Otvarajući novi ciklus Radar Foruma domaćin Ognjen Radonjić, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, je sa svojim prvim gostom, elektroinženjerom i nekadašnjim direktorom EPS-a Miroslavom Tomaševićem, pokušao da ogoli stanje u Elektroprivredi Srbije (EPS). Profesor Radonjić počeo je razgovor analizom uzroka kolapsa iz decembra 2021. godine koji Tomaševića, koji je sistem vodio kao direktor u periodu od marta 2022. do juna 2023, kako kaže, nije iznenadio.
„Način na koji se radilo i upravljalo je neminovno doveo do toga. Takav veliki sistem se mora voditi na tehnički način koji je jasno ustrojen, a to su tekuće održavanje i investiciona ulaganja. Bez investicija ne može biti razvoja, a održavanje mora biti na nivou koji omogućava da držite korak sa tržištem. Kod nas je tržište električne energije otvoreno 2014. godine, pa je zbog krize suspednovano da bi država sačuvala cenu, što je logično, ali da biste bili konkurentni, morate biti profitabilni i efikasni. U suprotnom, kao i u svakoj kući – ako ne održavate, jedno vreme može da prođe, ali onda dođe do postepenog urušavanja.“
Kritična tačka pucanja sistema bilo je zanemarivanje osnovnih tehničkih parametara i drastičan pad kvaliteta radne snage. Tomašević podseća da su havarije na kopovima i termoelektranama bile samo posledica dubljih problema, među kojima je i kadrovska politika podstaknuta instrukcijama spolja.
„Zatekao sam stanje gde se nije dovoljno vodilo računa o održavanju i kadrovima. Mi smo imali jedan period u EPS-u gde je po instrukciji MMF-a, kako bi se napravio produktivniji sistem, trebalo osloboditi radna mesta. Ljudi su dobili otpremnine i otišli, a sa njima je otišlo i ogromno iskustvo koje je EPS držalo stabilnim. Ne možete vi sad primiti čoveka i odmah ga dati da radi u proizvodnji, bez obzira na školu i stručnost. EPS je sistem, a sistem znači koordinaciju više faktora, tu nema solo igrača“, naglašava Tomašević.
Ljudi su dobili otpremnine i otišli, a sa njima je otišlo i ogromno iskustvo koje je EPS držalo stabilnim. Ne možete vi sad primiti čoveka i odmah ga dati da radi u proizvodnji, bez obzira na školu i stručnost. EPS je sistem, a sistem znači koordinaciju više faktora, tu nema solo igrača
Koliko je situacija na terenu bila banalna, a istovremeno pogubna, najbolje ilustruje primer sa Rudarskog basena Kolubara. Nedostatak obične, pomoćne radne snage doveo je do toga da su ključne mašine ispadale iz stroja zbog kvarova koji su se mogli sprečiti redovnim čišćenjem.
„Nije bilo dovoljno radne snage čak ni na najnižem nivou. Potrebni su vam pomoćni radnici da očiste blato u basenima Kolubara i Kostolac, da bi sutra bravari uopšte mogli da priđu i zamene rolnu na transporteru. Imate 100 kilometara transportera sa gumenom trakom, gde su na svaki metar tri rolne. Da biste to održavali, a nemate radnike i mehanizaciju da prođete kroz blato, sistem stoji. Jedna zaglavljena rolna koju niko nije video na vreme dovela je do paljevine na velikom odlagaču, koji je posle toga bio van stroja godinu dana.“
Kompetentnost i nemar
Iako se u javnosti često koristi termin havarija, Tomašević naglašava da se u decembru 2021. godine dogodio „kolaps proizvodnje“, a ne celog elektroenergetskog sistema, jer je stabilnost održana zahvaljujući ogromnom i skupom uvozu. Na pitanje profesora Radonjića zašto je sistem uopšte došao u situaciju da u kotlove termoelektrana uđe blato, Tomašević objašnjava da je reč o nizu loših tehnoloških procena.
„Da bi se ostvario kapacitet proizvodnje, ugalj se mora otvoriti na vreme, odnosno mora se skinuti jalovina koja se nalazi iznad njega. Nekada je taj odnos bio dva kubika jalovine na tonu uglja, a danas je tri prema jedan. U želji da se radi u kontinuitetu i postigne rezultat, tovarilo se redom u vozove, a pošto su bili loši vremenski uslovi, došao je zavodnjeni materijal koji je izazvao zastoj. To je čisto tehnološki proces, nije to tako komplikovano, ali se mora biti posvećen 24/7, jer je proizvodnja neprekidna.“
Radonjić, pak, ukazuje na to da su kompetentnost i nemar neodvojivi od ekonomske računice koja postaje sve nepovoljnija po državu. „Možemo li da zaključimo da što više vreme odmiče i što se više kopa ugalj, da se kopa generalno sve nekvalitetniji ugalj? To bi značilo da će se troškovi proizvodnje za EPS stalno povećavati“, istakao je Radonjić.
„Apsolutno da. Samim tim što sam rekao da više nije dva kubika jalovine za kubik uglja nego tri, vidi se da treba povećati obim otkopavanja jalovine. I to je ključ. Ključ rada EPS-a je termosektor, iz kojeg dolazi 70 odsto struje. Da bi on funkcionisao, mora se na vreme raditi eksproprijacija i otkrivanje novih slojeva. Mi idemo ka krajevima kopova gde je kvalitet uglja sve manji i gde morate selektivno da kopate. Kada dođete do dela koji nije adekvatan, morate da zaustavite proces i to odložite, a ne da tovarite sve redom kako biste veštački održali kapacitet.“
Ključ rada EPS-a je termosektor, iz kojeg dolazi 70 odsto struje. Da bi on funkcionisao, mora se na vreme raditi eksproprijacija i otkrivanje novih slojeva. Kada dođete do dela koji nije adekvatan, morate da zaustavite proces i to odložite, a ne da tovarite sve redom kako biste veštački održali kapacitet
Ovakva situacija na domaćim kopovima direktno je otvorila vrata uvozu uglja, koji je postao svakodnevica srpske energetike, podseća Radonjić. Tomašević objašnjava da je to bila svesna odluka kako bi se uposlili kapaaciteti termoelektrana koji bi inače stajali.
„Donosile su se odluke po tačno određenim kriterijumima – do koje cene nam trpi kalkulacija da se uvozi ugalj. Postojala je metodologija po kojoj smo određivali i kvalitet i cenu po kojoj vredi kupovati, jer je nekada jeftinije uvoziti gotovu električnu energiju nego kupovati ugalj i usput zagađivati životnu sredinu. Ne zaboravimo da je tada već uveliko trajala energetska kriza i cene su na tržištu bile ogromne.“
Investicije u epicentru problema
Nastavak razgovora u Radar Forumu fokusira se na dramatične posledice rata u Ukrajini po evropsku energetiku, ali i na poražavajuće podatke o efikasnosti i zagađenju koje emituje EPS. Profesor Radonjić iznosi podatak da je 2023. godina bila rekordno loša, sa najnižom proizvodnjom struje u poslednjih 35 godina. „To je čak niže od rekordno niske 1999. godine kada je bilo NATO bombardovanje.“
Tomašević podseća da je energetsku mapu sveta trajno promenilo presecanje dotoka jeftinog ruskog gasa, na kojem je decenijama počivala evropska industrija i planirana zelena tranzicija.
„Cene su skočile enormno, sa 50 ili 60 evra na 250 evra krajem 2021. godine, dok je struja u jednom momentu dostizala i 400 evra po megavat-satu. Sve je to povezano sa energentima, struja prati gas.“
Finansijska slika EPS-a, prema Radonjićevim rečima, pokazuje ogromne oscilacije u profitu koje ekonomistima bodu oči, dok investicije ostaju „u epicentru problema“ jer se realizuje tek polovina planiranih ulaganja. Posebno mračnu stranu EPS-a čine negativne eksternalije. „EPS emituje 20 puta više ugljen-dioksida od češkog ČEZ-a, devet puta više od mađarskog MVM-a i pet puta više od hrvatskog HEP-a. Zagađenje iz termoelektrana vodi zagađenom vazduhu i desetinama hiljada preuranjenih smrti, posebno u Boru, Kolubari i Kostolcu“, ističe domaćin Radar Foruma.
„Svaka zemlja ima svoj portfolio. Naša proizvodnja je sastavljena tako da 70 odsto struje dolazi iz termoelektrana, a emisija CO2 direktno korespondira sa količinom spaljenog lignita. Ako mi sagorimo oko 35 miliona tona uglja godišnje, to je linearno oko 30 miliona tona CO2. Druge zemlje, poput Hrvatske ili Albanije, imaju znatno manje zagađenje jer im se proizvodnja bazira na gasnim ili hidroelektranama. To je taj proizvodni miks koji diktira nivo zagađenja.“
EPS emituje 20 puta više ugljen-dioksida od češkog ČEZ-a, devet puta više od mađarskog MVM-a i pet puta više od hrvatskog HEP-a. Zagađenje iz termoelektrana vodi zagađenom vazduhu i desetinama hiljada preuranjenih smrti, posebno u Boru, Kolubari i Kostolcu
Pritisak na srpsku energetiku dodatno raste uvođenjem karbonskih taksi koje Evropska unija uvodi zemljama Zapadnog Balkana. Radonjić upozorava da se na taj način direktno snižava konkurentnost domaćih proizvoda na evropskom tržištu, dok Tomašević u tim merama vidi način na koji Evropa štiti svoje tržište od zemalja koje koriste „prljavu“, ali jeftinu energiju iz sopstvenih resursa.
„Karbonska taksa je uvedena kao podsticaj da se proizvođači bazirani na uglju nateraju na promenu, ali je suština u tome da se spreči izvoz robe koja je jeftino proizvedena. Ako imate jeftine energente i jeftinu radnu snagu, imate i jeftin finalni proizvod, a države u koje izvozimo to ne žele. Verujem da će električna energija koja se izvozi biti taksirana sa oko 70 evra, pa se na kraju jednostavno neće isplatiti izvoziti je po takvim cenama. To će pogoditi sve, od struje do gume i cementa.“
Korenita promena EPS i srljanje u zelenu tranziciju
U nastavku razgovora, sagovornici otvaraju pitanje korenite reforme EPS-a, ali i opasnosti koje nosi prebrzo srljanje u zelenu tranziciju bez realne tehničke osnove. Radonjić ukazuje na apsurdne troškove i upitnu logiku upravljanja. „Zašto mi moramo neke dubiozne firme da angažujemo da čitaju brojila? Zar radnici EPS-a ne znaju da čitaju brojila ili je to samo čist trošak?“
„Naravno da radnici EPS-a, odnosno distribucije, mogu sami da očitaju brojila. To bi bilo najelegantnije rešenje. Postojala je ideja da se to reši unutar sistema, ali je zbog smena i reorganizacija sve stalo. Što se tiče investicija, one su epicentar problema – ako se planiraju, a ne ostvaruju, sistem neminovno kaska.“
Na pitanje profesora Radonjića može li se uopšte govoriti o energetskoj sigurnosti kada država u tolikoj meri zavisi od uvoza nafte i gasa, Tomašević odgovara da je upravo to razlog zbog kojeg ključni domaći resursi moraju ostati u rukama države.
„Svaka elektroprivreda bi trebalo da ostane pod okriljem države, jer ona ima svoje specifičnosti, mane i prednosti. Kada govorimo o zelenoj agendi i energetskoj tranziciji, moramo praviti realne korake, a ne srljati u odluke koje bi mogle da ugroze stabilnost snabdevanja. Mi ne smemo napraviti grešku i ugasiti termosektor danas, jer on drži sistem. Treba nam prelazni period i miks koji je održiv i priuštiv. Reforma EPS-a mora ići u smeru jačanja struke i tehičkog upravljanja, jer bez toga nema ni energetske, a samim tim ni ekonomske bezbednosti zemlje.“
Svaka elektroprivreda bi trebalo da ostane pod okriljem države, jer ona ima svoje specifičnosti, mane i prednosti. Kada govorimo o zelenoj agendi i energetskoj tranziciji, moramo praviti realne korake, a ne srljati u odluke koje bi mogle da ugroze stabilnost snabdevanja. Mi ne smemo napraviti grešku i ugasiti termosektor danas, jer on drži sistem
On dalje ističe da se fokus javnosti prečesto i isključivo zadržava na termoelektranama, dok se zanemaruje šira slika ukupne energije koju Srbija troši da bi privreda i građani funkcionisali.
„Kada pogledamo energetski bilans Republike Srbije, naša finalna potrošnja iznosi oko 130 teravat-sati. Od toga na naftu i njene derivate odlazi 42, na gas 28, a na struju 35 teravat-sati. Mi u Srbiji stalno pričamo o termoelektramama kao o jedinom problemu, a one u toj ukupnoj slici učestvuju sa svega 22 teravat-sata. To je tek jedna šestina ukupne potrošnje. Sa druge strane, nafta i gas čine skoro 60 odsto našeg konzuma, a tu smo uvozno zavisni preko 80, odnosno 90 odsto. Tu nema energetske nezavisnosti.“
Profesor Radonjić ukazuje na to da je upravo tih 22 teravat-sata iz termosektora „centar svih razmatranja“, jer je to jedini resurs koji država može samostalno da kontroliše. Međutim, Tomašević naglašava da se gašenje starih blokova ne sme sprovesti bez jasnog plana i novih invseticija, jer bi u suprotnom cena energetske bezbednosti mogla postati nepodnošljiva, podsećajući na astronomske cene koje je država već plaćala tokom krize.
„Ako ugasite svoje blokove, a nemate zamenu, prepušteni ste tržištu na kojem neko sutra može da spusti rampu za gas ili podigne cenu struje u nebo. Tranzicija mora biti smislena – gasiti neefikasne blokove, ali investirati u moderne, efikasnije sisteme ili gasne elektrane, uz svest da nas gas ponovo čini uvozno zavisnim.“
Ako ugasite svoje blokove, a nemate zamenu, prepušteni ste tržištu na kojem neko sutra može da spusti rampu za gas ili podigne cenu struje u nebo. Tranzicija mora biti smislena – gasiti neefikasne blokove, ali investirati u moderne, efikasnije sisteme ili gasne elektrane, uz svest da nas gas ponovo čini uvozno zavisnim
Kada je reč o obnovljivim izvorima energije, sagovornici se slažu da su sunce i vetar neminovnost, ali upozoravaju na tehnološke i ekološke zamke koje se često prećutkuju. Tomašević podseća da „zeleno“ nije uvek apsolutno zeleno ako se u obzir uzme ceo životni ciklus postrojenja, od eksploatacije minerala do proizvodnje komponenti.
„Često se zaboravlja taj ukupni karbonski otisak – koliko se CO2 emituje dok se naprave solarni paneli. Čak i nuklearne elektrane u tom smislu imaju manji otisak od nekih obnovljivih izvora ako gledamo proces od početka do kraja. Zato prelazak na zelenu energiju treba da uradimo zbog nas, zbog naših pluća, a ne samo zbog pritiska Evrope, ali to moramo raditi postepeno.“
Nuklearna energija kao neminovnost
Pitanje nuklearne energije nameće se kao logičan, mada dugoročan odgovor na pitanje čime zameniti „baznu energiju“ na kojoj počiva sistem. Tomašević naglašava da stabilnost mreže zahteva izvore koji mogu da rade neprekidno.
Ja ne vidim drugi način osim nuklearne energije, i to isključivo kroz proverene tehnologije i velike blokove. Nikako ad hoc rešenja koja nisu dobra. Moramo imati baznu energiju koja nije podložna trenutnim vremenskim prilikama ako želimo stabilan sistem
Analizirajući buduće potrebe Srbije, Tomašević iznosi računicu po kojoj čak i maksimalno korišćenje sunca i vetra ne može da zatvori energetski krug. Ako se predviđa da će konzum struje do 2035. godine porasti na preko 42 teravat-sata, a zeleni izvori i hidroenergija zajedno daju oko 25, ostaje rupa od skoro 20 teravat-sata koju nešto mora da popuni.
„Ja ne vidim drugi način osim nuklearne energije, i to isključivo kroz proverene tehnologije i velike blokove. Nikako ad hoc rešenja koja nisu dobra. Moramo imati baznu energiju koja nije podložna trenutnim vremenskim prilikama ako želimo stabilan sistem.“
Na kraju, sagovornici se slažu da je, bez obzira na tehnologiju, ključni resurs za budućnost zapravo – čovek. Radonjić ističe da je obrazovanje u širem kontekstu osnova svake ekonomske perspektive, a slično tome, Tomašević upozorava da bez ulaganja u nauku i kadrove ni najskuplje investicije u energetiku neće imati ko da sprovede.
Ključna investicija za ovu zemlju su nauka i kadar. Možemo pričati o bilo kom poslu, od najtrivijalnijeg do najkomplikovanijeg, ali ako nemamo ljude koji vladaju procesima, nemamo ništa
„Ključna investicija za ovu zemlju su nauka i kadar. Možemo pričati o bilo kom poslu, od najtrivijalnijeg do najkomplikovanijeg, ali ako nemamo ljude koji vladaju procesima, nemamo ništa. To je zatvoren sistem koji počinje od vaspitača i učitelja. Ako ne popravimo obrazovni sistem, nemamo šta da tražimo. Obrazovanje i zdravstvena zaštita su stubovi, a energetika je tu samo jedan deo koji zavisi od te stručnosti.“
*Ceo razgovor Ognjena Radonjića i Miroslava Tomaševića u pedeset prvoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
