Izbrojao je ovih dana predsednik Srbije da je u poslednjih petnaest meseci čak sto pedeset i četiri puta pozvao na dijalog. I zamislite, niko se nije odazvao. „Razgovaraju sa strancima, a sa svojim predsednikom neće“, rekao je cinično Aleksandar Vučić, pokušavajući da tu svoju ličnu statistiku predstavi kao ključni argument da je tolerantan političar, pun razumevanja i spreman da čuje i uvaži drugačije mišljenje. Ali u stvarnosti, gde se ne sluša samo šta on govori nego i gleda šta radi, to zaista zvuči kao dobar vic. Jer, dijalog je za prvog čoveka ove države samo reč koju je tokom duge vladavine potpuno ispraznio od sadržaja. Zato je svaki njegov poziv na razgovor vrhunski cinizam.
I zaista smo došli dotle da danas niko od predstavnika opozicije, civilnog društva, studenata, pa bogami i novinara iz grupacije koju ne kontroliše, sa njim ne želi da razgovara. Neko će s pravom reći da je to stanje društvene patologije, ali je i prirodan odgovor na nenormalnu atmosferu samovlašća koju je kreirao. To je skupa cena višegodišnjeg ukidanja komunikacije na svim nivoima i pretvaranja svakog razgovora u blef, sačekušu ili mišolovku vlasti.
Reklo bi se, šta je predsednik hteo to je i dobio.
Srpski šef države, u stvari, nikada nije želeo dijalog kao put da se društveni sukobi prevedu u duhovne sporove, a društvo izvede iz sveta nasilja i uvede u svet slobode, kako bi to rekao profesor Đuro Šušnjić. Za njega je dijalog drugo ime za neprekinuti monolog i rat u kome će onog drugog da „rasturi“ i „uništi“, baš kao što je najavljivao mogući epilog razgovora sa Sandrom Gocijem, generalnim sekretarom Evropske demokratske partije.
Pa nije slučajno Srbija zabeležila strmoglavi pad demokratije u izbornom procesu, medijima, političkim pravima, građanskim slobodama, upravljanju i pravosuđu, uz sistematsko gušenje debate. To je zalog betoniranju autoritarne vlasti koju svaki disonantni ton uznemirava, a neprihvatljiv joj je svaki razgovor koji do kraja ne može da kontroliše.
Nema dijaloga u atmosferi kad medijski i politički streljački odredi linčuju svakog ko kritički govori. Ili još gore – pretenduje na vlast. I kad nijedan političar iz vladajuće koalicije ne sme bez Vučićeve dozvole da izusti ni reč
Počelo je tako što je Vučić sa svojih konferencija za medije faktički proterao nezavisno novinarsko pitanje kao najsubverzivniju delatnost zbog koje su se naknadno postrojavale divizije za odbranu njegovog lika i dela i uveden pojačan nadzor nad mogućnošću bilo kakve upitnosti. A završilo se tako što danas političari iz vlasti beže od novinara iz redakcija koje ne kontrolišu kao đavo od krsta. Setimo se, uostalom, i onog takozvanog unutrašnjeg dijaloga o Kosovu koji je završio kao razgovor vlasti sa samom sobom i kao grandiozni višemesečni monolog glavnog predlagača, predsednika Srbije. Pa okruglih stolova vlasti i opozicije o izbornim uslovima sa stranim posrednicima i bez njih. Pa otvorenih sastanaka i onih iza zatvorenih vrata posle kojih je isključivost rasla i bilo sve manje šanse da se ponovo negde sretnu i razgovaraju. Setimo se i televizijskih sačekuša koje su glumile debatu, u kojima su predstavnici vlasti paralelnim nadgovorom pokrivali svaku reč sagovornika.
Nema dijaloga u političkom minskom polju u koje je danas pretvorena politička i javna scena Srbije. Nema dijaloga u atmosferi kad medijski i politički streljački odredi linčuju svakog ko kritički govori. Ili još gore, pretenduje na vlast. I kad nijedan političar iz vladajuće koalicije ne sme bez Vučićeve dozvole da izusti ni reč.
Da se ne lažemo, Aleksandar Vučić je glavna prepreka za dijalog. Tu sliku ne može da promeni ni hiljadu verbalnih poziva i pruženih ruku. To je bar jasno.
