Iako je šuma Lenjinovih statua u Moskvi posečena, ostala je jedna impozantna na skveru u blizini Oktobarske metro stanice. Kako se zadire dublje u rusku provinciju, Lenjina biva sve više, kipova, naziva ulica i trgova. Generacije Rusa obrazovane su na mitu radničke revolucije, kao jednom od dva fundamentalna mita modernosti, drugi je bio i ostao trijumf u Drugom svetskom ratu, za ruske propagandne potrebe personalizovan kao Veliki otadžbinski rat.
Međutim, odmah nakon preuzimanja vlasti, boljševici su za prvi zadatak postavili suzbijanje kontrarevolucije, to jest očuvanje sopstvene vlasti. Iako je ideologija koju je docnije van svojih granica promovisao i finansirao Sovjetski Savez nosila u sebi klicu revolucije, unutar samog SSSR-a svaki protest, svaka kritika vlasti smatrana je kontrarevolucionarnom. Vođena istom konzervativnom mišlju, savremena Rusija na isti način nastupa unutar (represija) i van svojih granica (sejanje haosa).
Jedna revolucija je dovoljna
Otuda ruska konzervativna misao u sebi sadrži snažan kontrarevolucionarni naboj – jednom je bila jedna revolucija i nikada ne sme biti druge. Budući da ruski konzervativizam posmatra državu kao glavnog aktera svih društvenih procesa, a društvo kao bezličnu masu koja može biti oblikovana kako državnim politikama, u pozitivnom smislu, tako i agitacijom protivnika, u negativnom smislu, u okviru date paradigme ne postoji individua, njeni postupci, motivacije i ubeđenja. Ličnost je utopljena u kolektiv, a kolektiv je pod neprestanom opsadom kako „dobre“, tako i „loše“ propagande.
Ukoliko spoznamo principijelno ishodište ruske konzervativne misli, razumećemo zbog čega je svaki protest protiv samog ruskog režima i svaki protest protiv partnera Kremlja predstavljen kao „obojena revolucija“. Kada Marija Zaharova, portparolka ruskog ministarstva spoljnih poslova, izjavi kako su studentski protesti u Srbiji zapravo „pokušaji kolektivnog Zapada da zapali situaciju u zemlji koristeći tehnike državnog udara u stilu Majdana“, ona ne ispunjava samo svoj banalni zadatak pružanja podrške režimu sa kojim Kremlj posluje (do daljeg), ona emanira duh ruske konzervativne misli koji implicira da su mase samo objekti borbe između dve ili više grupa elita.
Nisu srpski studenti i građani Srbije izašli na proteste protiv jednog korumpiranog režima koji je zašao u svaku poru našeg društva, bez čijeg se aminovanja i pogodbe ne može ofarbati niti jedna školska ograda ili popločati ulica, srpski studenti su, gledano kroz prizmu vladajućeg ruskog konzervativizma, marionete zapadnih tajnih službi, njihovih medija i aktivista. Nema u Srbiji apsolutističkog režima čiji postupci povlače i apsolutnu odgovornost, u Srbiji postoji samo legalna vlast koja upravlja državom na dobrobit naroda, nikada građana, uvek naroda (građani su individue, narod je masa). Narod koji je uz svoju vlast je dobar narod, narod koji je protiv svoje vlasti je izmanipulisan.
Narod koji je uz svoju vlast je dobar narod, narod koji je protiv svoje vlasti je izmanipulisan, doktrina je koju Moskva baštini još od Oktobarske revolucije
Zamenik ministra spoljnih poslova Rusije, Mihail Galuzin, tvrdio je da „Zapad sprema majdanski scenario promene režima u Gruziji“, još u junu 2024. godine, pre nego što će u Gruziji biti održani izbori, čiji su rezultati dovedeni u pitanje. Slične izjave i o Gruziji i o Srbiji, ruski zvaničnici su ponavljali svaki put kada je u toku bio veći protestni talas ili je režim u partnerskim odnosima sa Kremljom bio pred izborima.
Negiranje ličnosti
Treba razumeti i razgraničiti cinizam ruskog rukovodstva i kadrova koji sprovode ili pak emituju njihovu politiku, od idejne baze koju ruski vlastodršci svakako poseduju. Naravno da Kremlj ne zanima ima li neki režim pozitivne ili negativne rezultate u upravljanju ovom ili onom državom, zanima ih u prvom redu odnos tog režima prema Kremlju. Ovo je pragmatizam kojim se često služe i rukovodstva zapadnih država, to nije nešto strano.
Ipak, ono što izdvaja ruske nazadnjake na vlasti jeste njihov iskreni skepticizam u povodu postojanja ličnosti u procesu politike. Za ljude kao što su Vladimir Putin ili njegov bliski saradnik Nikolaj Patrušev, nekadašnji direktor FSB-a, apsolutno svaki protest veštački je kreiran od strane nekog spoljašnjeg neprijatelja (uglavnom označenog kao „anglosaksonskog“). Opozicija, disidenti, nezavisni novinari, oni na prvi pogled deluju kao da postoji nešto što bi ruski nazadnjaci označili kao unutrašnjeg neprijatelja, ali čak i svaki unutrašnji neprijatelj pod kontrolom je spoljašnjeg i njegov je puki eksponent.
Prateći datu logiku, svaki građanin Srbije na najvećem u istoriji protestu koji je naša zemlja videla, održanom 22. decembra na beogradskoj Slaviji ili svaki građanin Gruzije na ulici Tbilisija 21. decembra, koji je takođe bio jedan od najvećih političkih okupljanja u istoriji te kavkaske države, u stvari je žrtva neprijateljske, anglosaksonske, propagande i instrument spoljnjeg protivnika. Utoliko je svaki veliki protest građana označen kao „pokušaj obojene revolucije“, a „obojena revolucija“ je, razume se, svaki pad režima usled velikih građanskih protesta.
Prateći logiku postojanja unutrašnjih neprijatelja, za Kremlj svaki građanin Srbije na protestu na Slaviji ili svaki građanin Gruzije na ulici Tbilisija, u stvari je žrtva neprijateljske, anglosaksonske, propagande
Data ruska konzervativna paradigma dalje se uvozi u domaći diskurs onih zemalja gde su na vlasti partneri Kremlja. Otuda se u srpskim režimskim listovima, u koje se više ne ubrajaju isključivo tabloidi već i štampani mediji sa ugledom, pojavljuju naslovi i članci izgrađeni na ruskom nazadnjačkom pogledu na svet koji negira postojanje ličnosti u politici. Ne radi se tu samo o uvozu narativa, kao prostog političkog instrumenta večitog održavanja na vlasti. U društva, poput srpskog i gruzijskog, unosi se dotični antihumanistički pogled na svet.
Iluzorno je pomisliti da su posredi samo intelektualne akrobacije, jer kada konkretna osoba u Srbiji usvoji pogled na svet u kome je svako izražavanje nesaglasnosti odraz podrivajućeg delovanja neke inostrane agenture, onda i kada maloletnik ubije svoje školske vršnjake i pokrene se rasprava o suzbijanju nelegalnog naoružanja, kao i o opasnosti civilnog naoružanja uopšte, ljudi sa svešću okupiranom ruskim nazadnjaštvom pišu i govore kako je to plan Zapada da se srpski narod razoruža. Ili kada se skrene pažnja na akušersko nasilje nad porodiljama, to je plan Zapada da se blate pošteni srpski domaćini ginekolozi. A kada se skrene pažnja na nasilje nad ženama, to je opet plan Zapada da se srpski muškarac emaskulira, sa ciljem da tradicionalnim srpskim društvom zavladaju radikalne feministkinje.
Osnaživanje nasilja
U tom pogledu, svaki put kada neki geronto-miloševićevski moljac biva izvađen iz naftalina da na režimskoj televiziji izjavi kako su „sve to osmislile strane obaveštajne službe“, on osnažuje svaku vrstu nasilja u ovoj zemlji, stavlja batinu u ruku jačeg nad slabijim, jer ukoliko iz jednačine izvučemo ličnost, ostaju samo gospodari i robovi, bilo u sferi politike, posla ili porodice. U svakom takvom hijerarhijskom odnosu nailazimo na gazdu i onog na čiji vrat stupa gazdina čizma.
Ako je u Srbiji posredi obojena revolucija, onda je ona obojena žeđu većine segmenata društva za pravičnim postupanjem onih koji poseduju bilo koji oblik vlasti
Protesti protiv puzajuće autokratije u Srbiji ruše nazadnjački ruski narativ usvojen i rasprostranjen Srbijom. „Nisi nadležan“ znači da nema više bahaćenja, nisi ti bog i batina ovde, svaka ličnost raspolaže pravima i svaka ličnost poseduje dostojanstvo. To je protest za oslobođenje svih sfera društva od mentaliteta „znaš ti ko sam ja“, znamo – „nisi nadležan“, isti si kao i mi, samo pojedinac, bilo da si predsednik države, vlasnik firme ili „glava“ porodice. Ako je u Srbiji posredi obojena revolucija, onda je ona obojena žeđu većine segmenata društva za pravdom i pravičnim postupanjem onih koji poseduju bilo koji oblik vlasti.
