Pitajte bilo kog istoričara zašto neka društva propadaju i dobićete odgovor koji zvuči učeno i zamorno: geografija, resursi, slučajnost, geopolitika. Pitajte psihoterapeuta isto pitanje i dobićete odgovor koji je kraći, ružniji i mnogo tačniji: zato što su naučila da mrze samu ideju da mogu biti drugačija.
To je suština svega. Ne nafta, ne klima, ne vekovne mržnje koje nam serviraju kao objašnjenje za svako nasilje. Suština je uvek ista, i ponavlja se kroz istoriju s preciznošću metronoma: sistem koji guši čoveka pre ili posle stvori čoveka koji ne zna da diše drukčije.
Čovek: subjekt vs. predmet?
Asemoglu i Robinson napisali su, tehnički gledano, knjigu o ekonomiji i politici. Ali Zašto narodi propadaju zapravo je nešto sasvim drugo. To je knjiga o tome šta se desi s čovekom kad mu sistem oduzme pravo da bude subjekt. Kad od njega napravi predmet. Kad ga pretvori u resurs koji treba iscrpiti, a ne u osobu čiji talenat treba osloboditi.
Razlika između inkluzivnih i ekstraktivnih institucija nije suva akademska kategorija. To je razlika između društva koje čoveka pita i društva koje čoveku naređuje. Između sistema koji kaže „tvoja ideja me zanima“ i sistema koji kaže „tvoja ideja je opasna“. Ekstraktivna institucija ne pravi scene. Ne puca odmah. Ona polako, metodično, godinama, stvara atmosferu u kojoj čovek sam sebe počne da cenzuriše pre nego što je iko rekao ijednu reč. To je njen pravi trijumf: kada više ne treba ni da preti.
Knjiga Zašto narodi propadaju je o tome šta se desi s čovekom kad mu sistem oduzme pravo da bude subjekt. Kad od njega napravi predmet. Kad ga pretvori u resurs koji treba iscrpiti, a ne u osobu čiji talenat treba osloboditi
Popper je to shvatio sredinom dvadesetog veka, usred ruševina koje je ostavio totalitarizam, i napisao je nešto što i danas mnogi ne žele da čuju: zatvorena društva ne propadaju što su slaba. Propadaju jer veruju da imaju konačne odgovore. Svaki sistem koji sebi dozvoli da kaže „mi znamo istinu i ona nije predmet rasprave“, taj sistem je već počeo da truli, bez obzira koliko mu zastave još uvek lepršaju.
Kreativna destrukcija
Otvoreno društvo nije komforno mesto. To treba reći glasno, jer se često prodaje kao idila. Nije. Otvoreno društvo je stalno nezavršena gradnja, stalna buka, stalna nelagoda od tuđeg mišljenja koje te izaziva i ne da ti mira. Ali ta nelagoda je znak da si živ. Znak da sistem još uvek ume da podnese istinu, čak i kad boli.
Kina je, u tom kontekstu, najsavremeniji i najopasaniji mit. Milioni posmatrača širom sveta gledaju u njene nebodere, pruge i stopu rasta i zaključuju: eto dokaza da sloboda nije potrebna. Da je efikasna autokratija bolja od neefikasne demokratije. To je greška koja se plaća skupo. Samo se ne plaća odmah, pa je teško videti.
Asemoglu objašnjava zašto: kroz koncept kreativne destrukcije. Ali ja bih to rekao još jednostavnije: rast bez slobode je rast bez korena. Impresivan je dok traje. A onda, kad dođe momenat koji zahteva pravu inovaciju (onu koja remeti uspostavljene odnose moći, koja dolazi odozdo, od nekog ko nema pravo da je ima) sistem ne zna šta da radi s njom. Ili je uguši. Ili je ukrade. U oba slučaja, ostane bez onoga što je jedino važno: bez kapaciteta da se obnovi iznutra.
Bez slobode da student napusti fakultet i izazove državni monopol, bez slobode da novinar napiše ono što šef ne želi da vidi, bez slobode da obični čovek na ulici kaže: „Ovo je pogrešno i ja ću to reći glasno“, nema budućnosti. Ima scenografije. Ima kulisa. Ali kulise ne hrane ljude.
Stabilno loše elite
Ono što Asemoglu govori o spoljnoj pomoći jeste možda najdirektnije subverzivna stvar u celoj knjizi: mi decenijama plaćamo elitama da budu stabilno loše. Šaljemo novac vladama Egipta, Avganistana, Pakistana, i zovemo to pomoć, a zapravo je to otkupnina. Plaćamo im da ne eksplodiraju na način koji bi nas ugrozio, i u tom procesu im pomažemo da još čvršće drže vlastiti narod u šaci. Pogrešna su nam i pitanja i odgovori. Dok god pitamo kako kupiti stabilnost umesto kako izgraditi institucije, razlika između inkluzivnog i ekstraktivnog ostaje samo akademska distinkcija bez posledica u stvarnom svetu.
Ono što Asemoglu govori o spoljnoj pomoći jeste možda najdirektnije subverzivna stvar u celoj knjizi: mi decenijama plaćamo elitama da budu stabilno loše. Šaljemo novac vladama Egipta, Avganistana, Pakistana, i zovemo to pomoć, a zapravo je to otkupnina
Amerika nije izuzetak i Asemoglu je toliko pošten da to kaže bez uvijanja. Ekonomska nejednakost koja je dovoljno velika počinje da jede demokratiju iznutra: tiho, bez drame, dok se svi hvataju za formu i zaboravljaju supstancu. Kada jedan čovek može da finansira celokupnu kampanju, kada novac definiše koje teme postoje a koje ne, tada glasanje postaje ritual. Ritual je važan, ali ritual bez sadržine je pozorišna predstava, ne politički čin.
I na kraju (jer mora biti kraj, jer bez kraja nema odgovornosti) sve ovo vodi do jednog pitanja koje je lično i koje niko od nas ne može da prenese na drugoga: šta ću ja s ovim? Dijagnoza bez akcije je sofisticirana vrsta predaje. Znati i ne uraditi ništa nije neutralno. To je odluka. Samo se tako ne zove.
Sloboda se ne izvozi, ne poklanja i ne pada s neba ni u obliku manifesta ni u obliku vojnih intervencija. Gradi se svaki put kada čovek odluči da mu je unutrašnji glas vredniji od spoljašnjeg mira. Svaki put kada odbije da bude samo broj u tuđoj statistici.
Institucije su, na kraju krajeva, samo skupovi odluka koje su doneli ljudi pre nas.
E pa, sad smo mi na redu.
