Istražni organi, veterinarske inspekcije, komunalne službe – sve deluju formalno prisutno. Zakoni postoje. Upravni nadzor je predviđen. Bužetska sredstva izdvojena. Ipak, ono što bi trebalo da bude servis za zaštitu napuštenih životinja u Srbiji, pretvoreno je u mrežu korupcije i nekažnjivosti. „Prihvatilišta“, kako se zvanično nazivaju, ne služe za zaštitu životinja, nego neretko za njihovu nehumanu eliminaciju. A kako su pokazali slučajevi iz Rume, Požege, Velikog Gradišta – ali i iz gotovo svake druge opštine u Srbiji – nije reč o izuzecima, već o pravilu.
„Veličina i moralni napredak jedne nacije može se meriti po načinu na koji postupa prema životinjama. A naša država, pse koji pronalaze i spasavaju ljude, prodaje za 200 dinara po komadu“, uvela je Vanja Bajović, profesorka prava, u novu epizodu Radar Foruma u kojoj je ugostila Vesnu Teodorović iz udurženja za zaštitu pasa Pravo na život.
To nije prihvatilište – to je šinteraj
„Državno prihvatilište, koje mi je i teško da tako nazovem… to je za mene šinteraj. Znači, ne može da se nazove prihvatilištem, jer ne zadovoljava osnovne zakonske uslove koji su propisani pravilnikom. To je prostor gde su psi u kavezima, bore se za svaki centimetar prostora, za svaku granulicu hrane, leže u fekalijama. Kada sam prvi put 2020. ušla u šabačko prihvatilište, doživela sam psihički i emotivni lom. To nije samo neljudski, to je ogledalo korupcije“, objašnjava Vesna Teodorović.
Na pitanje šta se dešava sa novcem koji je predviđen za hranu, vakcine, sterilizacije, Teodorović kaže da on najverovatnije završava na privatnim računima.
„Taj novac, vrlo verovatno, završava u privatnim džepovima vlasnika i radnika prihvatilišta. I to je suština cele stvari. Najveći broj tih mesta je zatvoren za javnost, vi kao građanin ne možete da uđete. A po zakonu, imate pravo. I oni su zakonski obavezni da sarađuju sa udruženjima. Ali svaki put se nađe izgovor – da nisu tu, da su na terenu, da nije pravi trenutak“, dodaje.
U prihvatilištima su psi u kavezima, bore se za svaki centimetar prostora, za svaku granulicu hrane, leže u fekalijama. Kada sam prvi put 2020. ušla u šabačko prihvatilište, doživela sam psihički i emotivni lom. To nije samo neljudski, to je ogledalo korupcije
Sagovornice su kao primer navele i prihvatilište u Rumi, jedne od opština koje su se našle u fokusu zbog višegodišnjih prijava i šokantnih prizora.
„U decembru ove godine ušli smo u prihvatilište u Rumi i tamo sam zatekla prizor koji je neopisiv – psi su bili izgladneli, bilo je i uginulih, nisu mogli ni da legnu da spavaju jer nisu imali mesta. I kad sam pitala da li im je potrebna veterinarska nega, rečeno nam je: ‘Ovde nikada nije dolazio veterinar.’ I to je najstrašnije – novac se izdvaja za veterinarske usluge, a psi nikad nisu dobili zdravstvenu negu“, priča Teodorović.
Niz afera koje godinama prate ovo prihvatilište kulminirao je saznanjem da je direktor javnog komunalnog preduzeća koje vodi prihvatilište ujedno i šef inspekcijskog nadzora u opštini.
„Kad smo pozvali policiju i stajali ispred zatvorenih vrata, direktor je izašao i rekao: ‘Ja sam sam sebe prijavio veterinarskoj inspekciji. Oni će doći, ustanoviti da je sve u redu i vi više ovde nemate šta da tražite.’ Dakle, on sam sebe prijavi, i zna unapred šta će inspekcija napisati.“
Za dve godine više od 2.000 eutanaziranih pasa
Koliko je situacija drmataična govore i brojke iz Požege. „Za dve godine – 2.070 eutanaziranih i 708 uginulih pasa. Oni to pravdaju agresivnošću ili bolešću. A mi smo kao volonteri, čim smo se uključili, u prvoj godini smanjili taj broj na 20-30. Sledeće godine imali smo svega šest uginuća.“
Iza razlike u brojkama krije se jednostavna računica: kada postoji interes da psi „nestanu“, eutanazije se dešavaju serijski. Kada postoji stvarna briga – broj smrti je minimalan.
Jedan od najozloglašenijih aktera u takvom sistemu je firma Avenija MB, sa kojom brojne opštine imaju višegodišnje ugovore. Na papiru – firma za dezinfekciju i čišćenje objekata, a u stvarnosti monopolista za „uklanjanje“ pasa.
„Avenija je najzloglasnija među zaštitarima. Psi koji kod njih završe, gubi im se trag. Oni trenutno imaju ugovore sa 40-ak opština. Firma je formalno registrovana na ženu od 71 godinu, Anđeliju Stevanović. Godišnji promet im je oko milion i po evra. I niko ne zna gde su ti psi“, podvlači Teodorović.
Zakon o komunalnim delatnostima tretira pse i mačke kao komunalni otpad. I na taj način se zakonskim mehanizmima odrešuju ruke za korupciju, za prebacivanje para u privatne džepove. Umesto da svaka opština osnuje svoju službu zoohigijene i prihvatilište, što je zakonska obaveza, one zaključuju ugovore sa privatnim firmama
Zastrašujuće svedočenje iz Sjenice, koje je Vanja Bajović prenela, dolazi iz dvorišta jedne škole: „Kuca je dve godine živela u školskom dvorištu, bila je miroljubiva, deca su je hranila, mazila, brinula o njoj. Radnici Avenije su joj klještima stisnuli vrat, vukli je besomučno kroz dvorište dok nije uginula. Deca su to gledala.“
„To je istina. Jedna devojčica mi se javila – to je za nju bio njen ljubimac. A žena koja je bila sa tim radnikom, bila je psiholog škole. Dakle, kako sada da objasnimo toj devojčici za koju bi školski psiholog trebalo da bude osoba od najvećeg poverenja, neko kome se obraća za problem, a sada je uzrok najveće traume koju je doživela“, dodala je Teodorović.
Pse tretiraju kao komunalni otpad
Ovakav sistem ophođenja prema napuštenim životinjama je dodatno „legalizovan“ kroz zakon koji zoohigijenu svrstava u komunalne delatnosti.
„Iako Zakon obavezuje lokalne samouprave da osnuju službe za zoohigijenu, kasnije je donet Zakon o komunalnim delatnostima koji zoohigijenu svrstava u komunalnu delatnost. Faktički tretira pse i mačke kao komunalni otpad. I na taj način se zakonskim mehanizmima odrešuju ruke za korupciju, za prebacivanje para u privatne džepove. Umesto da svaka opština osnuje svoju službu zoohigijene i prihvatilište, što je zakonska obaveza, one zaključuju ugovore sa privatnim firmama koje se time bave. I onda novac koji država daje opštinama završi kod Avenije MB ili sličnih preduzetnika“, napominje Bajović.
Imate porodice gde osam članova, u razmaku od par meseci, dobijaju odštetu za ujede. Neretko se to poklapa sa dolaskom zime, kad treba kupiti drva, ili leta, za putovanje na more. Ljudi koriste sistem. I niko to ne kontroliše
Teodorović iznosi još jedan šokantan primer: dete operiše psa u prostorijama Avenije, a snimak je objavljen na zvaničnoj stranici firme. „Dete ima 10 do 12 godina. To je unuk vlasnika firme. Sniman je kako operiše psa, u operacionoj sali. Za to niko nije odgovarao.“
Srbija je u četiri godine izdvojila 50 miliona evra za rešavanje problema napuštenih pasa – iznos koji je paralelno ispraćen sa 5 milijardi dinara (oko 42 miliona evra) datih za ujede pasa. Ipak, kako praksa potvrđuje, veliki broj takvih prijava je lažan.
„Imate porodice gde osam članova, u razmaku od par meseci, dobijaju odštetu za ujede. Neretko se to poklapa sa dolaskom zime, kad treba kupiti drva, ili leta, za putovanje na more. Ljudi koriste sistem. I niko to ne kontroliše.“
Zlostavljači životinja prerastaju u masovne ubice
Problem zlostavljanja životinja prerasta u stvar društvene patologije. „Istraživanja pokazuju da 100 odsto serijskih ubistava i 88 odsto zlostavljanja dece počinje zlostavljanjem životinja“, upozorava Teodorović. Upravo zato udruženje Pravo na život podnosi inicijativu MUP-u za formiranje baze podataka o deci koja zlostavljaju životinje, ali za sada – bez odgovora.
Istraživanja pokazuju da 100 odsto serijskih ubistava i 88 odsto zlostavljanja dece počinje zlostavljanjem životinja
Vanja Bajović podsetila je i na slučaj Uroša Blažića, počinioca masovnih ubistava u Malom Orašju i Duboni, koji je imao dokumentovanu istoriju zlostavljanja životinja.
Sagovornice su saglasne da problem napuštenih pasa nije nerešiv, samo ne postoji volja i strogi mehanizmi kontrole sprovođenja zakona.
„Rešenje je vrlo jednostavno: čipovanje, kontrola vlasništva, sterilizacija. Sve to već piše u zakonu. Samo se zakon ne primenjuje. I kad ne sprovodite zakon – to više nije pitanje životinja. To je pitanje vladavine prava“, napominje Bajović.
Kao pozitivan primer, Teodorović navodi Šabac: „Pet i po godina smo prisutni u prihvatilištu. Psi se hrane, vode se kod veterinara, imamo saradnju sa rukovodstvom. Nisu to sjajni uslovi, ali psi dobijaju ono osnovno. Nije poenta da volonteri rade posao, jer postoje ljudi koji su za to plaćeni, ali to je prvi korak – da nas puste unutra“, ističe Teodorović.
Rešenje je vrlo jednostavno: čipovanje, kontrola vlasništva, sterilizacija. Sve to već piše u zakonu. Samo se zakon ne primenjuje. I kad ne sprovodite zakon – to više nije pitanje životinja. To je pitanje vladavine prava
Kako Bajović zaključuje, pravi ispit jednog društva je odnos prema nemoćnima – prema životinjama. Srbija na tom ispitu pada, iz godine u godinu, uprkos zakonima, budžetima, propisima…
*Ceo razgovor Vanje Bajović i Vesne Teodorović u trideset drugoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
