Pišu: Studenti u blokadi Medicinskog fakulteta
Kada se vrednost života deteta meri brojem SMS poruka, kada je lista čekanja duža od života, kada se plašimo da se lečimo u državnim bolnicama a za privatne nemamo novca, vreme je da progutamo gorku pilulu i zapitamo se zašto, zbog koga i kako bolje?
Značaj zdravstvene zaštite postaje kristalno jasan u trenutku kad sve ostalo postane manje važno. Studenti medicine dobro poznaju pogled iza koga se nazire želja za životom i zdravljem. Ovaj pogled upućuje svaki čovek koji je bolestan, nezavisno od njegovog zanimanja, godišta, finansijskog statusa ili bilo koje druge socijalne odrednice, dokazujući da u životima svih nas dođe trenutak kada nam nije stalo ni do čega drugog osim da se bezbedno i dostojanstveno lečimo i izlečimo.
Jasno je da zdravstveni sistem mora biti prioritet svakog društva, međutim, kako on izgleda u ovom trenutku, kada su u Srbiji iznad ljudskog života partijska knjižica i bahatost režima?
Studentska perspektiva započinje posle mukotrpnog spremanja prijemnog ispita za koje je nagrada šansa da živimo svoj san i učimo se lekarskom pozivu. Mladi i puni entuzijazma ulazimo u bolnice u svom novom i savršeno ispeglanom belom mantilu, spremni da naučimo kako da pomognemo ljudima u najosetljivijim trenucima koje život nosi. Dani su nam ispunjeni obimnim knjigama, od kojih je, trenutno, najpoznatija patologija iz Pionirskog parka, i radujemo se trenutku kada ćemo tu silnu teoriju primeniti na vežbama. Međutim, već prilazeći nastavnim bazama ostajemo zatečeni prizorom koji lomi stakla ružičastih naočara.
Zašto da nam najstručniji odlaze iz zemlje u potrazi za dostojanstvenim životom, dok oni manje stručni ostaju i održavaju začarani krug u kom se sistem našao
Spoljašnjost ovih zgrada nije samo odurna, već i nebezbedna, delovi fasada čije komade uočavamo i na putu pored klinike za Neurohirugiju. Unutrašnjost odgovara spoljašnjem stanju i dotrajale prostorije odaju atmosferu kuće strave, što ponekad i postaju kao što je to slučaj sa KBC Bežanjiska kosa u kom se u maju ove godine urušio plafon. Izuzmemo li i uređenost i bezbednost, često nedostaje i funkcionalnost za šta su primer, ironično, toaleti u Klinici za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma, na kojoj radi prof. dr Đuro Macut. Neretko možemo čuti kako dotični sa ponosom predstavljaju nove centre poput Univerzitetskog kliničkog centra ili Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje, pak većina bolnica u Beogradu niti je nova, niti održavana, a drugi gradovi, posebno manja mesta, još više su zapušteni.
Hodnici ovako zapuštenih i nehumanih bolnica, puni su pacijenata koji satima sede, ili, neretko, stoje sa mukotrpno prikupljenim papirima u ruci, čekajući na pregled. Vreme čekanja obrnuto je proporcionalno količini sadržaja kese u kojoj se nalazi „poklon“ za lekare i tehničare koji su spremni da isti prihvate.
Kada konačno dođu na red, lekar je neretko prinuđen da više pažnje pruži ekranu računara nego samom pacijentu, jer je vremena malo a birokratske procedure, koja često ograničava i usporava lečenje, ima napretek.
Liste čekanja neprekidno rastu, primoravajući pacijente da izdvajaju velika sredstva kako bi dijagnostiku i terapiju zatražili u privatnom sektoru, gde, paradoksalno, zeteknu iste lekare kod kojih nisu mogli biti primljeni u državnim ustanovama. Ovakav sistem podstiče podmićivanje i koruptivno iskorištavanje ličnih poznanstava toliko da je u Srbiji počelo da se podrazumeva da kod lekara idemo „preko veze“. Oni koji nemaju novca za privatno lečenje ili „relevantne“ kontakte za državno, bivaju ostavljeni na milost i nemilost sistema, te se njihovo stanje dodatno pogoršava.
Liste čekanja neprekidno rastu, primoravajući pacijente da izdvajaju velika sredstva kako bi dijagnostiku i terapiju zatražili u privatnom sektoru, gde, paradoksalno, zeteknu iste lekare kod kojih nisu mogli biti primljeni u državnim ustanovama
Kada, uprkos deprimirajućem sistemu u kom se školujemo, završimo fakultet, susrećemo se sa novim problemima. Posle neplaćenog staža od šest meseci, specijalizaciju je teško dobiti. Slobodnih mesta je malo, a ona dostupna su često rezervisana za one sa poželjnim socijalnim kapitalom poput konekcija i članstva u stranci ili finansijskom moći. Ovakav model dozvoljava da najstručniji odlaze iz zemlje u potrazi za dostojanstvenim životom, dok oni manje stručni ostaju i održavaju ovaj začarani krug u kom se sistem našao.
U ovakvim okolnostima lako je upasti u zamku negativnog razmišljanja i izgubiti volju i nadu. Međutim, kao studenti medicine svedočimo i neopisivoj snazi koju demonstriraju naši nastavnici. Srpski zdravstveni sistem poseduje izuzetne stručnjake čija se ekspertiza ne ogleda samo u znanju već i u moralnim standardima, a koje prenose na nas. Iako nedovoljno plaćeni i cenjeni, iz ljubavi prema svom narodu nesebično daju sve od sebe, a što se ispostavlja kao najviši standard nege. Iz toga proizlazi činjenica da je ono što ograničava zdravstvenu zaštitu sistem koji ne predviđa dovoljna ulaganja kako u zdravstvene radnike, tako i u ostale neophodne resurse.
Srpski zdravstveni sistem poseduje izuzetne stručnjake čija se ekspertiza ne ogleda samo u znanju već i u moralnim standardima, a koje prenose na nas. Iako nedovoljno plaćeni i cenjeni, iz ljubavi prema svom narodu nesebično daju sve od sebe
Osim toga, neophodno je implementirati zdravstvenu politiku koja stavlja pacijenta na prvo mesto, zahteva adekvatan standard nege na svim nivoima zdravstvene zaštite, ali i to omogućava neophodnim ulaganjima, organizacijom zasnovanom na transparentnim podacima i iskorenjivanjem korupcije i partijske politike iz zdravstvenih ustanova. Ovakav zdravstveni sistem mora biti ne samo odgovarajućeg kvaliteta, već dostupan svim građanima.
