Ako već tri tačke (…) označavaju nedovršen proces, kako se nadati da će petnaest završiti rat? A upravo toliko tačaka ima mirovni plan koji je Amerika smislila, pa poslala Pakistanu da ga prosledi Iranu. Pakistanci imaju sopstvenu razmenu eksplozivnih argumenata sa Avganistancima, ali cenjena je diplomatska veština istovremeno se tući i pozivati druge da se ne tuku, pa je Islamabad našao vremena da bude posrednik Vašingtonu i Teheranu. Američka administracija bila je škrta kada je reč o pojedinostima njene ideje, no niko valjda ne misli da bi tu moglo biti nečeg novog.
Vašingtonske i teheranske tačke
Prema Njujork tajmsu, Volstrit džornalu i drugima, američka lista želja odnosi se na iranski nuklearni program, balistički program i pomorske rute. Izraelski Kanal 12 objavio je navodne detalje spiska, koje američki mediji nisu mogli da potvrde, ali koji zvuče kao nešto što bi svaka vašingtonska (i telavivska) administracija potpisala. Iran bi trebalo da ugasi tri nuklearna postrojenja – Natanc, Isfahan i Fordo – da se obaveže da nikada neće pokušati da sklopi atomsku bombu, da prestane da obogaćuje uranijum, da preda Međunarodnoj agenciji za nuklearnu energiju šta ima od tog bogatstva. Dodatno bi trebalo da raspusti regionalnu mrežu naoružanih saveznika, da otvori Ormuski moreuz i da se raketno ograniči na samoodbranu.
Portparol iranskog ministarstva spoljnih poslova Ismail Bagei pridružio se u noći između ponedeljka i utorka drugom aktuelnom spisku – listi teheranskih institucija i pojedinaca koji su saopštili da američki uslovi ne dolaze u obzir i da Vašington laže kada tvrdi da pregovori napreduju, pa čak i kada tvrdi da postoje. Teheran je stigao da smisli i svojih pet tačaka – prekid američke i izraelske agresije, uključujući tu i atentate na njegove zvaničnike, ratnu odštetu, garancije da se takav napad neće ponoviti, mir za njegove saveznike u Libanu i Iraku, međunarodno priznanje iranskog autoriteta nad Ormuskim moreuzom.
I u Teheranu i u Vašingtonu, smeh je sigurno prva reakcija na zahteve suparnika. Taj se smeh, u tanjoj i debljoj diplomatskoj oblandi, emituje i javno. Stvarnost, međutim, kaže da je i jednima i drugima neophodan izlaz. Iranski režim jeste – proporcionalno izazovima – jedan od najotpornijih na planeti, ali nema sumnje da u američkim i izraelskim napadima trpi veliku ljudsku i materijalnu štetu.
Volstrit džornal je objavio da je Donald Tramp zaključio da još neko vreme treba da bije iz vazduha, da liši Iran još nešto mornarice i raketa, i da polako privodi kraju avanturu
U to nema sumnje, ali u Vašingtonu nema nade – osim možda oko Trampovog radnog stola – da se bombastično najavljeni i bombastično pokušani ratni ciljevi mogu ostvariti, to jest da se Iran može pripitomiti po kolonijalnom modelu. Zato je u noći između ponedeljka i utorka Volstrit džornal objavio da je Donald Tramp rekao saradnicima kako je spreman da zaustavi rat čak i ako Ormuski moreuz ostane zatvoren. Prema njujorškom mediju, predsednik SAD je zaključio da još neko vreme treba da bije iz vazduha, da liši Iran još nešto mornarice i raketa, i da polako privodi kraju avanturu. Ormuski problem rešio bi diplomatskim pritiskom uz pomoć evropskih i zalivskih saveznika.
Hoće li biti kopnene invazije
To naravno ne znači da je mogućnost američke kopnene operacije arhivirana. Američki medij može da ima netačne informacije, američki predsednik može sutra da promeni mišljenje. Zato je i predsednik iranskog parlamenta Muhamed Bager Galibaf u nedelju slikovito upozorio Vašington. „Neprijatelj javno priča o pregovorima, a tajno sprema kopneni napad. Iranske snage čekaju američke kopnene trupe da ih spale i zauvek kazne njihove regionalne partnere“, rekao je Galibaf.
Hiljade američkih vojnika već su stigle na Bliski istok i Vašington post je u nedelju tvrdio da se spremaju za višenedeljni pokolj. Ako ga bude, niko ne očekuje konvencionalnu invaziju, već niz limitiranih prepada – na ostrvo Harg, sa kojeg Iran izvozi gotovo svu naftu ili na lokacije duž Ormuskog moreuza sa kojih Iran kontroliše taj tesnac. Pokolj, međutim, ne bi ni tada izostao, makar i „limitiran“.
„Iran je imao slabe karte, ali je odigrao vešto“ – Aleks Janger, nekadašnji šef MI6
Američko klatno pomera se iz dana u dan, ako ne i iz sata u sata – od objava da pregovori samo što nisu gotovi do najava ratnih zločina poput razaranja iranskih civilnih elektrana. To je navelo Aleksa Jangera, nekadašnjeg šefa MI6, britanske spoljnoobaveštajne službe, na zaključak da su SAD jednomesečnim ratom samo pogoršale svoj položaj spram Irana. Prema Jangeru, teheranski režim je još prošlog juna, u prethodnoj rundi sukoba sa Vašingtonom i Tel Avivom, doneo neke dobre odluke – raspršio je dalekometno oružje po celoj zemlji i prepustio niže rangiranima u hijerarhiji ovlašćenja da ga koriste.
„SAD su potcenile zadatak i mislim da su još pre dve sedmice izgubile inicijativu. Iranski režim je bio i ostao otporniji nego što je bilo ko mogao da očekuje. Pitanje Ormuskog moreuza nije samo internacionalizovalo sukob, već ga je globalizovalo. Imali su slabe karte, ali su odigrali vešto“, zaključio je Janger za britanski Gardijan.
I Huti u igri
Naravno, nebulozna je i sama pomisao da bi Iran mogao iz ovakvog rata da izađe kao konvencionalni pobednik, kao ona strana čiji su zahtevi ispunjeni. Međutim, baš zbog neuporedive sile sa kojom se rve, svaki dan u kome se nije predao, jedna je pobeda za teheranski režim. A da karata ima i u rukavu, podsetio je prethodne sedmice, kada su rakete počeli da ispaljuju i Huti. Njihov nastup je bio povod za interesantnu analizu Cvija Barela iz izraelskog Hareca. Barel je podsetio da je marta 2015. saudijski krunski princ Muhamed bin Salman tvrdio da će rat protiv Huta završiti pobedom „za nekoliko sedmica ili meseci“.
„Rat je trajao sedam godina i nije doneo rešenje. Saudijska Arabija je naposletku potpisala primirje. Rijad se sigurno priseća i te lekcije dok razmišlja da li da se pridruži ratu protiv Irana“, navodi Barel.
Klatno se pomera i u Saudijskoj Arabiji i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima – od želje da se završi regionalni sukob do želje da se „završi“ sa Iranom – ali klatno imaju i Huti. Jedno objašnjenje toga što „do juče“ nisu bili aktivni, za razliku od Hezbolaha, jeste strateška odluka Irana da karte iz rukava izvlači postepeno. Ali postoji i drugo, zanimljivije.
Jemen sada pokušava da izgradi ono što je Saudijska Arabija razorila – saudijskim novcem. Rijad je, navodi Barel, prošle godine uputio više od milijarde dolara pomoći. Deo toga namenjen je za plate jemenskih vojnika i državnih funkcionera, a brojni među njima rade upravo u oblasti Jemena koju kontrolišu Huti. Saudijska pomoć tako ispada vitalni izvor prihoda za Hute.
„Pod tim okolnostima, Huti bi sami sebe sapleli ako bi proširili regionalni sukob i napali saudijske mete. Iran ne može da posmatra Hute kao poslušnike. Jeste im u prošlosti pomagao i tehnološki i finansijski, ali Huti i sami znaju da naprave rakete i dronove, i za razliku od Hezbolaha imaju i druge izvore finansiranja“, sumira Barel.
Ormuski moreuz – isplativa firma
Huti su, međutim, samim svojim postojanjem, čak i da nijednu raketu više ne ispale, pretnja brodovlju u Crvenom moru, a kada se ta pretnja nadoveže na blokadu Ormuskog moreuza, dobija se – prema Barelovom opisu – mač koji visi nad glavom i Rijada i Abu Dabija, što bi Iran naravno mogao da iskoristi da izboksuje povoljniji ishod rata. I još jednom o problematičnom tesnacu – prema prošlonedeljnom opisu londonskog Lojda, kroz njega se sada plovi samo pod kontrolom i pratnjom Iranske revolucionarne garde, a neka plovila su prolaz već i plaćala. Gardijan dodaje da Teheran namerava da pretvori moreuz u isplativu firmu, baš kao što Egipat naplaćuje pristup Sueckom kanalu.
„Prema nekim procenama, uzimajući u obzir razmere saobraćaja, Iran bi mogao da sakupi i 80 milijardi dolara godišnje. Ako odgovarajući zakon prođe kroz iranski parlament, tankeri iz zemalja koje nisu neprijateljske, poput Indije, Japana, Pakistana, Južne Koreje ili Kine, mogli bi da budu propuštani ili bez plaćanja ili makar jeftinije“, preneo je Gardijan.
Teheran verovatno ne bi mogao da računa na trajni uspeh takvih namera, ali čak i privremeni uspeh bi mu doneo i novac i niz uticajnih zemalja koje ne bi bile rade da kvare odnose sa njim. A kada je reč o onoj jednoj zemlji sa kojom su mu odnosi nepopravljivi, ta je zemlja upravo u Knesetu donela jedan zakon. Njime je uvela smrtnu kaznu vešanjem za „teroriste koji ubiju sa namerom da poreknu postojanje izraelske države“. Kraće rečeno, Izrael je uveo ekskluzivnu smrtnu kaznu za Palestince na Zapadnoj obali i u Gazi.
Prema odredbama zakona, sud može da izrekne smrtnu kaznu čak i ako je tužilaštvo ne traži i nije potrebno čak ni da veće bude jednoglasno. Otpor je, istina, u Izraelu bio snažan, pa je sam premijer Benjamin Netanijahu morao da pritisne predlagača, ministra nacionalne bezbednosti Itamara Ben-Gvira, da ublaži zakonski predlog. Prvobitna verzija predviđala je smrtnu kaznu za svakog ko sa pomenutom namerom povredi žitelja ili stanovnika Izraela. A to nas podseća da na Bliskom istoku postoje samo tri tačke…
