Nije bilo teško pretpostaviti i bez potvrde koja je stigla od Aleksandar Vučić lično: pitanjem upućenim političkim protivnicima – šta će da rade u izbornoj noći ako SNS proglasi pobedu – pokazao je kako planira da sačuva vlast, ali i čega se plaši. A to možda nije sam izborni rezultat, za čije prekrajanje je vrhunski ekspert, već moguća burna reakcija građana na saopštenu verziju u koju neće poverovati.
Zato je u toku temeljna priprema za borbu od koje neće odustati, po cenu uvođenja beloruskog modela. Scenario je razrađen za svaku fazu odbrane pozicije: izborni uslovi koji su i do sada bili izrazito nepravedni za protivnike vlasti, sada su predmet dodatne „dorade“, kako ništa ne bi bilo prepušteno slučaju, ni u jednom delu izbornog procesa – od kampanje, preko glasanja i prebrojavanja glasova, do “betoniranja” zacrtanih rezultata, tako da ih nijedna „nezavisna“ institucija ne može naknadno uskladiti sa činjenicama.
Legalizacija manipulacija
U tu svrhu, nacrti tri izborna zakona već su, bez jasnog potpisa autora, upućeni narodnim poslanicima. Tumačenja se donekle razlikuju – ono što je pravnica i članica Republičke izborne komisije Sofija Mandić nazvala „pripremom krađe neviđenih razmera“, prema nekim drugim ocenama „samo“ je legalizacija manipulativnih metoda koje su i do sada korišćene. Ishod je, međutim, isti – „tradicionalno“ prilagođavanje rezultata potrebama vlasti sada će biti lakše i bar donekle zakonski opravdano.
Recimo: „Ako bi rešenja koja su dostavljena poslanicima bila usvojena, tzv. fantomske liste će nesmetano nicati kao pečurke posle kiše. Naime, nacrtom se predlaže da birač svojim potpisom može podržati više izbornih lista“, kaže Sofija Mandić u tekstu na Peščaniku, a onda i sama podseća da je na poslednjim izborima potpuno demaskiran mehanizam zloupotreba lista koje su predavale falsifikovane potpise podrške građana, kao i da – za to do danas niko nije odgovarao.
Drugim rečima, sve ono čemu su i do sada služile fantomske liste – od zbunjivanja birača i oduzimanja glasova pravim opozicionim kandidatima, preko zatrpavanja opozicionih predstavnika u ono malo dostupnih televizijskih minuta u predizbornoj kampanji, do preglasavanja predstavnika opozicije u biračkim odborima – dešavaće se opet, ali olakšano, pa samim tim i u većoj meri. I sve to, da cinizam bude potpun, u formi „usklađivanja sa ODIHR preporukama“, dobijenim upravo zbog ustanovljene nedemokratičnosti ranijih izbora.
Optimisti još očekuju odustajanje od pokoravanja pravosuđa, ali nema mesta nadi da bi se to moglo desiti u oblasti bezbednosti, gde je disciplinovanje zaokruženo dovođenjem Marka Krička na čelo UKP
Novim zakonskim rešenjima biće olakšana i zloupotreba manjinskih lista, koja se, recimo, odlično pokazala nakon lokalnih izbora u Nišu, kada je, uprkos raspoloženju građana, pobunjeni grad ostao pod naprednjačkom kontrolom upravo zahvaljujući navodnoj Ruskoj stranci, oličenoj u Tihomiru Periću, nekadašnjem predsedniku gradskog odbora Srpske radikalne stranke. Sada će to biti još lakše, jer su nacrtom zakona uslovi za zabranu zloupotrebe manjinskih lista gotovo ukinuti. Smišljeno je da se zloupotrebom privilegovanog načina kandidovanja više ne smatra situacija u kojoj su kandidati na „manjinskoj“ listi članovi drugih stranaka, već bi taj zahtev važio samo za nosioca liste i prvog na listi kandidata.
Legalizacija pomenutih i drugih poznatih naprednjačkih izbornih smicalica, pritom, samo je jedan od novih oblika zakonskog prilagođavanja situacije potrebi očuvanja vlasti. Još opasnije deluje udar na pravosuđe u vidu „Mrdićevih zakona“, zbog koga su stigle i packe obično inertne i spore Evropske unije – ali još uvek bez pravog efekta, kome se optimisti još nadaju.
Disciplinovanje
Ni teoretski, međutim, više nema mesta nadi da bi vlast mogla odustati od potpunog pokoravanja snaga bezbednosti, koje je, čini se, zaokruženo nakon stavljanja Uprave kriminalističke policije pod komandu Marka Krička, prethodno pomenutog u oštroj oktobarskoj Rezoluciji Evropskog parlamenta, zbog odgovornosti za represiju prema pobunjenim građanima.
Nikakve opomene, međutim, ne pomažu – što se videlo u ponedeljak u Novom Sadu, gde policija nije sprečavala još jedno premlaćivanje studenata, tokom proslave jubileja Matice srpske. Neko je, uostalom, morao da bude kažnjen za još jedno poniženje predsednika, koji je odustao od prvobitno najavljenog prisustva svečanosti, potvrdivši da u Novi Sad, uprkos brojnim najavama, više ne može da dođe ako njegovi stanovnici na vreme dobiju informaciju o poseti. Predstave, poput jutarnjeg jedenja sendviča na kiosku, nisu baš ideala zamena ni kod onih koji ne vide njihovu režiranost – nedostatak masovnog skupa ushićenih pristalica, tako karakterističnog za naprednu „autobusku“ stranku, previše je upadljiv.
Mali lokalni mediji „padaju“ kao snoplje, dok se, paralelno, osniva šuma novih portala sa pouzdanim urednicima, naročito tamo gde bi tokom proleća trebalo da se održe lokalni izbori
Da će vlast kojoj su ostale samo propaganda i sila, pribeći dodatnom disciplinovanju medijskog prostora, bilo je sasvim očekivano. Plan gašenja medija naše kuće ne odvija se željenom brzinom, što smo saznali iz razgovora Stena Milera, direktora Junajted grupe i Vladimira Lučića, direktora Telekoma Srbija, ali zato postojeći mali lokalni mediji „padaju“ kao snoplje, dok se, paralelno, osniva šuma novih portala sa pouzdanim urednicima.
Proces je naročito intenzivan na područjima na kojima bi tokom proleća trebalo da se održe lokalni izbori, uz poznatu „perverznu inverznost“ koju Vučić pripisuje protivnicima. U Užicu su, recimo, lokalni naprednjaci optužili opoziciju (koordinisanu i dosta upornu) da je kriva za to što građani, posle prodaje tamošnje TV 5, više neće imati mogućnost praćenja prenosa sednica gradskog parlamenta – i to zato što se usudila da program kritikuje u ranijem periodu.
Logično deluju pretpostavke da će poslušni RTS biti još poslušniji nakon što je na njegovo čelo instalirana Manja Grčić, iskusna u upodobljavanju medija potrebama vlasti, a izgleda da će se završiti i priča oko izbora REM-a u skladu sa zakonom koji predviđa nezavisnost tog tela. Prema najavi ministra informisanja i telekomunikacija Borisa Bratine, naime, čitava procedura mogla bi se ponoviti bez pregovora sa civilnim sektorom, već samo glasanjem u Skupštini, u kojoj naprednjačka mašinerija nepogrešivo melje.
Dok se za kontrolu izbornog procesa, zamenu informisanja propagandom i zloupotrebu snaga bezbednosti, može govoriti o sistemskim rešenjima, za zastrašivanje pobunjenog društva pre bi se reklo da je sistematično. I veoma široko rasprostranjeno – počev od Univerziteta i celog prosvetnog sistema (sa naročitim „vaspitnim“ akcentom na posebno popularne škole, poput beogradske Pete gimnazije i novosadske Jovine) preko zdravstva do javnih preduzeća, pa čak i privatnih firmi. Osim što ostaju bez posla, pobunjenim ljudima se preti, otvoreno ili anonimno, prave se preteći spiskovi, snimaju se specijalne emisije po uzoru na onu koja je prethodila ubistvu Olivera Ivanovića…
U vođenju kampanja protiv nepodobnih ličnosti stiglo se i do emitovanja montiranih snimaka nastalih sumnjivim prisluškivanjem, kao u slučaju tužiteljke Bojane Savović koja je poslednjih dana meta posebno prljavih podmetačina.
Novitet je isključenje teologa Blagoja Pantelića i sveštenika Vukašina Milićevića iz Srpske pravoslavne crkve, trudom patrijarha Porfirija pretvorene u najvernijeg pomagača naprednjačke vlasti. Progon Pantelića i Milićevića, koji su se usudili da izraze kritičko mišljenje o crkvenom vrhu, ali i da podrže pobunjene studente, više nego jasno predstavlja primer onoga što bi se moglo desiti svakom verniku nespremnom na poslušnost. A vernika je, prema zvaničnim podacima, ogromna većina u Srbiji (preko 80 posto stanovnika izjašnjavaju se kao pravoslavci).
Poruke
Ako neko baš ostane neobuhvaćen zastrašivanjem preko oglednih primera, tu je kolektivni tretman, u vidu lansiranja priča poput one trenutno popularne, o stvaranju vojnog saveza Tirane, Prištine i Zagreba, „što je jasna pretnja Srbiji“. A zna se ko jedini može zemlju da sačuva od opasnosti.
Istovremeno sa uterivanjem straha u redove pobunjenika, traje akcija nagrađivanja podobnih, sa višestrukim dejstvom: kada se, recimo, počiniocima nasilja u ime vlasti izriču pomilovanja, to nije samo zaštita „svojih“ od odgovornosti, dozvola za buduća siledžijstva i poruka o nekažnjivosti drugima koji su spremni na tu vrstu rata protuv pobunjenih građana. To je i poruka da je svaki pokušaj dizanja glave besmislen i osuđen na neuspeh, jer Srbija više ne pripada svim njenim građanima, već samo onim poslušnim. Poruka se dodatno učvršćuje dodelama državnih odlikovanja isključivo po kriterijumu podobnosti, uz očigledno obesmišljavanje priznanja i ponižavanje društva zarobljenog interesima ranjene, korumpirane, nekompetentne i u svakom pogledu nedostojne ekipe.
Očigledan deo strategije za opstanak na vlasti je i rad na produbljivanju jaza između studenata i političkih partija, inspirisan dobrim starim modelom „zavadi pa vladaj“, ali bitno olakšan ponašanjem samih aktera i još više njihovih pristalica na društvenim mrežama. Osim truda tabloida, porciju doprinosa sprečavanju stvaranja širokog društvenog fronta za borbu za promene dao je i sam Vučić, tvrdnjom da su studenti napadnuti „zato što imaju stav i zato što neće da drugi vladaju Srbijom umesto njih“, te da je „na strani tih mladih ljudi“.
U toku je i pokušaj vraćanja autoriteta funkciji premijera, na koju će, zbog isteka drugog predsedničkog mandata, Vučić najverovatnije pokušati da se vrati posle izbora, kad god ih raspiše. Postoje čak i spekulacije prema kojima bi to mogao uraditi i pre parlamentarnih izbora, čime bi, nakon što „zakuca“ moć tamo gde je i Ustavom predviđeno, izazvao predsedničke izbore za koje teško da može da nađe dobrog kandidata.
Deo strategije za opstanak na vlasti je i rad na produbljivanju jaza između studenata i političkih partija, inspirisan dobrim starim modelom „zavadi pa vladaj“
Ima čak i vrlo slobodnih teorija prema kojima bi, nakon što se vrati na funkciju premijera, Vučić čak mogao da „dozvoli“ pobedu opozicionog (studentskog) kandidata na izborima za upražnjeno predsedničko mesto. Deluje zamislivo da bi ta vrsta kohabitacije na Zapadu bila doživljena kao demokratizacija i da bi se unutrašnja pobuna u tim uslovima donekle razvodnila, što bi takav eventualni plan, sa Vučićevog stanovišta, činilo racionalnim – samo da nije činjenice da je reč o čoveku koji je i borbu za mesne zajednice tretirao kao pitanja života i smrti. Kako bi onda mogao mirno prepustiti nekom ko nije pod njegovom kontrolom makar i protokolarnu predsedničku funkciju?
Koliko god temeljna bila strategija očuvanja vlasti, koliko god intenzivna bila naprednjačka kampanja koja uveliko traje i koliko god rasplinuta i neartikulisana bila protivnička strana, i dalje se čini da izbori nisu blizu. Jer, nema garancije da realnost nije jača od inženjeringa – a ona naprednjacima ne ide u prilog, ni na unutrašnjem planu, gde sve ukazuje da većina ljudi želi promene, ni na spoljašnjem, gde intenzivni pokušaji lepljenja tri polomljena „stuba“ spoljne politike i dalje ne daju vidljive rezultate.
