Kada neko sa 14 godina zaigra seniorsku košarku, nije teško pretpostaviti da je pred njim izuzetna karijera. Upravo to se dogodilo Predragu Drobnjaku, nekadašnjem reprezentativcu i košarkašu Partizana, koji je kao osnovac debitovao za Jedinstvo iz rodnog Bijelog Polja. Prelazak u Partizan u izazovnim devedesetim godinama, bio je, kako kaže, ostvarenje sna. Nakon titula sa Partizanom i plasmana na završni turnir Evrolige, logičan sled okolnosti je bio poziv u reprezentaciju, sa kojom je osvojio dve svetske i jednu evropsku titulu. Blistavu igračku karijeru zaokružio je u NBA ligi. U intervjuu za Radar, Drobnjak između ostalog govori o prvim danima u Beogradu, godinama provedenim u Turskoj i Americi, kao i ulozi sportista u politici. Razgovor, ipak, započinjemo velikim uspehom reprezentacije na Olimpijskim igrama u Parizu i o vitalnosti ovdašnje košarke, uprkos nedostatku jasnog sistema rada i činjenica da se ozbiljno ulaže samo u dva najveća kluba – Partizan i Crvenu zvezdu.
„Mislim da se od 1945, od kada se krenulo sa ozbiljnim igranjem na ovim prostorima, košarka dobro primila. Iz godine u godinu su stvari rasle i išle u dobrom pravcu. Posle odlaska svake trofejne generacije, bilo je diskusija da li to znači i kraj za košarku. Ali uvek su se pojavljivali novi, talentovani igrači. Da vam je neko pre samo 15 godina rekao da će se pojaviti igrač iz Srbije koji će biti trostruki MVP u NBA ligi, sigurno ne biste poverovali. Ovde ljudi vole košarku, žive za nju i nemam dilemu da će uvek stasavati novi asovi. Na kraju krajeva, kada pogledate mlađe selekcije, već vidite neke momke za koje bez dileme možete reći da poseduju talenat. Dakle, verovatno će opet doći neki igrači koji će spasiti sistem koji ide u pogrešnom pravcu“, ističe Drobnjak.
Kako vam izgleda polufinalna utakmica protiv SAD? Mnogi smatraju da smo oštećeni, a američki mediji potenciraju da će odlaskom veterana Lebrona Džejmsa, Kevina Durenta i Stefa Karija selekcija SAD već u Los Anđelesu 2028. imati problema da odbrani zlato, a da će 2032. to izgledati kao nemoguća misija?
Kako možemo znati da se za osam godina u Americi neće pojaviti neki izuzetno talentovan klinac koji sad ima 13-14 godina i koji su njegovi dometi? Što se tiče Olimpijade u Los Anđelesu, nosioci igre bi trebalo da budu Džejson Tejtum, Entoni Edvards, Džejlen Braun, Bem Adebajo, Kuper Fleg, budući prvi pik na draftu, o čijem se talentu već govori, tako da se ne bih složio da Sjedinjene Države, posebno na domaćem terenu, nisu favorit. Daleko od toga da će biti lako, ali ne možemo ni reći da će imati velikih problema. Što se tiče polufinala, bilo je diskutabilnih odluka, utakmica je mogla da ode i u drugom pravcu. Po mom mišljenju, najspornije je poštovanje pravila FIBA koja nisu relevantna, to je onih šest poena primljenih za dvadesetak sekundi. Umesto da Amerikanci nakon faula dobiju dodatno slobodno bacanje, kao što je u NBA, oni su dobili kompletno novi napad. Opet, Srbija mora biti zadovoljna, jer treba se setiti da je samo dva dana ranije na utakmici protiv Australije „visio“ plasman u polufinale. Reprezentacija je odigrala izuzetan turnir, osim tih petnaestak minuta protiv Australije. Da se ta utakmica završila drugačije, a mogla je, mi bismo sada razgovarali o velikom neuspehu reprezentacije.
Ovde ljudi vole košarku, žive za nju i nemam dilemu da će uvek stasavati novi asovi. Verovatno će opet doći neki igrači koji će spasiti sistem koji ide u pogrešnom pravcu
Pomenuli smo Zvezdu i Partizan, kako vam izgledaju koncepti dva naša najveća kluba? I jedan i drugi imaju prilično velike budžete za ovdašnje prilike, sa mnogo stranih igrača? Da li to dugoročno održivo?
Moje viđenje je drugačije, jer sam ja kao igrač stasao u drugačijem konceptu ili zato što sam taj posao izučio radeći u Sakramentu i Nju Orleansu. Mislim da se mora krenuti od dna da bi se došlo do rezultata. U našem slučaju to je rad sa mladim igračima, njihova promocija, prilika da igraju, pa da bi potom ti igrači u jednom ciklusu od tri-četiri godine doneli rezultate. Partizan je sva četiri svoja fajnal-fora igrao sa domaćim igračima. Tek na poslednjem, 2010, igrali su Mekejleb i Roberts, ali i tada su nukleus činili domaći košarkaši, koji su rasli u klubu. Ne govorim o budžetima, niti me oni zanimaju, ali čini mi se da su Partizan i Zvezda taj novac mogli da koriste kao bajpas. Da je Partizan imao i pola ovog novca u dvehiljaditim i mogućnost da zadrži još par sezona Bogdanovića, Veselog, Pekovića, Veličkovića… verovatno bi postao prvak Evrope. Ovako, ulazite u bitku sa istim igračima kakve imaju Real, Monako, Barselona… Zapravo, u situaciji ste da iz jednog istog šešira birate iste igrače koji u Evropi cirkulišu skoro deceniju. Neću uopšte da licitiram sa imenima igrača, da li je bolji ovaj ili onaj… Ne želim da govorim ni o broju stranaca, to zavisi od toga koliko u datom momentu imate talentovanih domaćih igrača. Govorim o strateškom pristupu.
Što se tiče polufinalnog meča protiv SAD, bilo je diskutabilnih sudijskih odluka, utakmica je mogla da ode i u drugom pravcu
U vreme kada ste vi došli u Partizan, klubovi su se oslanjali na domaće igrače. Vrlo mladi, sa nepunih 17 godina, iz Bijelog Polja ste stigli u Beograd. Kako su izgledali prvi dani, privikavanje na veliki klub i veliki grad?
Iako je ta 1992, kada sam došao u Partizan, verovatno najgora godina od 1941, to je početak sankcija, nezapamćene hiperinflacije, ja to u neku ruku nisam osetio. Šta može dete sa 16-17 godina željno košarke da razume od toga? Sav fokus je bio na treningu. Ta prva godina je bila teška, išao sam redovno u školu, trenirao i sa prvim timom i sa juniorima, ali je upravo zbog mnogo obaveza prošla neverovatno brzo.
Da je Partizan imao i pola ovog novca u dvehiljaditim mogućnost da zadrži još par sezona Bogdanovića, Veselog, Pekovića, Veličkovića, verovatno bi postao prvak Evrope
I kao igrač i kao ličnost ste se formirali u devedesetim godinama. Koliko je bilo izazovno sazrevati u tim opasnim vremenima?
Bilo je opasno vreme, ali ja nisam imao negativnih iskustava. Kada imate 18-19 godina možda ni opasnost ne percipirate kao zrela osoba. A i živeo sam drugačijim životom, stalni treninzi, utakmice, putovanja, nije ni bilo previše vremena za izlaske.
Pominjali smo novac koji sada dobijaju mladi igrači, koliko ste vi tada dobijali?
Klub mi je plaćao iznajmljeni stan, hranu i tadašnjih 100 maraka stipendije. Kad se vraćate sa treninga da imate da kupite sok i pljeskavicu. Tek u četvrtoj-petoj godini dobio sam neki novac, toliko da možete sebi da kupite nešto odeće i izađete u grad.
Da li vam je, ipak, bilo na umu da ćete u budućnosti naplatiti taj trud?
Ne, ni na kraj pameti. Tek sam sa odlaskom u Tursku i Efes u 23. godini, shvatio da sam profesionalni košarkaš. Razmišljao sam o školi, fakultetu, a košarku sam igrao jer je volim.
Ko je prvi primetio vaš talenat, Duško Vujošević je hteo još 1990. da vas dovede u Partizan, da li je bilo još ponuda?
Bilo je ponuda. Preko mog trenera u Bijelom Polju, stigao je poziv da dođem na probu u splitsku Jugoplastiku, ali od toga nije bilo ništa. Međutim, od početka te 1990, imao sam sijaset poziva od ljudi iz sarajevske Bosne. Sećam se rečenice mog oca, profesora istorije, koji je čoveku iz Bosne koji je neprestano zvao rekao: „Ne pada mi na pamet da dete šaljem u Sarajevo, primećujete li vi stvari koje će vam se tek desiti“, misleći na nadolazeći sukob. Tek kasnije sam razumeo o čemu je otac govorio. Posle jedne utakmice u Beranama prišao mi je Minjota Nedić, jedan od tamošnjih pionira košarke, i rekao da je dobar sa Duškom Vujoševićem i pitao da li mogu da mu dam broj telefona. Zapisao ga je na kutiji šibica. Duško je zvao sutradan, a posle par dana su on, Milenko Savović i Ivica Divac došli da razgovaramo o probnim treninzima u Partizanu. Kad sam završio osmi razred, došao sam u Beograd, očekujući da ću trenirati sa juniorima. Međutim, na treningu su me sačekali Saša Đorđević, Danilović, Pecarski, Ivo Nakić, Zoran Stevanović, Nikola Lončar… Posle nekoliko dana treninga, zajednički zaključak je bio da sam premlad i da je bolje da se vratim u Bijelo Polje, tako da sam do 1992. igrao za Jedinstvo. Par meseci nakon što je Partizan postao prvak Evrope, definitivno sam došao u klub.
Kada sam došao u Partizan, klub mi je plaćao iznajmljeni stan, hranu i tadašnjih 100 maraka stipendije. Kad se vraćate sa treninga da imate da kupite sok i pljeskavicu
Nakon titula sa Partizanom i plasmana na fajnal-for stigao je poziv za reprezentaciju. Na Svetsko prvenstvo u Grčkoj 1998. ste ispraćeni skoro bez ikakvih očekivanja, bilo je i povređenih igrača, bilo je i otkaza. Kako pamtite tu prvu veliku titulu sa reprezentacijom?
Najpre, moju generaciju u Partizanu, koja je bila izuzetno talentovana, sankcije su omele da ne napravimo još bolje rezultate, možda i da budemo prvaci Evrope. A što se tiče Svetskog prvenstva u Grčkoj, bilo je to fantastično iskustvo, iako smo imali neverovatne probleme. Na treninzima na Kopaoniku nas je bilo svega devetorica. Saša Đorđević se na kraju pridružio ekipi bez dana treninga, jer je bio povređen. Ali, dvojica igrača su bili nestvarno dominantni. Pričam o Željku Rebrači i Dejanu Bodirogi, koji su napravili razliku. Što se mene tiče i godinu dana ranije i godinu dana posle toga, uoči prvenstva Evrope 1999, bio sam malo zapostavljen. Imajući u vidu kako sam igrao i u Partizanu i kasnije u Efesu, čini mi se da sam zasluživao i veću minutažu. Ali to je davna prošlost. Neki ljudi su se odlučili za neke druge igrače, a rezultati su im dali za pravo.
Te godine ste prešli u Efes Pilsen i tamo se zadržali tri godine, kakva iskustva nosite iz Turske, i u igračkom i u životnom smislu?
Bio je to na izvestan način šok, jer sam pre toga bio na korak do prelaska u Barselonu, ali je Partizanu, koji je tada živeo od obeštećenja, ono bilo malo. Gledao sam ugovor, Barselona je nudila milion dolara obeštećenja. Na kraju se u toj priči pojavljuje Efes. Imali smo sreće i Partizan i ja, to je bilo vreme ekspanzije turske košarke, a u Efesu sa na taj novac za obeštećenje gledali kao na sredstva koja nemaju veze sa budžetom, tako da je obeštećenje koje je dobio Partizan bilo blizu četiri miliona maraka. Mislim da posle toga nije bilo većeg obeštećenja za nekog igrača. Iz Turske nosim najbolja iskustva. Stekao sam prijatelje za čitav život, pre dva meseca sam bio sa porodicom u Istanbulu, kada svratim u klub osećam se kao da se vraćam u drugu kuću. Bez dileme, to je klub koji najbolje tretira igrače u Evropi.
Obeštećenje koje je dobio Partizan kada sam prelazio u Efes iznosilo je skoro četiri miliona maraka. Mislim da posle toga nije bilo većeg obeštećenja za nekog igrača
Godina dana ranije, 1997, draftovali su vas Vašington bulitsi, ali ste epizodu u NBA započeli u Sijetl supesoniksima, iako je trebalo da završite u Njujorku. Potom ste igrali i za Los Anđeles kliperse i Atlanta hokse. Kako ste se snašli u Americi, imajući u vidu i kulturološke i sportske razlike?
Opet se vraćamo na Partizan i obeštećenje. Te ’97 bio sam na treninzima u Vašingtonu, Njujorku, Klivlendu. Otišao sam potpuno nespreman, pre svega iz porodičnih razloga, i umalo nisam ispustio dušu. Njujork je imao 25. pik na draftu, ja sam im se dopadao i tražili su pismo o namerama od Partizana kako bi imali uvid kada i kako mogu da pređem. Međutim, Đorđe Čolović, tada i alfa i omega u Partizanu, rekao je da to ne dolazi u obzir, da ne želi novi „slučaj Divac“ i da mi neće dati nikakav papir. Naravno, Njujork me preskočio jer im je bilo jasno da neću doći te godine. Posle nekih trejdova sam završio u Sijetlu. Iskreno, nisam osetio veliku razliku između Turske i SAD, već sam igrao tri godine u inostranstvu, već neko vreme sam živeo van svoje zemlje, tako da nije bilo nekog posebnog stresa. Meni i Vladimiru Radmanoviću, koji je stigao u isto vreme u Sijetl, najviše je pomogao Brent Beri. On nam je na dnevnom nivou pomagao da razumemo kako funkcionišu stvari u NBA ligi. I dan-danas se često čujemo i razgovaramo o raznim košarkaškim temama.
Imali ste priliku da igrate sa velikim zvezdama poput Gerija Pejtona i Reja Alena. Kako su vas prihvatili?
Što se tiče Pejtona, on je bio sjajan u svlačionici, bilo je uživanje igrati sa njim. Ako oseti da možete da date koš, čim ste slobodni, dodaće vam loptu. Nismo se mnogo družili van terena, ali je komunikacija u svlačionici i na terenu bila odlična. Nijednog momenta se nije ponašao kao superstar.
Ali igrali ste i protiv velikih zvezda poput Šekila O’Nila, Patrika Juinga, Jao Minga, Tima Dankana, Dejvida Robinsona… Kako je igrati protiv njih?
Teško. O’Nila ne možete da sačuvate i ne treba da razmišljate o tome. To nije mogao niko u NBA, ali budući da je on dosta igrao u reketu, ostajalo je prostora za šut spolja i neke poene. Najteže je bilo protiv Dankana i Robinsona. To je pakao, kad se izborite nekako sa jednim, tu je drugi. Skoro pa nemoguće je bilo igrati protiv njih.
Igrali ste sa mnogim velikim igračima i u klubovima i u reprezentaciji. Ko je najbolji?
Geri Pejton, bez dileme. Tu je i Rej Alen. U reprezentaciji, Peđa Stojaković, koji je pomalo zanemaren, Bodiroga, Divac, Rebrača… Na klupskom nivou u Evropi, verovatno Petar Naumovski, koji je jedno vreme bio najbolji plejmejker Evrolige.
Da se vratimo na početak priče, nakon povratka naših olimpijaca bilo je i primedbi da ih vlast upotrebljava kao dokaz sopstvenih uspeha. Ovde nijedna delatnost ne može da se mimoiđe sa politikom, pa ni sport. Kako gledate na angažman sportista u politici?
Ako govorimo o dočeku, prijemu sportista, rukovanju, to je protokolarna stvar koja je normalna svuda u svetu. Bez obzira na moguće različite stavove sa funkcionerima. U neku ruku iskazujete respekt prema funkciji koju neko obavlja. Druga je priča koliko će vlast to da upotrebi u marketinške svrhe. Te situacije se kreću od kurtoaznog pozdrava do pravljenja spektakla. Nemam generalno ništa protiv toga, ali treba imati meru.
Da li ste svesni mogućnosti zloupotrebe?
Iskreno, ne znam ni šta mogu da zloupotrebe.
Vučić kaže da je zvao Jokićevu braću da ga ubede da igra na Olimpijadi, to je već zloupotreba.
To je drugi nivo odnosa, ja govorim o protokolarnim stvarima, prijemu, slikanju… Hoće li to promeniti vaše, moje ili bilo čije mišljenje o aktuelnoj vlasti ili opoziciji? Stvarno ne mislim da će prijem kod nekog predsednika promeniti ishod izbora. Sasvim svejedno je da li je u pitanju Tramp, koga su bojkotovali neki sportisti, Erdogan ili Vučić.
Ali neki mladi ljudi se ugledaju na Nikolu Jokića ili Novaka Đokovića.
Svi ti mladi ljudi njih više gledaju kroz sportska dostignuća. Možda neki gledaju i kroz novac, misleći da su lako došli do njega, ali ne verujem da ih gledaju kroz političku dioptriju. Možda grešim, ali stvarno ne mislim da to donosi nekakve spektakularne poene.
Neću se baviti politikom ni kroz vlast, ni kroz opoziciju, ali imam pravo na mišljenje i volim da ga kažem. Nekom se to možda neće svideti, to me je u nekim situacijama i koštalo
Neki vaši bivši saigrači poput Dejana Tomaševića ili Željka Rebrače su postali članovi vladajuće stranke. Nikola Jokić je otvoreno podržao Vučića. Kako to tumačite, zašto se ne dešava da neko od sportista podrži opoziciju?
Svako je vlastan da radi šta hoće sa svojim životom. To je njihov izbor i nemam pravo da im zameram. Politika ne pripada samo ljudima koji su završili političke nauke, pravo ili istoriju, u nju mogu da se uključe i bivši sportisti. Sad, upitno je zašto se znatan broj sportista uključuje u kampanje i deobu funkcija koje, naravno, idu samo uz vlast. Pitanje je i zašto nema poriva da sa iskustvom koje donose iz raznih zemalja budu korektiv vlasti i predlože stvari koje bi bile na korist čitavom društvu. Drugi nivo njihovih angažmana je lov na lukrativne poslove. Zašto je tako, morate njih pitati.
Zašto se, ipak, većina sportista „kači“ za vlast? Zašto bi se neko ko je finansijski obezbeđen plašio više nego profesor, lekar ili neki službenik?
Ne mora da znači da je u pitanju strah. Prenebregavamo mogućnost da su nekima možda zaista bliske ideje vlasti. Možete mi, naravno, nabrojati sijaset sportista van košarke, koji su bili ili su uz vlast, i činjenica je da je u poslednje vreme zaista ta letvica podignuta visoko. Ja se neću politikom baviti ni kroz vlast, ni kroz opoziciju, ali imam pravo na mišljenje i volim da ga kažem. Nekom se to možda neće svideti, to me je u nekim situacijama i koštalo. Nisam želeo da idem na neka takmičenja, pa su mi se neki ljudi svetili, ali šta da radimo, to je cena koju plaćate za svoj stav. Ja sam genetski opoziciono nastrojen koja god da je vlast u pitanju. Za svako društvo je dobro da možete da iznesete svoje ideje i mišljenje, možda i sugerišete šta bi trebalo menjati kako bi se stvari popravile.
Imali ste prilike da budete na prijemu kod Slobodana Miloševića, dok ste Vojislava Koštunicu sreli u dosta neobičnim okolnostima. Kako je to izgledalo?
Milošević nas je sačekao sa svojom svitom, primetio sam da su bili Momir Bulatović i Milutin Mrkonjić. Bila je opuštena atmosfera, Milošević se ponašao normalno, ali meni je delovalo da je prvi put u životu gledao košarkašku utakmicu. Verovatno su mu rekli da Jugoslavija igra finale, postavljao je i neka pitanja. Da li mu ih je neko šapnuo, stvarno ne znam. Standardno pitanje je bilo treba li nam nešto? Naravno, ništa nam nije trebalo, osim da nas ne pošalju u vojsku. Ako odete godinu dana u vojsku, karijera je u pitanju. Vidljivo je bilo da niko od ljudi iz njegovog okruženja to nije smeo da mu prenese, osim Mrkonjića. On mu je kazao da ne možemo u vojsku, da je godinu dana pauze nenadoknadivo, na šta je Milošević samo rekao „završite to“. Naravno, niko od nas koji nismo bili u vojsci nije otišao na odsluženje, a vrlo brzo, 2000. godine je i ukinut obavezni vojni rok.
Gde ste sreli Koštunicu nakon svetske titule u Indijanapolisu 2002. godine?
Stigli smo iz Indijanapolisa na beogradski aerodrom i kako smo se spuštali stepenicama ka pasoškoj kontroli, ispod stepenica smo ugledali Koštunicu. Moguće da je putovao negde, da je imao ranije zakazane obaveze, u svakom slučaju pozdravio se sa nama. Moguće da su mu rekli da smo upravo stigli i da bi bilo dobro da se pozdravi.
Niko od ljudi iz Miloševićevog okruženja nije smeo da mu prenese da ne bismo u vojsku jer pauza može da ugrozi naše karijere. Na kraju je to uradio Mrkonjić. Milošević je samo rekao „završite to“
Šta mislite o aktuelnim protestima protiv rudarenja litijuma?
Kao neko ko se bavi voćarstvom i slušajući argumente u javnosti, reći ću da sam protiv toga. Ne bih dalje elaborirao, jer nisam stručan.
Nakon igračke karijere okrenuli ste se privatnom biznisu, voćarstvu i proizvodnji kruškove rakije pirum. Odakle ideja da započnete taj posao?
Desilo se slučajno. Prirodom posla dosta sam putovao i razgovarao sa hotelijerima i dopao mi se taj biznis model. Onda mi se tokom posete italijanskoj regiji Alto Adiđe, koja proizvodi 20 posto jabuka za čitavu Evropu, svidela ta njihova kultura uzgajanja voća. Razmišljao sam da je Srbija zemlja voćarstva i da bih mogao da pokušam sa tim poslom. Ali kad uđete u to, mnoge stvari ne znate. Tek, evo posle deset godina, naučio sam mnoge stvari, od rezine do drugih postupaka u voćnjaku. Naučio sam i da sirovina ne može da bude osnova biznisa, nego se mora naći i završni proizvod. Sad sam zagazio u posao do kraja i više nema povratka.
