
Njegova izjava za Foks njuz bila je znakovita. Neće više Vitkof i Kušner putovati kojekude po 18 sati, rekao je on, budući da se zvanični Vašington nalazi u, prema njegovoj proceni, odličnom dijaloškom položaju, a da Iran može da ga nazove kada god se smisli i odluči da želi da razgovara o miru.
Umesto tog poziva, iranski zvaničnici su nastavili diplomatsku turneju, otišavši u Oman i Moskvu, što je, ruku na srce, i ranije bilo predviđeno, ali je svakako jasan signal da trajno mirovno rešenje ne zavisi samo od zvaničnog Vašingtona. Sastanak s Putinom nije mala stvar.
Velika mreža, al‘ velike i rupe
Diplomatski izvori En-Bi-Si njuza ukazuju da se Tramp preračunao u jednom od scenarija kojima se nadao – naime, u onom da će rat i permanentne pretnje dovesti do slabljenja režima mula u Iranu i do promene vlasti. Štaviše, desilo se suprotno – i to neće iznenaditi one koji se sećaju nacionalne sabornosti nastale tokom bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine – a zvanični Teheran osetio je da, s obzirom na želju iranskog stanovništva da ne poklekne pred izraelsko-američkom agresijom, ne treba da čini ustupke. Ni budzašto, ni uopšte.
Umesto da pozove Trampove saradnike, iranska delegacija je, sa šefom diplomatije Abasom Aragčijem na čelu, nastavila diplomatsku turneju ka Omanu i Moskvi
Uz to, umereni reformisti unutar iranskog režima drastično su izgubili podršku javnosti, budući da su njihovi argumenti, prema kojima sa svima treba pregovarati, pa i s najvećim neprijateljima, pali u vodu s prvim palim raketama i projektilima, nekmoli Trampovim pretnjama o „brisanju civilizacije“.
Nasuprot tome, Amerikanci sve manje podržavaju aktuelnu administraciju, s naročitim naglaskom na to kako rukovodi ratom u Iranu. Ako je entuzijazam ikada i postojao, prema Ipsisovoj sondaži javnog mnjenja od 10. aprila, spao je na trećinu ispitanika. Nimalo čudno, s obzirom na to da su Trampovi deklarisani ciljevi od starta bili toliko široko postavljeni da je svakome s iole razumevanja geopolitike moralo biti jasno da neće biti sprovodivi. Velika mreža, al‘ velike i rupe.
Jedna je stvar dovesti do pomenute smene iranskog režima, koju je domaćim glasačima možda i moguće prodati kao borbu za demokratiju, i to uoči izbora za Kongres viđenih za novembar. Sasvim je druga reći da je namera i uništenje iranskog raketnog programa i mornarice, što će možda smanjiti tamošnji borbeni delokrug, naročito za potrebe vazdušnih odmazdi, ali će cena biti veća i dublja ofanziva. O iranskom nuklearnom programu kao legitimnoj meti još je teže govoriti, s obzirom na činjenicu da je upravo prva Trampova administracija 2018. godine odlučila da istupi iz dogovora o prekidu bogaćenja nuklearnih kapaciteta zvaničnog Teherana. Na koncu, neutralizacija islamističkih organizacija koje čine „osovinu otpora“, a koja je nastala pod pokroviteljstvom Irana – Huti, palestinski Hamas, libanski Hezbolah, i drugi – više je cilj Izraela nego Amerike i ne može da čitav Bliski istok ne pretvori u ogromno bojno polje. Tako sukob u Iranu za mnoge građane SAD postaje još jedan „beskrajni rat“ koje je Tramp onomad obećavao da će okončati i trajno skloniti s liste prioriteta američke države.
Značaj Ormuza
S obzirom na sve pobrojano, iranski režim dosledno ponavlja da je raspoložen za pregovore, ali da neće odstupiti od deset zahteva iznetih početkom aprila. Dizanje primarnih i sekundarnih ekonomskih sankcija, kao i odmrzavanje zamrznute imovine, omogućilo bi ekonomski oporavak. Američka vojska morala bi da se povuče iz čitavog regiona i da se paktom obaveže na nenapadanje. Reparacije bi omogućile zanavljanje uništene infrastrukture. Pravo na obogaćivanje uranijuma u mirnodopske svrhe moralo bi da ostane neupitno, premda bi moglo da se pregovara o dozvoljenim nivoima obogaćivanja, koji su, kažu upućeni, još daleko od pravljenja nuklearnog naoružanja. Na koncu, dvonedeljni prekid vatre, koji je dogovorom postignut 8. aprila, a potom produžen na neodređeno, morao bi da bude sveobuhvatan i da, rečju, podrazumeva trajni mir.
Umereni reformisti u Teheranu izgubili su podršku javnosti, jer su njihovi argumenti, prema kojima treba pregovarati i s najvećim neprijateljima, pali u vodu s Trampovim pretnjama o „brisanju civilizacije“
Pre tri dana, Iran jeste učinio jedan važan ustupak, iako delimično; premda nije odustao od zahteva za daljom kontrolom Ormuskog moreuza, ponudio je njegovu deblokadu koju odlaže od početka agresije.
Posve je logično što ne želi da odustane od toga da se pita o saobraćaju koji se kroz moreuz odvija – uostalom, ovaj geoekonomski adut ispostavio se kao plodotvoran u tekućim pregovorima. Iran je, blokiravši plovila, globalno povisio cenu energenata i izvršio pritisak na svetsku, a naročito azijsku ekonomiju, dok je posledična američka blokada iranskih luka u Persijskom zaliva zvanični Teheran koštala, ali ne dovoljno da, ekonomski ionako iscrpljen, deblokadu Ormuza ponudi odmah.
Prema informacijama koje su stigle pred zaključenje ovog broja, Tramp se brže-bolje sastao s nekolicinom savetnika kako bi video da li pruženu ruku Teherana treba da prihvati ili ne.
Pre nego puške opale
Prema rečima Erin Harli, predavača u Diplomatskoj školi Univerziteta u Džordžtaunu, američki predsednici retko kada donose geopolitičke odluke koje se jasno kose s raspoloženjem javnog mnjenja. Ukoliko neki potez nema dovoljnu podršku, pristupa se proizvodnji pristanka. U slučaju rata, bilo da je reč o „specijalnoj vojnoj operaciji“, bilo da je reč o kopnenoj invaziji, prostor za unutrašnjopolitičko manevrisanje uvek je veći pre no što puške opale.
Malo je Amerikanaca podržavalo novo petljanje u bliskoistočnu problematiku, a sada, kada žarišta postoje i u Pojasu Gaze, i u Iranu, i u Libanu, i kada je teško odvojiti izraelsku spoljnu politiku od američke, raspoloženih pobornika je još manje
„Javno mnjenje ne diktira spoljnu politiku, ali i te kako oblikuje granice onoga što je politički održivo“, napisala je u jednom autorskom tekstu.
Tramp se u tom smislu ukazuje kao presedan, na neki način – malo je bilo njegovih sugrađana koji su podržavali novu rundu petljanja u bliskoistočnu problematiku, a sada, kada žarišta postoje i u Pojasu Gaze, i u Iranu, i u Libanu, i kada je teško odvojiti izraelsku spoljnu politiku od američke, raspoloženih pobornika je još manje. Konsenzus postoji i jasan je – američki predsednik brzopleto se upustio u avanturu koja će ga skupo koštati, naročito s obzirom na auru nedodirljivosti i nadmoći koju voli da projektuje.
„Hoću vreme za sebe. Imamo mnogo vremena i želim odličan dil“, rekao je nedavno predstavnicima štampe, uz obrazloženje da su Drugi svetski rat i ratovi u Vijetnamu i Koreji, trajali mnogo duže od intervencije u Iranu.
Šta bi „odličan dil“ mogao da bude ostalo je nedorečeno, a ništa rečitiji nije bio ni u objavi na svojoj društvenoj mreži Truth Social.
„Molim vas da u vidu imate da sam osoba u ovoj poziciji s verovatno najmanje pritiska. Imam ja sve vreme ovog sveta, ali Iran nema – sat otkucava“, poručio je.
I sam ton, neuporedivo mekši od nekih prethodnih, kada je Iranu pretio potpunim uništenjem, govori u prilog tome da se verovatno neće upuštati u nove skupe avanture, uključujući i onu najskuplju koja bi podrazumevala američke čizme na tlu. Mada, Tramp je to, nikad se ne zna. Do izlaska ovog broja – inšalah! – rat možda bude i gotov…
