Sada, međutim, imamo ekskluzivu, jer znamo ko se od 35.000 stanovnika San Marina najsrčanije smejao tokom utakmice Italije i Albanije. Čovek se zove Davide Gvaltijeri, i prodaje kompjutere. Nije to posao koji mu često daje razloga za smeh, ali je 15. juna uveče nadoknadio dane provedene sa mušterijama koje ne razlikuju kompjuterskog miša od kućnog glodara.
Gvaltijerija su obradovala dvojica zemljaka sa Apeninskog poluostrva, jedan trajni, drugi prolazni, Federiko Dimarko i Nedim Bajrami. Teško je reći o čemu je italijanski defanzivac razmišljao kada je onako samoubilački izveo aut pred sopstvenim šesnaestercem – i time potvrdio popularno srpsko mišljenje o Marku – a Bajrami nije gubio vreme razmišljajući umesto njega. Jednim pokretom je sklonio loptu od Dimarkovog kolege Alesandra Bastonija, drugim je zakucao u bliži ugao gola, i čak ni golman formata Đanluiđija Donarume nije mogao ništa. Tako se to radi, ukratko.
Čitaocu je dakako već poznato da je gol Nedima Bajramija bio najbrži u istoriji evropskih prvenstava, ali je albanski veznjak tim jednim hicem zatresao još nekoliko mreža. Sebi je možda otvorio put ka boljem radnom mestu na Apeninima, ka boljoj firmi od njegovog drugoligaškog Sasuola. Svom timu je, pak, za samo 23 sekunde obavio zadatak za celo takmičenje. Ako je romantična vizija fudbala ispravna, ako poenta fudbala nije u rezultatu, već u priči za pamćenje, Albanci su svoju priču već napisali. Rezultatski najbolje što Albanci mogu u grupi sa alama poput Italije, Hrvatske i Španije, jeste da ne poobaraju baš sve negativne rekorde Eura. Zahvaljujući Nedimu Bajramiju, nisu samo oborili jedan pozitivan, već su i veličanstveno posramili znamenite „azure“, jedno od najvećih imena u istoriji fudbala. Rezultat 1:0 trajao je svega desetak minuta, ali priča će trajati mnogo duže. Nedim Bajrami je, dakle, pisao i za svoju budućnost i za budućnost albanske reprezentacije. I naravno – obradovao Davidea Gvaltijerija.
Osam sekundi. Toliko je bilo potrebno Gvaltijeriju za najlepši autsajderski šamar velikoj sili u istoriji fudbala. Selektor Engleske Grejem Tejlor, po sopstvenim rečima, gledao je u nebo i pitao „Bože, šta sam ti zgrešio?“
Pet ili šest godina pre nego što je Bajrami ugledao svet, novembra 1993, Gvaltijeri je imao još jedno radno mesto – bio je fudbalski reprezentativac San Marina. E to je tek nezahvalan posao. Nacionalni tim San Marina je od 1986, od kako postoji, na 205 utakmica zabeležio 195 poraza, devet nerešenih rezultata, i jednu pobedu, u prijateljskoj utakmici protiv Lihtenštajna 2004. godine. Tog novembra 1993, sedam leta nakon osnivanja, i jedanaest pre prve pobede, najgori tim na večnoj tabeli FIFA je u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo igrao protiv Engleske – protiv Dejvida Simena, Stjuarta Pirsa, Gerija Palistera, Dejvida Plata, Ijana Rajta, Pola Insa, i drugih imena slavnijih od sve fudbalske istorije i budućnosti San Marina. Engleskoj je u toj utakmici bila potrebna ubedljiva pobeda, i na stadionu Renato dal’ Ara u Bolonji – uz izvinjenje zbog ove igre rečima – spremao se gadan sos za Samarineze. Momci u plavom su izveli početni udarac, grunuli napred, izgubili loptu, a onda je Stjuart Pirs izveo samoubilački pas unazad ka Dejvidu Simenu, zaboravljajući da iza njega trči Davide Gvaltijeri.
Osam sekundi. Toliko je bilo potrebno Gvaltijeriju za najlepši autsajderski šamar velikoj sili u istoriji fudbala. Selektor Engleske Grejem Tejlor, po sopstvenim rečima, gledao je u nebo i pitao „Bože, šta sam ti zgrešio?“ Bogovi nisu dopustili da tih 1:0 traje dugo, trajalo je dvadesetak minuta, ali priča je napisana, i čita se i danas. A Davide Gvaltijeri je i danas osmehnut. Nedim Bajrami je možda slavniji, ali ipak nije bio brži.
