Jasmina Paunović, tužiteljka u penziji, u svojoj poslednjoj epizodi Radar Foruma, ugostila je Dragana Kecmana, dugogodišnjeg policijskog inspektora i nekadašnjeg načelnika UKP, koji je 2022. otišao u penziju – na sopstveni zahtev. Razlog, kako kaže, nije bio pritisak spolja, već spoznaja da sistem u kome je radio više nema ni smisao, ni suštinu.
„Nisam mogao više da prihvatim činjenice i dešavanja u Ministarstvu unutrašnjih poslova – instituciji koja bi morala da bude najvažnija u državi. Dođeš na posao, a shvatiš da tvoja funkcija više ništa ne znači. Samo dolaziš i odlaziš, ne pitaš se ni za šta. Postaviš sebi pitanje: čekaj, šta ja to radim? I shvatiš da više ne pripadaš toj instituciji“, govori Kecman i naglašava da na taj način nije bilo moguće preneti znanje ni mlađim kolegama.
Tužiteljka Paunović, govoreći u svom iskustvu, povukla je paralelu sa tužilaštvom navodeći da su iskusni i savesni tužioci izolovani od ozbiljnih predmeta i faktički izjednačeni sa pripravnicima. „Time vam stavljaju do znanja da vi više niste dobrodošli u taj kolektiv. Da vi niste neko na koga može da se osloni kako tužilac, tako i institucija, odnosno država.“
Mnogi predmeti završuju uglavnom po fiokama. Vrlo verovatno zato što se zna ko je u pozadini, pa dopre glas do tužioca da ne sme da se dira taj predmet. To su oni predmeti za koje ja uvek kažem – čekaju neko svoje vreme. Ne bi me iznenadilo, na primer, da su ti potencijalno osumnjičeni danas opet na nekim pozicijama
Jasmina Paunović
U policijskom i tužilačkom lancu, karika ne puca slučajno, saglasni su sagovornici – ona se pažljivo izvadi. Tako se od predmeta koji je imao sve – dokaze, izjave, svedoke – na kraju dobije oslobađajuća presuda.
„Bio sam načelnik UKP-a kada je jednom oštećenom dodeljeno policijsko obezbeđenje po nalogu tužilaštva, jer su postojale ozbiljne pretnje njegovom životu. Prošlo je jedanaest godina, čovek ima obezbeđenje i danas, a tužilaštvo ga nikada nije pozvalo da da izjavu. Sve je dostavljeno, sve predate izjave prosleđene, predmet uredno formiran – i tu mu se gubi svaki trag.“
Međutim, ističe Paunović, slučajevi ne zastarevaju samo zbog sporosti, već često i zbog poruke koga ne treba dirati. „Mnogi predmeti završuju uglavnom po fiokama. Vrlo verovatno zato što se zna ko je u pozadini, pa dopre glas do tužioca da ne sme da se dira taj predmet. To su oni predmeti za koje ja uvek kažem – čekaju neko svoje vreme. Ne bi me iznenadilo, na primer, da su ti potencijalno osumnjičeni danas opet na nekim pozicijama.“
Politizacija policije, kaže Kecman, nije incident nego proces koji dosledno traje godinama. On ne govori o partijskim uniformama, nego o trenutku kad profesionalna hijerarhija ustupi mesto političkoj lojalnosti. Tada, objašnjava, institucija više ne služi zakonu, već onima koji ga tumače po potrebi.
Ako jednom pustiš politiku u policiju, više nemaš mehanizam da joj se suprotstaviš. A politika ulazi u naše redove jer žele da vide šta mi imamo o njima – o korupciji, o pljačkama, o svemu. To je bio osnovni motiv da se politizuju službe. Ja sam tada shvatio da u takvom sistemu više nema mesta za profesionalca i bio sam razrešen
Dragan Kecman
„Srećom ili nesrećom, imao sam priliku da razgovaram sa ozbiljnim policajcima iz bivšeg sistema, još tokom ‘Sablje’. Jedan od njih, čovek koji je tada bio treći u zemlji po rangu iz sistema Državne bezbednosti, rekao mi je rečenicu koju nikad nisam zaboravio: ‘Moj najveći problem i moja smena usledili su jer nisam hteo da dozvolim politici da uđe u naše redove.’ Znao je da, ako jednom pustiš politiku unutra, više nemaš mehanizam da joj se suprotstaviš. A politika ulazi u naše redove jer žele da vide šta mi imamo o njima – o korupciji, o pljačkama, o svemu. To je bio osnovni motiv da se politizuju službe. Ja sam tada shvatio da u takvom sistemu više nema mesta za profesionalca i bio sam razrešen.“
„Politika kao pojam, kao takva, ne bavi se suštinom svojom u ovoj državi, već se bavi institucijama koje treba da rade svoj posao, te stoga, nemate ni ozbiljan rad u institucijama. Sve je urušeno. Struka urušena, institucije urušene i na osnovu toga možemo samo da kažemo da u ovoj državi vlada neka naopaka politika, a ne i institucije koje treba da obavljaju svoj posao“, nadovezala se tužiteljka Paunović.
Dolazak Hrkalović – hijerarhija straha
Govoreći o periodu dolaska Dijane Hrkalović u MUP, Kecman ističe da se radi o trenutku kada je institucija izgubila svoj profesionalni refleks i postala hijerarhija straha. Taj period, kaže, bio je najteži u istoriji MUP.
„Od 2015. do 2022. godine to je bio najteži period koji je mogao da zadesi policiju. U tom periodu sam imao 25 godina staža, a ljudi koji su komandovali imali su 28 godina života. Očekivao sam starešinu sa iskustvom, sa kojim mogu da razgovaram, da razmenimo stavove, da zajedno rešavamo probleme. Umesto toga, došle su naredbe, naredbe i naredbe – bez dijaloga, bez razumevanja, samo strah i naređenja ‘odmah i za juče’. Mislim da se i dan danas njene sekretarice, čak i direktor policije i svi načelnici službi, kad čuju zvonce, da se trznu i dožive neku neprijatnost.“
Paunović je to okarakterisala kao teror u radnom okruženju što je Kecmana i poguralo ka odluci da napusti službu.
Dolazak Dijane Hrkalović je najteži period za MUP. Očekivao sam starešinu sa iskustvom, sa kojim mogu da razgovaram, da zajedno rešavamo probleme. Umesto toga, došle su naredbe, naredbe i naredbe – bez dijaloga, bez razumevanja, samo strah i naređenja ‘odmah i za juče’. Mislim da se i dan danas njene sekretarice, čak i direktor policije i svi načelnici službi, kad čuju zvonce, da se trznu i dožive neprijatnost
„Zato sam odlučio da odem. Ne zato što nisam imao volju, naprotiv. Imao sam znanje, htenje i želju da pomognem kolegama. Čak sam se 2021. godine vratio u UKP da završim predmet jedne kriminalne grupe u Beogradu. Uspeli smo to da uradimo, ali sam znao da u takvom sistemu više nema ni institucije ni dostojanstva.“
Lista za odstrel
Kecman je izneo i lično svedočanstvo o „listi za odstrel“, dokumentu na kojem se našlo njegovo ime.
„To je inspektor jedan koji je radio u kabinetu ministra za bezbednost, izneo šokantne tvrdnje. Kaže, Hrkalović rukom sastavljala spisak za odstrel, žrtvama lično crtala metu. Prema njegovim rečima, radi se o spisku ljudi iz policije koji su se suprotstavljali bivšoj državnoj sekretarki koja je, navodno, taj dokument sačinila ručno. Ja sam pod brojem 1, po mojim saznanjima, DK – to je Dragan Kecman. Na mestu broj 1 za odstrel. Ja odem kod mog načelnika, jer sam i dalje aktivan pukovnik policije i kažem: ‘Ko je to našao da mene stavi za odstrel, da mi stavi metu na leđa?’“
On kaže da je tada podržao kolegu Dejana Tripkovića koji se takođe nalazio na pomenutom spisku, ali da konkretna istraga nije sprovedena. „Za takvo krivično delo trebalo bi minimum pet godina da je osuđena, da se sprovede konkretna istraga. A verovatno je taj spisak imao svoju destinaciju, s kim se ona i družila. Da uradi šta je trebao da uradi. Da vi jednog načelnika UKP-a stavite na target listu i da mu ugrožavate život i život njega i život njegove porodice“, kaže inspektor i napominje da je i njegova žena jedina u kolektivu državne institucije kojoj zbog prezimena 12 godina nisu povećavali koeficijent plate.
Sve preko ovlašćenja je zločin
U razgovoru su se dotakli i slučaja Ranka Panića, ubijenog tokom protesta 2008. godine.
„Čovek je nastradao od udarca žandarma u stomak, puklo mu je debelo crevo, umro je u mukama. Postojala je prijava, zna se ime izvršioca. I opet – oslobođen. Svedok se povukao, pritisnut, sam ostavljen. A to je čisto ubistvo na ulici, od strane službenog lica. Policajac ne sme da prekorači ovlašćenja. Onog trenutka kad savlada otpor, nema više udarca. Sve posle toga je zločin. Da su u slučaju Ranka Panića imali sluha i u tužilaštvu i u MUP, da smo hijerarhijski procesuirali rukovodioce te jedinice koji su to veče bili na terenu, poslali bismo poruku svima – da mora komadno da odgovaraju svi u lancu čiji je čovek iz jedinice uradio to što je uradio. Kako se oseća majka tog Ranka Panića?“
Tužiteljka je istakla da takvi predmeti treba da služe budućim generacijama i stvaraju „jednu sudsku praksu kako treba postupati u tako škakljivim predmetima“.
Ranko Panić je nastradao od udarca žandarma u stomak, puklo mu je debelo crevo, umro je u mukama. Postojala je prijava, zna se ime izvršioca. I opet – oslobođen. A to je čisto ubistvo na ulici, od strane službenog lica. Policajac ne sme da prekorači ovlašćenja. Onog trenutka kad savlada otpor, nema više udarca. Sve posle toga je zločin
Govoreći o škakljivim predmetima, napominje se da u sistemu formalno ima procedure, ali i da oznaka „strogo poverljivo“ često ne znači zaštitu istrage, već zaštitu onih koji ne žele da se istraga sprovede. Kecman svedoči kako se i njegov slučaj pretvorio u upravo takvu formu.
„Sve što je iole škakljivo, vodi se pod ‘strogo poverljivo’. Čak se pod tom oznakom vodi i moje saslušanje u Tužilaštvu za organizovani kriminal, kad sam izneo činjenice o opstrukcijama u predmetima koje sam vodio. Došao sam, izneo sve, naveo razloge, imena, objasnio ko i kako stoji iza pritisaka. Naveo sam i tri, četiri inspektora koji su radili sa mnom, trebalo je da budu saslušani da se vidi govorim li istinu ili ne. Znate samo ko je saslušan? Ja. I tu je stalo. Predmet je zaveden pod ‘strogo poverljivo’.“
U trenutku kada se sistem više ne gradi na iskustvu već na podobnosti, nestaje i profesija i svaka ideja poštene službe. Kecman kaže da je danas u policiji najviše onih koji više nemaju od koga da uče, niti znaju šta zapravo znači biti policajac.
„Ako mi ne gradimo institucije na častan, pošten, moralan i profesionalan način, šta očekujemo sutra? Ova deca koja dolaze, zbunjena su. Ne znaju kako da se ponašaju, kako da reaguju, kako da odgovore u teškim situacijama. Ranije se znalo – dobar policajac mora bolje znati zakon i od tužioca i od sudije, ali i znati kako da iznađe rešenje, da smiri situaciju. Danas takvih gotovo da nema. Nema onih koji umeju da spuste loptu, da sačuvaju autoritet institucije. A kako da ga sačuvaju kad u sistemu nema ni reda ni kriterijuma? Imaš inspektora koji radi pošteno, završio fakultet, sagoreva na poslu – i onda dođe neka devojčica sa ‘konkursom’, uzme mu čin i ode pravo u ministarstvo. Eto ti karijernog napredovanja.“
Sistematizacija iznad zakona
Kada su govorili o radu Tužilaštva za organizovani kriminal, Paunović je otvorila pitanje kako se u Srbiji zakon pretvara u izgovor. Podsetila je da se upravo to tužilaštvo bavilo istragom pada nadstrešnice, ali da su ključni delovi dokumentacije i dalje nedostupni javnosti.
Ranije se znalo – dobar policajac mora bolje znati zakon i od tužioca i od sudije, ali i znati kako da iznađe rešenje, da smiri situaciju. Danas takvih gotovo da nema. Nema onih koji umeju da spuste loptu, da sačuvaju autoritet institucije. A kako da ga sačuvaju kad u sistemu nema ni reda ni kriterijuma?
„To su one najškakljivije stvari – novčani tokovi, računi, imena firmi, trag novca. Tužilac je zato formirao udarnu grupu, u kojoj su pored policajaca i stručnjaci iz drugih državnih institucija. I sad, kao slučajno, direktor policije povlači baš tu grupu, pozivajući se na novu sistematizaciju. A po zakonu, tužilac primenjuje zakon, ne sistematizaciju. Ispada da smo došli dotle da u praksi sistematizacija ima veću snagu od zakona“, rekla je Paunović.
„Ako je već povukao tu jednu grupu, onda je trebalo da povuče i ostale tri. Ili da ih makar zameni. Tužilaštvo vodi istragu, ono daje naredbe, sprovodi mere. A iz mog iskustva – nema mnogo stvari koje se ne mogu rešiti“, nadovezuje se Kecman.
On dodaje i primer koji, po sopstvenom priznanju, najviše govori o sadašnjem stanju institucija.
„Četvrtu godinu sam u penziji, ali dobijam dobre informacije. Obratim se Tužilaštvu za organizovani kriminal da im to predam – ne žele da prime. Kažu, idite preko MUP-a. Obratim se MUP – jedan odgovor ne dobijem, drugi glasi: nije momenat. Pa šta čekamo?“
Ono što smeta, čak i laički gledano, jeste to ćutanje tužilaštva. Svakodnevno se nešto dešava, situacije se menjaju iz sata u sat, a tužilaštvo ćuti kao da živimo u Švajcarskoj. Navodno se radi, ali javnost o tome ne zna ništa. I zato je narod s pravom nezadovoljan. Oseća da pravde nema, da pravda nije zadovoljena – ni u slučaju nadstrešnice, ni u mnogim drugim predmetima
Paunović otvara i temu uloge tužilaštva koje se ponaša kao da mu je zadatak da ne govori.
„Ono što smeta, čak i laički gledano, jeste to ćutanje tužilaštva. Ne mislim samo u ovom konkretnom slučaju, već uopšte. Svakodnevno se nešto dešava, situacije se menjaju iz sata u sat, a tužilaštvo ćuti kao da živimo u Švajcarskoj. Umesto da postupi po zakonu i Ustavu, da makar izađe sa osnovnim informacijama i kaže: ‘radimo, stigli smo dotle i dotle, obratićemo vam se ponovo kad istraga to dozvoli’ – mi nemamo ništa. Nikakvu potvrdu da se išta radi. Navodno se radi, ali javnost o tome ne zna ništa. I zato je narod s pravom nezadovoljan. Oseća da pravde nema, da pravda nije zadovoljena – ni u slučaju nadstrešnice, ni u mnogim drugim predmetima, o čemu smo i danas čuli.“
Bolje prolaze salonski policajci
Na kraju razgovora, Kecman svodi bilans svoje profesije sa dozom ironije koja najbolje osvetljava sistem. Kaže da više ne prolaze oni koji rade, već oni koji se predstavljaju da rade.
„Ja nisam salonski policajac. Smatram da sam bio dobar operativac i da sam kroz karijeru rešio mnogo teških stvari, ali danas bolje prolaze salonski policajci – oni koji nikad nisu uhapsili lopova, koji nikad nisu obavili nijedan ozbiljan razgovor, a kad ih slušate, pomislite: ‘gde je ovaj čovek bio do sada?’. Pogledajte njihove biografije, predmete koje su vodili, rezultate koje su postigli i sve vam postane jasno. Znam neke koji su između 2015. i 2020. dobijali činove generala. Pa pitam: je li tad bilo lepo?“
Danas bolje prolaze salonski policajci – oni koji nikad nisu uhapsili lopova, koji nikad nisu obavili nijedan ozbiljan razgovor, a kad ih slušate, pomislite: ‘gde je ovaj čovek bio do sada?’. Pogledajte njihove biografije, predmete koje su vodili, rezultate koje su postigli i sve vam postane jasno
Zatim se vraća na suštinu, na ono što bi institucija morala ponovo da postane.
„U Ministarstvu unutrašnjih poslova mora da se zna ko je ko. Da ime nekog čoveka izaziva poštovanje. Da onaj ko sedi na vrhu ima znanje, kredibilitet i integritet. Suština kolegijuma nije da se svi hvale i klimaju glavom, nego da se dogovore prioriteti, da se rešavaju problemi. A mi nismo imali ni osnovno – štapiće za uzimanje DNK uzoraka sa lica mesta. Šta dalje da vam pričam?“
Razgovor se završava ocenom Jasmine Paunović da problemi o kojima su govorili nisu stvar prošlosti, već svakodnevice.
„Zato i imamo ovakve rezultate. Problemi o kojima ste govorili s vremenom su samo postali veći, naročito u policiji. Vidimo to na ulicama, u hapšenjima, u upotrebi prekomerne, pa i nepotrebne sile. Ali verujem da će ovo vreme vrlo brzo ostati iza nas – kao najnegativnije vreme koje je imala jedna policija, a s njom i tužilaštvo. Sve što se sada događa u policiji odnosi se i na druge državne organe. Ostali smo potpuno neinformisani, a kadrovi koji danas nose sistem nisu sposobni da se nose s problemima, jer nemaju znanje, ni kredibilitet i zato će brzo otići u istoriju.“
*Ceo razgovor Jasmine Paunović i inspektora Dragana Kecmana u četrdeset drugoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
