„Ako ti se ne sviđa, idi.“ Tako zvuči glas opresivnog autoriteta, glas strane koja je navikla da uništava i računa na tihi egzodus. Ali studenti su dali oštar, jednostavan i “preteći” odgovor: „Neka hvala, popraviću.“ Andrej Tanko, student Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, izgovorio je ove reči, a citirala ih je psihološkinja Ana Mirković u uvodu nove epizode Radar Foruma u kojoj ga je ugostila.
Andrej Tanko, student iz Pančeva, postao je prepoznatljiva figura protesta kada je, mirno i dostojanstveno, odlučno i bez straha, stajao naspram nasilnika koji mu se preteći se unosio u lice. Ta fotografija ubrzo je postala simbol nenasilnog otpora kakav su studenti negovali od samog početka, pa sve do danas. A onda u avgustu, pančevačka policija privela je Andreja pod optužbom da je na protestu prskao policajce „tečnošću nepoznatog sastava“, te da je pokušao da probije kordon – optužbe koje njegov branilac odbacuje kao neutemeljene. Sud je sledećeg dana odredio kućni pritvor u trajanju do 30 dana, meru koju su advokati smatrali „pretencioznom i neosnovanom“, a građani su zbog toga organizovali proteste u Pančevu zahtevajući njegovo puštanje. Pa ipak, Andrej je izdržao meru, a Mirković je upitala kako se jedna mlada osoba oseća nakon takvog iskustva.
„Trudim se da ne razmišljam o tome, da ne ostajem u prošlosti, već da se fokusiram na budućnost, na ono što mogu da uradim u svakom trenutku. Trudim se da sebi ne pričinjavam nažao ili medveđu uslugu time što sažaljevam samog sebe zato što mi se desilo nešto što se desilo i drugim ljudima, koji su bili u mnogo goroj situaciji od mene, koji su mnogo gore prošli, koji nemaju ovu vrstu medijske pažnje i koji su, sasvim sigurno znam, mnogo teže to i podneli.“
Nemamo jedan birokratski sistem, jedno ustrojstvo, već imamo nešto što mi zovemo sistem, a što je u stvari haos. I samim tim, ljudi su navikli još mnogo pre nego što sam se ja rodio da se, što narod kaže, snalaze. Snalaziti se znači – koga ja znam, šta mogu da sredim, šta on može da mi sredi, kako da zaobiđem ono što piše u pravilima
Govoreći o počecima studentskog bunta, generacija predana ispitima i školi, iznenada je postala „neprijatelj režima“ i meta tabloidnog linča. Pitanje više nije bilo moguće postaviti zašto su se angažovali, već zbog čega je to bilo neizbežno. “Gde je zapelo, ko se sapleo, gde smo kao društvo zabagovali da sada nekako najveću odgovornost za promene koje su neminovne i moraju da se dogode, je pala na vaše generacije?”, upitala je Mirković.
Odgovor leži u činjenici da su odrastali na nizu nepromišljenih reformi, što Andrej vrlo slikovito opisuje, i dolazi do zaključka da su mlađi naraštaji kolektivno shvatili da je to put bez budućnosti.
“Mnogi ljudi, recimo generacija naših roditelja, reći će: ‘Mi smo pogrešili, mi smo vas prevarili, mi smo krivi, sad moramo to da ispravimo’. Šta se konkretno desilo? Mislim da nije jedna stvar. Mislim da je zapravo niz pokušaja da se sistem malkice promeni u korist nekog interesa, ili nekog drugog interesa, ili neke osobe. Ponekad dobronamerno, ali sve te promene i reforme koje smo doživljavali tokom našeg detinjstva, verujem, nisu bile dovoljno sistemske i promišljene, već je to bilo kao ona igrica gde savijete papir na sedam delova, pa sedmoro dece crta slona. I onda to ispadne kao neka karakondžula, a ne jedan crtež. Bez obzira na to koliko god da su oni talentovani, ako ne znaju šta je neko drugi crtao i šta je imao na umu, to neće izgledati lepo. Da nemamo jedan birokratski sistem, jedno ustrojstvo, već imamo nešto što mi zovemo sistem, a što je u stvari haos. I samim tim, ljudi su navikli još mnogo pre nego što sam se ja rodio da se, što narod kaže, snalaze. Snalaziti se znači – koga ja znam, šta mogu da sredim, šta on može da mi sredi, kako da zaobiđem ono što piše u pravilima. I da onda posle toga ćutimo i kažemo: ‘Dobro, ja sam sebi rešio’, bilo šta, od najmanjih do najvećih problema”.
Pričamo sa ljudima, umesto da pričamo ljudima
Mirković prepoznaje da su mladi artikulisali akutnu političku i digitalnu pismenost i da su, odrastajući uz internet, razvili sposobnost da odmah prepoznaju “fejk” i “licemerje”, ili njihovim žargonom “krindž”. To je stvorilo generacijski jaz – dok su stariji često pristajali na kompromise i nezameranje, mladi su došli do “tačke pucanja”.
“To nezameranje vrlo je jaka struja u našoj kulturi. Bez obzira na to što imate velika neslaganja s nekim s kim razgovarate, jako je bitno da se taj neko ne uvredi. Međutim, mislim da smo došli do tačke pucanja, kada smo kolektivno shvatili da ne možemo da stavljamo finoću i formu iznad suštine. A suština je da govorimo o goloj egzistenciji, o životu i smrti i o tome da korupcija zapravo ubija. I to nije situacija u kojoj neko ukrade 6 miliona evra tako što svakom građaninu uzme po 1 evro, već nešto što se plaća životima, udovima, traumama i nepoverenjem.”
To nezameranje vrlo je jaka struja u našoj kulturi. Bez obzira na to što imate velika neslaganja s nekim s kim razgovarate, jako je bitno da se taj neko ne uvredi. Međutim, mislim da smo došli do tačke pucanja, kada smo kolektivno shvatili da ne možemo da stavljamo finoću i formu iznad suštine. A suština je da govorimo o goloj egzistenciji, o životu i smrti i o tome da korupcija zapravo ubija
Ključna inovacija studentskog pokreta leži u radikalnom zaokretu u komunikaciji. Andrej Tanko ističe da je cilj dvosmerna komunikacija, suprotno tradicionalnim medijima pod kontrolom režima. Stoga, oni idu u sela i rade na edukacijama, nastojeći da promene društvo, a ne samo režim, znajući da bez otvorenog dijaloga nema demokratije. I Mirković naglašava važnost otvorenog dijaloga, ali pita imamo li kapaciteta za to?
“Ja to zovem demokratska kultura. Prosto, neplašenje da ćete nekoga uvrediti stavovima koji su duboko vaši i za koje imate argumentaciju. Ali i spremnost da ono što uzimate sebi za pravo, date i drugome. A da li smo spremni? Ne mogu da kažem da je cela moja generacija spremna za tako nešto. Kad govorimo o starijim ljudima, taj procenat je verovatno još manji. Ali zato se trudimo da pričamo sa ljudima, umesto da pričamo ljudima. Imamo mnogo iskustva iz tih direktnih razgovora. I naravno, niko – i to je bila cela poenta – nije želeo da dođemo u situaciju da postoji jedna osoba ili čak jedno telo koje može da govori u ime svih nas. To je nemoguće, jer kompleksnost našeg društva ne može da se nauči ni za ceo život ako ste jedna osoba, a kamoli za ovih godinu dana koliko smo politički angažovani. Zato verujem u kolektivnu mudrost i mislim da je to od početka bila odlična ideja. Pokazuje se i da ta ideja ima izdržljivost koju, verujem, niko nije očekivao.”
Ana Mirković potom je postavila možda i jedno od najtežih pitanja: kako raditi sa onim delom društva koji je izmanipulisan, ucenjen ili, pak, svesno apolitičan?
Mi tražimo nešto što je opšti interes. A opšti interes uključuje i lični interes. Kada živiš u boljem društvu, i tebi bi trebalo da bude bolje. Svi možemo da zamislimo kako izgleda jedan bogat i ispunjen život, i on sigurno ne izgleda tako što izađeš iz velelepnog apartmana ili kuće sa visokom ogradom i onda moraš da preskačeš preko beskućnika
“Mislim da smo do sada pokazali da ima mnogo napretka i da smo uspeli – ružno će zvučati – da ‘probudimo’ određeni deo ljudi koji zapravo nisu spavali. Oni su bili vrlo svesni onoga što se događa. Zato i mislim da je pežorativno reći da nekoga treba probuditi. Ljudi su savršeno dobro znali šta se dešava, a biti apolitičan je svestan izbor – da kažeš ‘ne zanima me, gledaću sebe, samo da mene ne diraju’. Ali činjenica je da su i ljudi kojima bi, verovatno, lično bilo najbolje da se ne mešaju, ipak odlučili da nam daju svoje poverenje, energiju, podršku, da se bore za nas i sa nama. To je prvi korak.
Drugi korak, koji smo takođe napravili, jeste da ubedimo ljude da mi tražimo nešto što je opšti interes. A opšti interes uključuje i lični interes. Kada živiš u boljem društvu, i tebi bi trebalo da bude bolje. Svi možemo da zamislimo kako izgleda jedan bogat i ispunjen život, i on sigurno ne izgleda tako što izađeš iz velelepnog apartmana ili kuće sa visokom ogradom i onda moraš da preskačeš preko beskućnika.
Mislim da smo toga svi svesni na nekom ljudskom nivou, ali je izazov primeniti to kroz kulturu dijaloga, kroz empatiju, kroz shvatanje da moramo da pomažemo jedni drugima i da pokušamo da se razumemo čak i kada se ne slažemo. To je drugi korak na kojem trenutno radimo, i vidim da ima svoje plodove i da će tek uroditi još većim“, siguran je student ETF-a.
Nismo iskusili odgovornost u negativnom smislu
U razgovoru o tome šta zapravo znači društvena podela i kako pristupiti ljudima koji su godinama oblikovani manipulacijom, strahom, ucenama ili nipodaštavanjem, Mirković se pita – na koji način ćemo ih ponovo uključiti u zajednicu kada dobijemo demokratsku državu.
„Delikatno pitanje, ali moj je utisak da je vrlo lako biti slep kada držiš oči zatvorene. I kao što kod apatije možete da se naterate da vas ‘nije briga’, tako možete i da se naterate da se ponašate na određeni način. Zašto je to moguće u našem društvu? Zato što mi do sada nismo iskusili pravu odgovornost, u negativnom smislu. Sve je super kada nam ide dobro, možemo da delimo nagrade i medalje, da slavimo, da dižemo naše lidere u nebesa. Ali kada treba da se saberu računi, zašto ne živimo onako kako bismo mogli, zašto su neki projekti propali, zašto su obećanja ostala neispunjena, onda niko nije odgovoran.
U takvom sistemu sasvim je prirodno da prosečna osoba kaže: ‘Pa čekaj, mene lažu celog života, nikad nisam video da je neko odgovarao… Zašto bih se ja ponašao drugačije?’ Ako mislim da je kriminalno ponašanje odraz muškosti, modernosti ili privlačnosti, vidim primere koji prolaze nekažnjeno, možda čak bivaju nagrađeni, onda probam i ja. Zato je naša pozicija teška – mi tražimo od ljudi da makar na trenutak isključe taj unutrašnji ‘gen’ koji kaže: bori se za sebe, uvek uzmi ono što je najbolje za tebe. Pokušavamo da ih navedemo da razumeju opšte dobro, jer iako možda njima lično sada može biti bolje, njihovoj deci neće. Možda ste vi u onih 1 ili 2 procenta koji profitiraju od kriminala i neodgovornosti, ali kockati se time da su svi koje volite u tih 1 ili 2 je opklada koju ja lično ne bih stavio.“
Iza ograđivanja
U kontekstu razgovora o tome kako se studentski pokret pozicionira prema različitim idejama i akterima u javnom prostoru, otvorila se tema o granicama, odgovornosti i pažljivom komuniciranju. „Pomenula bih to i u kontekstu vaših saopštenja na društvenim mrežama, kada se vi vrlo precizno distancirate, ili, kako kažete, ograđujete, od određenih ideja, pravaca, pokreta, nevladinih organizacija, pa i pojedinaca. Koliko je to zapravo u korelaciji s tim da treba razumeti nekoga ko je potpuno drugačiji. Znam da dugo, temeljno i analitički promišljate, a s druge strane, javnost je malo umorna i mnogo toga se već dočekuje na nož. Zato me zanima – koliko i kako pristupate takvim porukama pre nego što odlučite da ih plasirate u javnost?”, upitala je Mirković.
Želimo da ostanemo nezavisni i mislim da je to ključna stvar. Ako postoji percepcija da je nezavisnost studentskog pokreta ugrožena, to se shvata vrlo ozbiljno, jer smo svoj kredibilitet izgradili upravo na tome što nismo ničiji, što nismo plaćeni, što imamo pravu energiju iza sebe. Podrška koju smo dobili bila je organska, zbog nas samih, a ne zato što smo se nekome prišljamčili
“Svaka odluka se temeljno razmatra. Trudimo se da budemo ažurni, ali razmatranje se ne zasniva čak ni na našim ličnim ubeđenjima, već na informacijama koje imamo od ljudi koji nisu uvek studenti, iz različitih delova Srbije. To je ono o čemu smo ranije govorili – povezivanje, razgovor sa ljudima, skupljanje iskustava i shvatanje šta ljudima zapravo treba. I na osnovu toga procenjujemo da li je nešto dobro za pokret u celini i za ljude u Srbiji. Apsolutno postoji mehanizam odbrane same ideje. To je broj jedan: želimo da ostanemo nezavisni i mislim da je to ključna stvar. Ako postoji percepcija da je nezavisnost studentskog pokreta ugrožena, to se shvata vrlo ozbiljno, jer smo svoj kredibilitet izgradili upravo na tome što nismo ničiji, što nismo plaćeni, što imamo pravu energiju iza sebe.
Podrška koju smo dobili bila je organska, zbog nas samih, a ne zato što smo se nekome prišljamčili. Moguće je da to ponekad izgleda ili zvuči grubo, ali odluke donosimo na osnovu informacija koje imamo. Ne slažemo se oko svega, ali se trudimo da sagledamo celu situaciju. Da glasamo samo po ličnom nahođenju, možda bi nešto bilo drugačije. A možda i nismo uvek imali najtačnije informacije – nijedan proces nije savršen. Pokazalo se, ipak, da je mudrost većine bolja nego mudrost jednog čoveka ili nekolicine ljudi. I još nešto je važno – solidarnost. Bez obzira da li se slažete ili ne sa nekom odlukom, vi ćete je poštovati, jer je to društvo u kojem želimo da živimo, društvo u kojem vrednujemo demokratiju čak i kada nam se ne dopada. Društvo u kojem ćemo pokušati da argumentacijom, dijalogom, menjamo javno mnjenje, umesto da odustajemo od učešća u društvu i politici zato što nam se jedna odluka ne sviđa.“
Slobodu ti niko ne garantuje – moraš da je osvojiš i zadržiš
Kako je razgovor odmicao, postajalo je jasno da je euforija oko probuđenog društva često brža od stvarnih promena. Upravo zato je Mirković otvorila i pitanje o nesrazmeri između očekivanja i realnosti. „Kada bismo sada analizirali naše društvo u odnosu na ideal otvorenog dijaloga, participativnosti i odsustva licemerja – gde se nalazimo? Ako je ‘petica’ ono ka čemu težimo, koju bismo ocenu dali trenutnom stanju?”
Kada neminovno dođe do određenih promena, tada dolazi i trenutak odluke – u redu, borili smo se za neki sistem, hajde sada da ga održimo. Jer participativna demokratija, pravo na slobodu govora, mišljenja i izražavanja, nisu stvari za koje se jednom izboriš pa ih zauvek imaš. Niko ti to ne garantuje
Andrej odgovara iz ugla generacijskih razlika i dugoročnog procesa učenja i prilagođavanja.
“Pravilo postoji među mladima, oni zapravo imaju plastičan mozak i lako se naviknu na nove stvari, pogotovo na ono što je bolje. Pokazali smo da postoji bolji način, većini se to dopada i mislim, nadam se, da generaciju koja dolazi posle mene čeka svetla budućnost. Verujem da će oni usavršiti postojeće i pronaći još bolje načine komunikacije, da će razviti veće poverenje.
Što se tiče starijih, to je veoma individualno. Ima ljudi koji su oduvek bili uključeni u politiku, aktivni na ovaj ili onaj način, koji razumeju šta se dešava i to podržavaju. A s druge strane, ima i onih koji su se držali po strani, ali se sada uključuju i prihvataju promene. Koliko su to potpuno razumeli ili ne, to je samo pitanje vremena i vežbe. A kada neminovno dođe do određenih promena, tada dolazi i trenutak odluke – u redu, borili smo se za neki sistem, hajde sada da ga održimo. Jer participativna demokratija, pravo na slobodu govora, mišljenja i izražavanja, nisu stvari za koje se jednom izboriš pa ih zauvek imaš. Niko ti to ne garantuje.
Suverenitet, barem po našem Ustavu, nose građani. I taj suverenitet, kada ga jednom uzmemo u ruke, ne smemo da predamo nekome ko to ne zaslužuje, moramo da ga čuvamo. Ako do nekoga nismo došli, ako sa nekim nismo razgovarali, nismo čuli njihove konkretne probleme – zašto nas možda ne podržavaju, šta bi želeli da vide, šta bi želeli da govorimo i kako – to je do nas. Nismo se dovoljno potrudili da dođemo do tih ljudi, da razgovaramo sa njima, da ih čujemo i da proširimo ono što su nam rekli. Ali doći ćemo i do njih. Doći ćemo svuda.“
Na samom kraju, Mirković je, povodom nedavno održanih izbora u Mionici, Sečnju i Negotinu upitala da li su promene stigle i do lokalnog nivoa? Andrej Tanko priznaje da promene ne idu lako, jer je potrebna vežba i vreme da se prevaziđe dugogodišnji model ponašanja.
Ako do nekoga nismo došli, ako sa nekim nismo razgovarali, nismo čuli njihove konkretne probleme – zašto nas možda ne podržavaju, šta bi želeli da vide, šta bi želeli da govorimo i kako – to je do nas. Nismo se dovoljno potrudili da dođemo do tih ljudi, da razgovaramo sa njima, da ih čujemo i da proširimo ono što su nam rekli. Ali doći ćemo i do njih. Doći ćemo svuda
„Koji god odgovor da dam danas, biće tendenciozan, jer ljudi vole negativnost. Ako niste bili na terenu, lako je doživeti rezultat kada vladajuća partija uzme 52 procenta kao potpuno obeshrabrujući. Ali ako jeste bili na terenu, vidite da je upravo to poenta – ubediti one koji posmatraju izdaleka da promena jeste moguća, da je podrška realna i da entuzijazam postoji. Možda ne dopiremo do svakog, ali dopiremo do mnogo više nego što deluje iz daljine. Zato ne mogu da proglasim pobedu, ali mogu da proglasim napredak. I to napredak ka nečemu stvarnom, a ne lažnom. Pitanje je koliko smo spremni da u svakodnevnim situacijama, u katastru, kod lekara, u administraciji, jednostavno ne donosimo ‘poklone’, ne zovemo poznanike, ne tražimo prečice. Da budemo onakvi kakvi bismo želeli da budu svi ljudi oko nas. Ako kažemo da to sada ne možemo, onda smo se već predali.“
*Ceo razgovor Ane Mirković i Andreja Tanka u četrdeset petoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
