I Filip Višnjić bi video
Polećela dva vrana gavrana,
Iz Srbije zemlje ponosite.
Pa govore dva vrana gavrana
Slavni Srbi i slavni Srpčići,
Tuku vaše stare učitelje,
Često tuku i za kosu vuku!
Pomagajte ako boga znate,
Ne žmurite pred tolkom nesrećom!
Mir, mir, mir! Niko nije kriv!
Mogli smo da shvatimo šta nam se događa još onomad kada smo maloletnicima servirali poželjno zanimanje – prostituciju u kriminalnom miljeu. Mogli smo, ali nismo. Lakše je bilo da nam rijaliti programi skroje omladinu.
Mogli smo da se uplašimo kada je učinjen zločinački poduhvat u Trsteniku. Jedan đak je izvukao stolicu profesorki, dvojica su snimala i prenosila na društvenim mrežama. Mogli smo, ali nismo. Lakše je bilo vratiti krimose u školu kao pobednike, a svi mi postadosmo gubitnici.
Morali smo da se prestravimo nesrećnog 3. i 4. maja 2023. godine, kada su pred očima nacije streljana naša deca. Mogli smo, ali nismo. Lakše je bilo da branimo sistem i državu time da se takve stvari odavno u svetu događaju, a u mraku smo plakali sami i bespomoćni.
Od slabog i klimavog obrazovnog sistema očekujemo da će smanjiti nasilje među decom koja svakodnevno gledaju, a mnoga i trpe nasilje
Čemu se sada čudimo? Još jednom pretučenom nastavniku, još jednom razbijenom učiteljevom nosu? Uradili smo – ništa! Vratio se neki broj pedagoga i psihologa u prenatrpane škole, dok su vlast i oni oko nje graktali da sistem nije zakazao. Ma važi! Sada od slabog i klimavog obrazovnog sistema očekujemo da će smanjiti nasilje među decom koja svakodnevno gledaju, a mnoga i trpe nasilje? Oporavak bi trajao celu generaciju od njenog ulaska u školski sistem, najkasnije sa šest godina, pa sve do kraja srednje škole. Radeći (minimalno) 12 godina, mogli bismo da stvorimo prvu nenasilnu klasu. A može li se u nasilnom okruženju stvoriti plišana omladina? Sigurno, ne! Ipak, država je shvatila mentalno stanje nacije, pa je vremešnu ministarku dovela da nam poruči: „Opustite se. Onaj ko do sada nije poludeo i nije normalan!“
Šta ćemo sa ljubimcima puštenim sa lanca?
Ovo se svakoga dana pita najveći broj roditelja. Njihov odgovor je, uglavnom, isti, ne mogu im ništa! Današnja deca su pametnija od nas i zato stare metode na njih ne deluju. Oni ne razumeju kada im kažete da je škola važna, jer vide da uspevaju oni bez škole. Ne razumeju značaj diplome, jer je svi mogu kupiti. Stoga roditelj bira da se ostrvi na učitelje, nastavnike, profesore i na njima pokaže mezimčetu ko je glavni! Roditeljski autoritet počiva na vređanju i batinanju zaposlenih u školama. To je naša surova istina.
Rušenjem obrazovanja, zaista je počelo i rušenje naše budućnosti, samo što to ovde malo ko razume
Ne okreći se, sine!
Pored mnogo čega, nedostaje nam i osećaj stida kada ukrademo, prevarimo, potkupimo, udarimo, uvredimo… Ovde se stide još samo pristojni ljudi, najčešće tuđe sramote. Besperspektivni i dalje pristojni, u želji da bar svojoj deci pomognu kada sebi nisu mogli, pribegavaju jedinoj opciji i mašu autobusima, vozovima, avionima… Ubrzano uče engleski da prozbore pokoju sa unučićima, naravno, onlajn. Uvek odlaze najbolji, oni koji tiho pored nas prođu, oni kojima nikada ne posvećujemo dovoljno pažnje jer se čuvaju sami u sistemu osmišljenom da se bavi lošima.
Rušenjem obrazovanja, zaista je počelo i rušenje naše budućnosti, samo što to ovde malo ko razume. Počelo je davno, devedesetih, vrlo uspešno je nastavljeno posle 2000. godine, a kulminiralo je pre nešto više od godinu dana. Tada smo svi imali prilike da vidimo u kolikoj smo crnoj rupi.
Da li je dovoljno da zaštitimo nedužne učitelje na njihovom radnom mestu, da im omogućimo pristojnu zaradu, da stipendiramo pedagoške smerove, da smanjimo broj učenika u odeljenju? Ne, nije dovoljno, ali je dobar početak.
Do tada:
I govore dva vrana gavrana,
Slavni Srbi i slavni Srpčići,
Ništa od vas i ništa za vama!
Učitelja ovde biti neće
Zapamtite zlo vam se tek sprema!
Za RADAR, REDAR, Jasna Janković, profesor književnosti
