Efijalt iz Trahisa je imao jednu želju. Da umre. Kao vojnik. U borbi. Bio je ubeđen da ima srce da bude velik.U to vreme to je bila karta za besmrtnost. Nije mogao da drži štit kako treba bez obzira koliko se trudio. Ugrozio bi celu falangu. Za tu borbu nije bilo dovoljno samo srce. I tu poruku, da se vrati svom životu, onako teškom kako to samo Bog ume da nametne shvatio je kao poniženje. Kao odbacivanje na koje je naišao toliko puta. Jer slava se sticala kroz borbu a ne kroz puko preživljavanje kao sušta suprotnost spartanskom idealu. To ga je i gurnulo i izdaju, jer je postojao neko ko nudi utehu i može da ispuni želju. Izabrao je izdaju. Kada se ponovo sreo sa Leonidom, ovaj put u persijanskoj uniformi i kao izdajnik, shvatio je da je daleko od časti i besmrtnosti. Umesto smrti od mača dobio je kletvu. Leonida mu je poželeo da živi večno. Takav kakav je. Težak Bogu i sebi. Ponekad je želja kao kletva.
Čekajući da se pridruži dedi od koga se nije odvajala skoro sedamdeset godina i pratila ga u stopu, svesna da je kraj blizu, baba je počela da zaboravlja i da ne čuje. Ni dan danas nisam siguran da li je otišla uverena da nas je prevarila i da smo poverovali da je pamtila samo dobro. Da je izmerila da smo podjednako voleli i nju i dedu. U tom preispitivanju života, osvrćući se preko ramena, pričala mi je da je imala komšinicu. Namćor žena. Babi nikako nije jasno kako joj je baš njoj sudbina odredila muža koga su svi voleli. Ona, tako teška, bila je tu uz njega dok je on bio njen most sa svetom. Njeno sve. Otišao je u danu. Lepa smrt. Ostala je sama i bez mostova. Nevoljena. Čekala je svoj red. Dovoljno dugo da shvati da su njega voleli a nju podnosili. Verujem da je to čekanje gore od smrti. Moguće i da treba zaslužiti da lako umreš. Bog je velik.
Život je odlučio da promeni scenario
Jedan moj drug… Bog je bio darežljiv prema njemu. Lep kao lutka. Prelep. Toliko lep da je muškarcima bilo neprijatno u njegovom društvu dok su žene ostajale bez reči i zaboravljale šta su htele da kažu. Nehotično je slamao mnogo srca, na granici da to preraste u igru. Jako je bitno kad je sudbina blagonaklona prema tebi u proleće života. Kad te to nosi i kad ti je život lepši nego drugima. Dok ne postane teži nego većini.
Kad je moje dete prvi put dobilo pretnje od službe i kada mi je poručeno da bi najbolje bilo da se okrenem crkvi, moj se život promenio
Jednog jutra probudio se drugačiji. Bolest je došla tiho i podmuklo. Bez najave i upozorenja. Život je odlučio da promeni scenario i da potamni sjaj. On je odlučio je da se bori i da traži smisao. I tako preko petnaest godina. Kada sam ga jednom pitao kako je, odgovorio mi je prilično razumno „Mnogo sam bolje od kad sam shvatio da još uvek mogu da biram kad ću da putujem“. Možda nije pronašao spas, možda i dalje traži smisao. Za sada mu je dovoljno što misli da ima izlaz. Kakav takav. I živi.
Moja drugarica novinarka, hrabrija od mene, još uvek plaši te moćnike time što se ne plaši. Ponosno hoda. Progonjena od ljudi koji trguju životima i sudbinama. Naviknuta na stalne pretnje i proganjanja. Ne odstupa ni za pedalj i prkosi životu. Uz neku kafu, zabrinut za nju taman koliko i za sebe pitao sam je da li se plaši. Nasmejala se. „Gora sam im mrtva, nego živa“. To je bio dan kada sam se postideo. I prestao da se plašim.
Jedan je sudija
Kad je moje dete prvi put dobilo pretnje od službe i kada mi je poručeno da bi najbolje bilo da se okrenem crkvi, moj se život promenio. Odem u crkvu kad osetim da treba. Ima tu dosta nekih sveća da se zapali. Svešteniku sam rekao da sam verovatno grešan. Da osuđujem. A jedan je sudija. Da sam ljut. Verovatno i da ću i da se svetim.
Pričajući o tim pretnjama odabranoj ekipi visokoh oficira policije, u prostorijama zgrade jedne zloglasne jedinice, gde su se iz petnih žila trudili da me ubede da je sve pod kontrolom i da kolega iz tajne službe koji je poslat da me plaši nije mislio ništa loše i da ne treba da se plašim za bezbednost svoje porodice.
Moja divna koleginica koja stoji i ne pomera se ni za milimetar pred alama i baucima, znala je da kaže „I pored toga što nosimo maske, mi se prepoznajemo“
Da bih prekinuo taj mučni igrokaz, rekao sam im da se tog momenta spreman da umrem za svoje dete. Najmlađi od njih, prepoznat za napredovanje, namršten i ljut, nije mogao da izdrži. Jednostavno je morao da kaže „Pa svi ovde smo spremni da umremo za svoju decu“.
„Velika je razlika mladi kolega. Ja sam već umro“.
Salonski oficir retko kad vidi smrt uživo i prebira po kostima. I sanja strašno. Toliko strašno da sanja da je sanjao nešto strašno.
Toliko strašno da u zenitu ništavila, hvataš sebe da jako zatvaraš oči, toliko jako da zaboli, da misliš da se nekom drugom dešava. I nadaš se da će sve biti isto kad ih otvoriš. Kad odeš da spavaš a ne priznaš da si daleko, koliko možeš da dobaciš video horizonte koji su crveni.
Hoću da odem tako da me se ne stide
Smrt je predvidiva. Sve drugo je komplikovano. A kad odem, hoću da odem tako da me se ne stide. Da ne budem težak sebi i drugima dok čekam.. Da Nadežda u svojoj vremenskoj kapsuli nađe moje beleške gde piše da sam redovno proveravao da li su čudovišta ispod kreveta i u ormaru. Da sam mačku Keti ostavljao ispred vrata od sobe, na prvoj liniji odbrane dok su mene, jurila neka druga čudovišta koja liče na ljude. I da ukoliko bi to bio izlaz, da sam bio spreman da umrem dok mi kidaju srce. I da sam bio na dobroj strani.
Da zna da ponekad želja može da bude užasna kletva. A da svakako ima gorih stvari od smrti.
Moja divna koleginica koja stoji i ne pomera se ni za milimetar pred alama i baucima, znala je da kaže „I pored toga što nosimo maske, mi se prepoznajemo“.
Zadnjih dana priča se o izdajnicima koji su nekad bili prijatelji. Videćemo kakve je želje i kletve država spremila. Za nauk svima.
Na nekom velikom skupu, u zemlji Stradiji, oni koji slede velikog belog maga i spremni su da nose dangu, mahali su zastavama. Jedna gospođa, majka, sakrivajući lice zastavom i želeći da se to nikad nije desilo i da ne mora nikad ne bi birala da bude na daskama koje život znače, tiho, uplašena, kao želju, kletvu, možda ispoved rekla je….
„Dete mi je na drugoj strani…“
Živeo ti nama večno…
