Opet na Kosovo udariše Turci… Ovog puta kako bi tamo obezbedili plasman na Svetsko prvenstvo u fudbalu. A Srbi? Oni mogu samo da sede kod kuće, zure u televizore – ne nužno uključene – i jedu se od muke.
Tako, naime, stvari stoje ovog 31. marta: u jednoj od četiri finalne utakmice evropskog baraža za odlazak na Mundijal koji se ovog leta održava u Meksiku, Sjedinjenim Državama i Kanadi, u Prištini se večeras sastaju reprezentacije Kosova (ili Kosova*, ako je nekome od zvezdice lakše) i Turske. Pobednici ovih duela (u isto vreme se sastaju još Bosna i Hercegovina – Italija, Češka – Danska, te Švedska – Poljska) pridružiće se grupi od 12 evropskih selekcija koje su ranije direktno obezbedile učešće na šampionatu, prvom na kome će – zahvaljujući nezasitoj pohlepi Svetske fudbalske organizacije (FIFA) – nastupiti čak 48 timova.
Ovdašnje „ljubitelje fudbala“, huliganske grupe i, generalno, za loptanje po travnjaku iole zainteresovane nacionaliste svih fela, dakle, žreb koji je u jednom od odlučujućih mečeva sastavio baš Kosovo i Tursku (pa još nadomak Kosova polja) stavlja na muke. ’Ajd i nekako što se Srbija nije plasirala na SP: nije joj ni prvi ni poslednji put da, uprkos lakoj kvalifikacionoj grupi, propušta neko veliko fudbalsko takmičenje. Ali mogućnost da se na Mundijal plasira Kosovo, ma koliko nevelika bila? (Turski tim je, jasno, daleko kvalitetniji, ali u prevrtljivoj igri kakva je fudbal to ništa ne mora da znači; nije se očekivalo ni da u prvoj rundi baraža Kosovo prošle sedmice na gostovanju eliminiše Slovačku, pa se to ipak dogodilo.) To bi već moglo biti previše za napaćene duše srpskih fudbalskih patriota.
„Reprezentacija neotuđivog dela Srbije ide na Mundijal!“ ne zvuči kao naslov koji bi mogao da se pojavi na naslovnim stranama beogradskih dnevnika – ni ove, ni bilo koje druge srede, odsad pa do kraja vremena
Što vodi preliminarnom zaključku kako bi, svestan da pobednik ove utakmice definitivno ide na SP, svaki pošteni Srbin, makar i ne bio sa dna kace, večeras svojski trebalo da navija za Tursku. Ali kako neko takav da navija za Turke, časnog mu krsta?! Zar se to duboko ne protivi njegovom nacionalnom biću – o vređanju istorijskog sećanja na onih pet vekova robovanja da se i ne govori? Istina, Srbi svake godine u velikom broju letuju u Turskoj, odatle se vraćaju puni hvale za tursko gostoprimstvo; istina je takođe da je nemalo i Srba koji spas za teške bolesti traže i nalaze na turskim klinikama, koje u odnosu na naše izgledaju kao iz filmova naučne fantastike… Ali sad baš i da se navija za tursku reprezentaciju, makar to bilo samo ovaj put?
Ili bi, polazeći od zvanične državne pozicije, istovremeno i jednog od omiljenih navijačkih slogana, večeras trebalo navijati za Kosovo? Kosovo je Srbija, i u Ustav je upisano; tamo i dalje žive neki Srbi, mada ih je iz poznatih žalosnih razloga sve manje i manje. Da li iz ovoga proizilazi kako bi, barem u nekoj paralelnoj realnosti, eventualni podvig kosovske reprezentacije bilo moguće na neki način smatrati i uspehom Srbije? „Reprezentacija neotuđivog dela Srbije ide na Mundijal!“ ne zvuči, međutim, kao naslov koji bi mogao da se pojavi na naslovnim stranama beogradskih dnevnika – ni ove, ni bilo koje druge srede, odsad pa do kraja vremena.
Suočenima s ovom nemogućom dilemom – takoreći obrnutom verzijom Sofijinog izbora – šta je onda na fudbal navučenim Srbima u ovoj situaciji činiti? Možda da prebace na meč BiH – Italija i navijaju za Bosance; samo da ne čuje Mile Dodik.
