31. mart
Vreme je za preletanje!
Znaci su po (Fejsbuk i X) zidovima, ali i u ciframa izbrojenih glasova na prekjučerašnjim lokalnim izborima.
Prema podacima Prof. Dušana Pavlovića sa FPN-a (koje je preneo Prof. Svetislav Kostić sa Pravnog fakulteta), apsolutni broj glasova koje je režim dobio na ovim lokalnim izborima je manje-više ostao na nivoima iz 2023, sem u Kuli, Knjaževcu i Aranđelovcu, gde je pao. A u ovu konstataciju treba uliti i činjenicu da je bar 10%, ako ne i više glasova pokradeno, što ovu matematiku čini gorom nego što izgleda.
Pa kako je onda režim postigao toliko lošiji rezultat? Razlog je u povećanoj izlaznosti građana. Režimu najviše odgovara apatija i beznađe. Studenti, u saradnji sa raznim drugim lokalnim činiocima, su to promenili.
Uprkos nasilju i zastrašivanjima, narod se odazvao. U Kuli je broj glasova za režim pao za 6.3%, uz istovremeni rast izlaznosti za 14%. Slično je i u drugim gradovima. Po računu Prof. Pavlovića, režim uspeva da osvoji samo 30% tih novih apstinentskih glasova, 70% ide u pravcu antirežimskog sentimenta. Zamislite koliko sada mora da se krade da bi se ova sve veća razlika, sve veći jaz između režimskih mitova i stvarnosti, zaštepovao! I šta to znači za nacionalne izbore…
SNS je za SPS prvo bio krava muzara, pa pijani brat koji ponekad zna i da ošamari, a sada je poludeli gazda kuće koji je odlučio da je zapali sa svima unutra. Treba bežati glavom bez obzira, a okilavljeni „Ivica, a okrugao“ izgleda da ne zna više gde je izlaz
Čak je i limeni petlić na vetrokazu Branka Ružića upao u „spin“ pravedničke indignacije i pozvao svoje SPS kopartijce da se odleme od SNS tempirane bombe i uzmu „u pamet, drugovi i drugarice socijalisti, Pirove pobede u kojima mi nestajemo nisu potrebne Srbiji… “. Priziva gdin. Ružić spektar „ideološkog sunovrata“ i „dobrovoljne političke eutanazije“ svoje partije, kao da se ona već nije sunovratila i eutanizovala korupcijom istog tog režima s kojim je odlučila da zemlju odvuče u bunar tiranije.
SNS je za SPS prvo bio krava muzara, pa pijani brat koji ponekad zna i da ošamari, a sada je poludeli gazda kuće koji je odlučio da je zapali sa svima unutra. Treba bežati glavom bez obzira, a okilavljeni „Ivica, a okrugao“ izgleda da ne zna više gde je izlaz – a kao ministar policije, tako su mu namestili – ispade da baš on u ruci drži taj bacač plamena (policiju) kojim gazda pali kuću.
Uprkos zastrašivanjima, brutalnostima i malverzacijama na biračkim mestima, narod režimu kopa sve veću rupu. I režim to zna.
Kao i bokserski šampion kome je vreme prošlo, kome se po prvi put tlo ispod nogu ljulja, i režim ima samo jednu taktiku, samo jedan pravac: sve brutalniju silu, sve više vitlanja njome. Da li će je primeniti kada narod krene da brani pokradene buduće nacionalne izbore ili pre toga, videćemo. Ovo vodi samo u jednom pravcu: ka finalnom nasilnom sukobu sa narodom – ili otvorenoj diktaturi ili revoluciji.
Najpametnije je za mufljuze da spremaju krila; da pakuju „pakete za bežanje“, keš u džep svakog dana, za svaki slučaj, sada je vreme za tajne pregovore „sa drugom stranom“ po raznim zabačenim kafanama i bircuzima, po obodima grada, dalje od radoznalih očiju Službe. Sada je vreme da se „sprema teren“ i traži izlaz da se spasi koža.
Jer kada se vatra u kući rasplamsa, nijedna soba neće biti pošteđena.
1. april
Kada je izlazak na izbore rizik od nasilja i povrede, od hapšenja i maltretiranja, onda je u pitanju diktatura.
Kada se na izbornim mestima prebijaju građani i novinari – isto.
Kada policija upadne na univerzitet i počne da pretresa kao da je upala u vilu narko-barona – isto.
Dva dugogodišnja aktivistička i sada mlada novinarska heroja – Ivan Bjelić i Lazar Dinić – ponovo su prebijeni. Ovoga puta blizu biračkog mesta, iako su nosili novinarska obeležja. Uz njih, i dvoje koji su bili u blizini – Aleksandar Kulić, odbornik iz Bora i samostalna fotoreporterka Zorica Popović, koju su krvnički šutnuli u stomak – kao i brojni drugi građani.
Nema „naroda“, ima samo hrabrih pojedinaca. Lazar i Ivan i njihove kolege su „narod“. Narod sa imenom i prezimenom. Narod sa licem. Ne dobija batine „narod“, nego pojedinci kao njih četvoro.
Nekada smo imali dvanaest kaplara, sedam sekretara SKOJa, Tri Musketara i čuvene parove kao što su Mirko i Slavko i Prle i Tihi. I sada, opet, Laki i Ivan; heroji, ali stvarno…
A i kao novinari. Njihov magazin Revolt priča specifično sa mlađima, posebno sa onima koji su ili bi mogli da budu sluđeni crnim glamurom navijača, „šorke“, grupe i kolektivnog bahaćenja jer, jednostavno, ne znaju za drugo u zemlji koja je mentalno, duhovno i materijalno upropašćena.
Nasilnici su im polomili i opremu, ne samo napukli sinusne kosti i lobanje.
Nekada smo imali dvanaest kaplara, sedam sekretara SKOJa, Tri Musketara i čuvene parove kao što su Mirko i Slavko i Prle i Tihi. I sada, opet, Laki i Ivan; heroji, ali stvarno…
2. april
Trampovo ludilo, Netanjahuova sebičnost, Putinova paranoja, evropska impotencija i sva ostala paranja modernog sveta božji su dar za lokalne despote i satrape da se sakriju u senkama istorijskih dešavanja, u mraku koji se kreira kada se reflektori svetske pažnje pomere na još jednu cirkusku egzibiciju ludih kraljeva, psihopatskih imperatora i religioznih fanatika.
Sudan, Haiti, Ukrajina, Jemen, Gaza… neopisive grozote se dešavaju svakoga dana daleko od dnevnih novinskih biltena sa memorijom vinske mušice, i samih u beskonačnoj i nezajažljivoj potrebi za „novim“ i za onim što rade „važne ličnosti“. Vesti imaju svoj bizarni i elitistički glamur takođe, i vesti su „entertainment“…
Više nam je uzbudljiva raketa u prozoru solitera u Dubaiju – vrlo instagramabilan prizor – nego stotine hiljada ukletih duša koje se – dosadno, za Instagram estetiku – muče u prašinama, blatima, zimama i sušama raznih paklova na zemlji.
Svet je, kao i svi mi individualno, terminalno ometan distrakcijama, svet na svetskom, mi na ličnom nivou; i svet pati od nedostatka pažnje, od „afektivne gojaznosti“ neprestanim groznim atrakcijama. Mali despoti to vide, ide im to na ruku, kriju se u tim senkama, sve moleći Boga da to ne prođe brzo da se reflektor pažnje ne bi ponovo vratio na njih
Više im je zanimljiva atrakcija kuljajućeg dima iz glamuroznog bliskoistočnog aerodroma – uprkos samo materijalnoj šteti – nego sukob reakcionarne prošlosti i mlade budućnosti u Srbiji ili Moldaviji, prave epske borbe dobra protiv zla, umesto teatarskih produkcija poludelih njujorških građevinskih mafijaša.
Svet je, kao i svi mi individualno, terminalno ometan distrakcijama, svet na svetskom, mi na ličnom nivou; i svet pati od nedostatka pažnje, od „afektivne gojaznosti“ neprestanim groznim atrakcijama…
Mali despoti to vide, ide im to na ruku, kriju se u tim senkama, sve moleći Boga da to ne prođe brzo da se reflektor pažnje ne bi ponovo vratio na njih.
3. april
Ono što me teši u čitavoj bahatoj i nasilničkoj aroganciji režima je što su uvek ubeđeni – kao i njihove ruske gazde sa Ukrajinom – da samo to što imaju oružje i jedinice znači da su jači.
Isti ti ljudi su tako izgubili sve ratove koje je Srbija vodila u raspadu Jugoslavije, i posle toga. Zbog iste te siledžijske arogancije su i JNA nalupali „bečki konjušari“ u Sloveniji, cvetoberni Kekeci koji znaju da jodluju ali „ne znaju da se biju“.
Jedan koji se bori za ideju je vredan desetoro koji se bore za „dil“ ili za platu, posebno kada mu pukne film i ponese i svoje oružje ili ga otme od nasilnika. Kao i hajduci od Turaka, ustanici od dahija
I zato isti ti milošešeljevski mozgovi misle da i protiv naroda mogu samo tako, golom silom. Jedan koji se bori za ideju je vredan desetoro koji se bore za „dil“ ili za platu, posebno kada mu pukne film i ponese i svoje oružje ili ga otme od nasilnika. Kao i hajduci od Turaka, ustanici od dahija. Jer, tih za ideju ili tih besnih je mnogo više i onog trenutka kada se ta snaga ujedini – u magnovenju, u besu od nepravde – tog trenutka ti promili od kordona ili ucenjenog kriminalnog šljama se tope kao govno u poplavi.
Kako kažu u strategiji, „kada previše igraš na svoju jednu jaku kartu, ona postaje slabost“.
