Pitanje mesta obrazovanja u društvenom i ekonomskom sistemu jedno je od najvažnijih za opstanak nacije. Neposredan povod za razgovor u novoj epizodi Radar Foruma je nedavna izjava resornog ministra kojom je obrazovanje definisano kao „roba“ – uz poruku da oni kojima se državno školstvo ne dopada, mogu da pređu u privatno. Takav tržišni pristup otkriva destruktivan odnos vlasti prema znanju, koji je u poslednjih 16 meseci prerastao u otvoreni rat protiv obrazovnog sistema, podseća domaćin Ognjen Radonjić, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu, koji je o važnosti obrazovanja u novoj epizodi Radar Foruma razgovarao sa Radomirom N. Saičićem, profesorom Hemijskog fakulteta i redovnim članom SANU.
„Kao ekonomista, moram da naglasim – obrazovanje nije klasično javno dobro, ali je od presudnog društvenog interesa. Ono ne donosi benefit samo pojedincu kroz bolji posao i duži životni vek, već podiže produktivnost čitave zajednice. Kada se obrazovanje tretira kao roba, ono postaje mehanizam za produbljivanje nejednakosti. Obrazovanje ne sme da bude biznis vođen profitom, jer taj motiv neminovno vodi ka snižavanju troškova na štetu kvaliteta – kroz prevelike grupe učenika i angažovanje lošijih, a jeftinijig nastavnika. Čak se i najeminentniji svetski univerziteti ne finansiraju prodajom diploma, već kroz fondove svojih bivših studenata koji time čuvaju vrednost sopstvenih zvanja i osiguravaju kvalitet budućih generacija“, navodi u uvodnom delu profesor Radonjić.
Na pitanje da li je obrazovanje roba kojom se slobodno trguje, akademik Saičić kaže da je to prvenstveno pitanje sistema vrednosti.
Obrazovanje ne sme da bude biznis vođen profitom, jer taj motiv neminovno vodi ka snižavanju troškova na štetu kvaliteta – kroz prevelike grupe učenika i angažovanje lošijih, a jeftinijih nastavnika
„Ako je obrazovanje roba, onda su i ljudi roba. Pitanje je da li je za vas čovek uzvišena vrednost, ‘luča mikrokozma’ koju treba obrazovati da bi postigla svoj maksimum, ili on ima isključivu upotrebnu vrednost šrafa u proizvodnom mehanizmu. Svrha obrazovanja je da dete stekne intelektualne kapacitete za razumevanje sveta i fenomena egzistencije, ali je tu ključno i vaspitanje. Sama reč ‘vaspitati’ koren vuče iz staroslovenskog pitati – hraniti. Vaspitati znači hraniti nekoga duhovno i duševno kako bi se razvio u punoj meri svog genoma.“
Saičić upozorava da hiperkomercijalni duh današnjice mlade generacije posmatra isključivo kroz upotrebnu vrednost i što brže „uhlebljenje“ u kompanije, zanemarujući biće zarad njega samog. Ipak, čak i sa strogo racionalne strane, investicija u čoveka je najisplativija.
„Nobelovac Džejms Hekman je kroz svoja istraživanja zaključio da država dobija mnogo više na ekonomskom planu kada istu količinu novca uloži u obrazovanje, nego direktno u ekonomiju. Dakle, ako ono prvo – ljudsko i intelektualno – ne bude realizovano, na kraju neće biti ni ekonomskog benefita.“
Razgovor o eroziji obrazovanja profesor Radonjić nastavlja ukazivanjem na širu društvenu cenu neobrazovanosti. On ističe da, osim ličnih benefita, obrazovanje direktno smanjuje troškove države. „Ako su ljudi zdraviji i ako nisu u kriminalu, to smanjuje troškove i zdravstva i angažovanje represivnog aparata, poput policije i pravosuđa. Međutim, mi smo svedoci procesa erozije koji traje godinama,“
Akademik Saičić potvrđuje da problem nije od juče i da se on najbolje vidi u srednjim školama, gde se na testovima postignuća pokazalo da su đaci u proseku osvajali svega 11 od mogućih 20 poena. Na Radonjićevu opasku da je taj rezultat zapravo „dvojka“, profesor Saičić objašnjava mehanizam kojim država prikriva takve porazne podatke.
Svrha obrazovanja je da dete stekne intelektualne kapacitete za razumevanje sveta i fenomena egzistencije, ali je tu ključno i vaspitanje. Sama reč ‘vaspitati’ koren vuče iz staroslovenskog pitati – hraniti. Vaspitati znači hraniti nekoga duhovno i duševno kako bi se razvio u punoj meri svog genoma
„To je slabo, to nije dobar rezultat. A kako je on rešen? Tako što su sniženi kriterijumi. To je kao onomad afera aflatoksin u poljoprivredi. Imali smo kukuruzna zrna koja su se zagadila gljivicama koje proizvode kancerogenu materiju. I onda je stvar rešena tako što su za red veličine povisili dozvoljenu koncentraciju toksina. Tako je i ovde – problem lošeg znanja rešava se tako što se prosto pomeri granica onoga što smatramo uspehom.“
Strategija kao „mrtvo slovo“ i degradacija nastavnika
Kada je reč o konkretnim mehanizmima urušavanja, akademik Saičić podseća da su stručnjaci u okviru Strategije do 2020. godine precizno uočili gde su problemi, ali da je vlast te preporuke svesno odbacila. On ističe da je ključni prioritet morao biti na stručnosti, a ne na lojalnosti.
„Neke od stvari koje su tu bile pomenute su recimo da se stručnosti da prioritet, znači da se ljudi na rukovodeća mesta u toj piramidi i hijerarhiji obrazovnoj ne postavljaju po aspektima političke pripadnosti i slično, već da se to radi zaista na jedan stručan način, da se depolitizuje i decentralizuje. Cilj je bio da školski odbori utiču na izbor direktora, da Nacionalni prosvetni savet bude stručno telo koje predlaže planove i programe, a koje ministar samo overava. Međutim, zakonom iz 2017. godine to je potpuno promenjeno. Zapravo se ide u suprotnom smeru gde se struka više ništa ne pita.“
Profesor naglašava da je takav sistem svesno marginalizovao nastavnika kao centralnu figuru procesa.
„Bez nastavnika ne možete ništa raditi, a njihovo mišljenje se uopšte ne čuje. Štaviše, oni o tome znaju dosta, ali sadašnji načini su takvi da ih niko ništa ne pita. Njihov ugled je upitan – ne za nas koji cenimo tu profesiju, već kada pogledate plate koje primaju i prava koja imaju. Gledajte kako se oni tako lako otpuštaju, tako se lako lišavamo kvalitetnih stručnjaka u oblastima koje su ionako deficitarne. Sve što se radi, ide potpuno suprotno onome što bi trebalo učiniti.“
Profesor Radonjić dodaje da je u takvom sistemu „pojavni efekat“ postao važniji od suštine. „Test bi trebalo da služi kao alarm da se stanje popravi, ali ovde se kriterijumi prosto prilagođavaju tako da se ono što je do juče bilo nedovoljno, sada proglasi uspehom. Slika stanja je postala važnija od samog znanja.“
Bez nastavnika ne možete ništa raditi, a njihovo mišljenje se uopšte ne čuje. Njihov ugled je upitan – ne za nas koji cenimo tu profesiju, već kada pogledate plate koje primaju i prava koja imaju. Gledajte kako se oni tako lako otpuštaju, tako se lako lišavamo kvalitetnih stručnjaka u oblastima koje su ionako deficitarne
Govoreći o načinu na koji se upravlja školama, domaćin Radar Foruma povlači paralelu sa univerzitetom, upozoravajući na pogubnost uvođenja ljudi „sa strane“.
„To je kao da nama na univerzitetu, umesto da biramo prvog među jednakima (primus inter pares), neko sa strane dovede dekana. Dovode se oktroisani direktori da zavode red, što direktno ruši atmosferu u kolektivima.“
Akademik Saičić naglašava da zahtev da nastavnici biraju svog direktora nije pitanje sujete ili autonomije radi autonomije, već uslov za funkcionisanje školskog tela.
„Školski kolektiv je suptilno, sofisticirano biće koje čine profesori, učenici i roditelji. To je proširena porodica koja mora da funkcioniše u atmosferi poverenja i podrške. Ovde se sve svodi na represiju, drilovanje i nametanje jednog političkog stava koji se bespogovorno mora slediti, bez pitanja kolika je cena toga. Istraživanja jasno pokazuju da uspeh i postignuća učenika direktno zavise od kvaliteta direktora i njegovog odnosa sa zaposlenima.“
Sagovornici se dalje dotiču koncepta dualnog obrazovanja, koji je u Srbiju uveden uz mnogo pompe, ali bez suštinske pripreme. Profesor Saičić se priseća reakcije stranih stručnjaka na „brzinu“ kojom je Srbija usvojila ovaj model.
„Kolege iz Švajcarske su bile zaprepašćene našom efikasnošću. Pitali su kako je moguće da smo se prilagodili za šest meseci, dok je njima za to trebalo deset godina. Razlika je u tome što zemlje poput Švajcarske ili Nemačke imaju jasnu politiku privrednog razvoja i planove tehnološkog napretka. Oni znaju šta će im trebati za deset godina na osnovu svojih vrhunskih (cutting edge) istraživanja. Kod nas se, s druge strane, to svelo na puku imitaciju bez strateškog osnova.“
Dominacija „papira“ nad znanjem
Govoreći o uvozu stranih kompanija koje koriste jeftinu radnu snagu, Radonjić ukazuje na to da dualno obrazovanje u takvom kontekstu postaje zamka. On to naziva ekonomskom „trkom ka dnu“, gde se konkuriše niskim nadnicama i lošim standardima, dok Saičić upozorava na dugoročnu štetu po mlade ljude.
Danas je dominacija papira potpuna. Bitno je samo da se ima, a to što se dve diplome mogu razlikovati kao nebo i zemlja, državu ne zanima. Izjednačavaju se vrhunski univerziteti sa onima iz ‘Nedođije’ jer je važno samo imati diplomu
„Neke strane kompanije su tu dok im odgovaraju privilegije, a posle odu. Ukoliko bi veliki udeo mladih prošao kroz dualno obrazovanje prilagođeno potrebama konkretne firme, onog časa kada ona ode, ti momci i devojke su izgubljeni. Oni ne mogu tako lako da se prilagode. Zato bi najmanje 60 odsto obrazovanja moralo da ide kroz gimnazije. To opšte znanje je ‘plodno zemljište’ koje omogućava učenicima da se kasnije lako prilagode bilo kojoj konjunkturi na tržištu.“
Problem se produbljuje legalizacijom sumnjivih diploma. Radonjić podseća na zakone iz 2018. i 2024. kojima su retroaktivno priznate nezakonite doktorske i osnovne studije privatnih fakulteta koji nisu imali akreditaciju, što naziva „štetnom selekcijom“ i stvaranjem nelojalne konkurencije. Na to se nadovezuje i sporna izmena zakona iz 2021. kojom je Sinodu SPC priznato pravo da odlučuje o nastavnicima na Bogoslovskom fakultetu, čime je direktno narušena autonomija Univerziteta u Beogradu.
Njegov sagovornik smatra da je ovakvim potezima promovisana ideja da je „slika stvarnosti važnija od stvarnosti“.
„Pre 2.500 godina, u Platonovoj Akademiji ili Aristotelovom Liceju, učenici nisu dobijali nikakve papire. Dolazili su da slušaju umne ljude i sa realnim znanjem i autoritetom kasnije su igrali ključne uloge u društvu. Danas je dominacija papira potpuna. Bitno je samo da se ima, a to što se dve diplome mogu razlikovati kao nebo i zemlja, državu ne zanima. Izjednačavaju se vrhunski univerziteti sa onima iz ‘Nedođije’ jer je važno samo imati diplomu.“
Profesor Saičić ističe da se time svesno uništava motivacija za pravo učenje, dok se vrata otvaraju novoj, lojalnoj eliti.
Kada se prohodnost za pravu intelektualnu elitu zatvori, a otvori za partijske poslušnike i lojaliste, gubi se motiv za svakoga ko želi od sebe da stvori čoveka sa dostojanstvom. Većina će se pitati: ‘Zašto bih se mučio godinama, ako mogu prosto da dobijem papir
„Ja ne bih imao ništa protiv konkurencije Harvarda ili Oksforda, to bi nas nateralo da zapnemo i pokažemo maksimum. Ali mi znamo kakve fakultete završavaju naši državni službenici. Kada se prohodnost za pravu intelektualnu elitu zatvori, a otvori za partijske poslušnike i lojaliste, gubi se motiv za svakoga ko želi od sebe da stvori čoveka sa dostojanstvom. Većina će se pitati: ‘Zašto bih se mučio godinama, ako mogu prosto da dobijem papir?’“
Najbolji srpski proizvod pod napadom države
Na upozorenje profesora Radonjića da „trka ka dnu“ i nedostatak prohodnosti za elitu direktno vode ka masovnom odlivu mozgova, akademik Saičić odgovara odbranom Beogradskog univerziteta od optužbi najviših državnih funkcionera.
„Slušali smo razne državne službenike, pa i samog predsednika države, kako govore da je Beogradski univerzitet propao, da je to propala institucija u koju više niko ne ide i da će oni dovesti druge. Ali, posmatrajmo svetske kriterijume, poput Šangajske liste koja rangira 10.000 univerziteta. Beogradski univerzitet je tu između 400. i 500. mesta. Ako bismo taj broj redukovali na broj zemalja u svetu, on bi bio između 8. i 10. mesta.“
On postavlja direktno pitanje: u čemu je još ova zemlja osma ili deseta na svetu?
„Da li smo osmi po ekonomiji, po nauci, po bilo čemu drugom? Mi imamo izvrsne pojedince u sportu, kao što su Novak Đoković ili Nikola Jokić, vaterpoliste i košarkaše, ali generalno kao zemlja – u čemu smo to osmi ili deseti? Univerzitet u Beogradu jeste. Dakle, vlast napada i kritikuje ono što je najbolji proizvod ove zemlje.“
Posebno porazna je činjenica u kakvim uslovima se ti rezultati postižu, što, prema rečima profesora, Beogradski univerzitet zapravo čini svetskim rekorderom.
„Finansiranje je prilično bedno. Mi na Hemijskom fakultetu, koji je empirijski i zahteva novac za opremu, hemikalije i aparate, jedva dobijamo dovoljno za grejanje. Ako se u obzir uzmu tolika ulaganja, mi po rezultatima spadamo među prvih nekoliko univerziteta u svetu. Mi pravimo vrhunski rezultat praktično ni iz čega, dok nas oni koji bi trebalo da nas podrže nazivaju propalom institucijom.“
Da li smo osmi po ekonomiji, po nauci, po bilo čemu drugom? Mi imamo izvrsne pojedince u sportu, kao što su Novak Đoković ili Nikola Jokić, vaterpoliste i košarkaše, ali generalno kao zemlja – u čemu smo to osmi ili deseti? Univerzitet u Beogradu jeste
Da zvanična priča o „velikim ulaganjima“ ne stoji, profesor Radonjić dokazuje podacima Svetske banke. Dok je prosek Evropske unije za državno ulaganje u obrazovanje 4,7 procenta BDP-a, Srbija je na začelju sa svega 3,2 odsto. Još je drastičniji podatak o ulaganju po glavi stanovnika.
„Srbija ulaže 437 dolara po stanovniku, dok Rumunija ulaže 662, Bugarska 690, a Slovenija čak 2.500 dolara. Slično je i sa naukom – dok je prosek EU 2,2 odsto BDP-a, mi smo na oko 1 posto. Posebno je poražavajuće što su plate u obrazovanju ispod republičkog proseka, čak 36 odsto onih sa master i doktorskim diplomama u prosveti prima platu nižu od prosečne u zemlji. Sa ovakvim ulaganjima, naša naučna postignuća su zapravo neverovatna.“
Akademik Saičić potvrđuje da je odnos države prema nauci dokazano poražavajući, jer vlast univerziitet doživljava kao političkog protivnika. On naglašava da ovde nije reč o privremenoj ekonomskoj krizi, već o „malicioznoj i agresivnoj politici“ koja se ogleda u medijskom linču najumnijih ljudi.
„Vidimo destruktivnu kampanju. Najviši državni funkcioneri se univerzitetu obraćaju sa prezirom, a rektore u režimskim medijima nazivaju najpogrdnijim imenima. Rektor bi u svakom civilizovanom svetu trebalo da bude pojam dostojanstva i intelektualni krem društva, a kod nas je to predmet potpune inverzije vrednosti. Zato nam ne vredi da računamo procenat BDP-a dok god imamo ovakvu razdornu tendenciju koja nema veze sa brojevima, već sa čistom malicioznom agresijom prema znanju.“
Mehanizam ucene
Na konstataciju profesora Radonjića da su resursi ograničeni i da novac, umesto u znanje, odlazi na korupciju, Ćacilend i represivni aparat kako bi se ućutkala kritička misao, akademik Saičić odgovara da se univerzitet svesno minimizuje i pretvara u beznačajnu školu, a da se na bunt mladih i njihovih profesora odgovara silom.
„Mladi ljudi se ne uče samo formulama, već i etičkim principima – da prepoznaju temeljne vrednosti i stanu u njihovu odbranu. Kada su učenici reagovali na nepravdu, a profesori ih podržali, počele su represivne mere.“
Najviši državni funkcioneri se univerzitetu obraćaju sa prezirom, a rektore u režimskim medijima nazivaju najpogrdnijim imenima. Rektor bi u svakom civilizovanom svetu trebalo da bude pojam dostojanstva i intelektualni krem društva, a kod nas je to predmet potpune inverzije vrednosti
Kao najdrastičniji primer političkog pritiska, akademik navodi sudbinu nastavnika u Petoj beogradskoj gimnaziji koji decenijama drže kvalitetnu nastavu, a koji su ostali bez posla zbog svog integriteta.
„U toj školi je suspendovano ili im nije produžen ugovor za čak 19 kvalitetnih profesora. Moramo razumeti da je to ogroman problem i direktan mehanizam ucene. Činjenica da je polovina profesora zaposlena na određeno vreme nije slučajnost, to je način da se oni drže u strahu. Tako se država lako lišava stručnjaka, a zamenjuje ih ljudima koji često nisu kvalifikovani za taj posao.“
On dalje opisuje reakciju vlasti na pokušaj Srpske akademije nauka i umetnosti da se uključi u rešavanje problema. Nakon što je Akademijski odbor pozvao đake i profesore na razgovor, usledila je odmazda.
„Sastavili smo pismo upozorenja, ali efekat je bio poražavajući. Đaci su dobili snižene ocene iz vladanja samo zato što su došli u Akademiju, dok su profesori suspendovani. Istovremeno, v. d. direktorka Pete gimnazije, gospođa Danka Nešović, koja je napravila celu tu ‘papazjaniju’ i oštetila školu, biva nagrađena i unapređena na mesto pomoćnika ministra. Ona je u tu školu došla sa merom inspekcijskog nadzora zbog mobinga u prethodnoj ustanovi, a umesto periferije, dobila je vrh kadrovske politike. To je jasna poruka sistema.“
Škola kakvu sanjamo
Profesor Radonjić pred kraj razgovora postavlja pitanje o budućnosti – u kom smeru bi obrazovanje u Srbiji trebalo da se kreće i gde je izlaz? Rešenja ne treba izmišljati, već učiti od uspešnijih, kaže Saičić, navodeći primer dokumenta Francuske akademije nauka „Škola o kojoj sanjamo“, koji je sačinilo 50 vrhunskih stručnjaka.
„To je vizija škole koja pruža bezbednost, u kojoj nema podmuklog nasilja i konformističkog ugnjetavanja. Učenik se posmatra kao ličnost, a roditelji su integrisani u školski ekosistem i pružena im je iskrena dobrodošlica. Kod nas je, s druge strane, u Petoj gimnaziji roditeljima bilo zabranjeno da ulaze u školu, a slične pritiske trpe i u Jovinoj gimnaziji u Novom Sadu. Umesto partnerstva, država smenjuje školske odbore i zamenjuje ih privremenim telima koja donose odluke suprotne interesu i dece i profesora.“
Digitalizacija se zloupotrebljava. Smatra se da je dovoljno podeliti besplatne tablete – jer iza toga stoji uvoznički lobi koji zarađuje – a ne shvata se kakve to posledice ostavlja i koje su zapravo digitalne kompetencije potrebne profesorima da bi modernizovali nastavu
Saičić upozorava da se u takvoj atmosferi pritiska gubi prostor za moderne metode učenja, dok se tehnologija koristi samo kao fasada.
„Digitalizacija se zloupotrebljava. Smatra se da je dovoljno podeliti besplatne tablete – jer iza toga stoji uvoznički lobi koji zarađuje – a ne shvata se kakve to posledice ostavlja i koje su zapravo digitalne kompetencije potrebne profesorima da bi modernizovali nastavu. Bez suštinske promene, mi samo tapkamo u mestu.“
Na kraju, sagovornici se vraćaju na samu definiciju učenika u sistemu.
„Za ministra je obrazovanje roba, a učenici su pioni kojima se manipuliše kako bi se vršio pritisak na roditelje i ostvarila politička volja. Dokle god je to tako, nema nam pomoći u obrazovanju. Mi uništavamo budućnost zarad trenutne političke kontrole.“
*Ceo razgovor Ognjena Radonjića i Radomira N. Saičića u pedeset prvoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
