Šest godina od kad je naprednjačka sintagma „linč, silovanje, nasilje, koalicija“ odbačena kao islužena, režimu su ponestale i ideje i uvrede, pa je posegnuo za reciklažom. Silovanje je iz nepoznatog razloga stavljeno na čekanje, ali je linč postao osnovna mantra, pa smo od Ane Brnabić saznali da nesposobna policija u Novom Sadu nije uspela da spreči „linč dekana Patrika Drida“, od Aleksandra Vučića da su u Studentskom gradu „linčovani studenti koji hoće da uče“, a režimski tabloidi su doslovno objavili da je „gradonačelnik Niša Dragoslav Pavlović svirepo linčovan u tom gradu“.
Perorez poslanice Ivane Rokvić se zario direktno u srce svih ćacija, za razliku od noža kojim je ubodena dekanka Natalija Jovanović, što nikako nije bio pokušaj linča već samo ogrebotina prilikom sečenja krastavca
Imajući u vidu da je definicija linča „javno pogubljenje od strane rulje bez prethodnog suđenja“, deluje zapanjujuće da je Drid samo nekoliko sati nakon strašne smrtne presude gostovao na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, da je Pavlović vaskrsao nakon svog javnog pogubljenja da bi osudio napad na „najbolje studente“, a da su „najbolji studenti“ toliko živnuli da su na mestu koje je nekad bilo ulaz u Skupštinu Srbije, a sada je Ćacilend, razvukli zastavu sa kukastim krstom. I da su zbog toga još jednom linčovani jer ih je poslanica NPS Ivana Rokvić napala nožem, bar je tako opisan njen pokušaj da perorezom ukloni sramni transparent. Taj perorez se na volšeban način zario direktno u srce svih ćacija, za razliku od noža kojim je ubodena dekanka Natalija Jovanović, što nikako nije bio pokušaj linča već samo ogrebotina prilikom sečenja krastavca.
Drage žrtve
Uostalom, predsednik svih građana je nedavno ustanovio da su samo „njegovi“ do sada povređivani, a da svi ostali „samo kmeče“ i da nikada nikom „nije povređena vilica“, da nije bilo „bejzbol palica i ne znam sve čega“ i da su „sve što su ispričali, samo lagali“.
„Kada im se ljudi suprotstave i kada kažu ’više nećete da nas maltretirate‘ onda od velike hrabrosti: ’pumpaj, pumpaj‘, do ’policijo pomagaj‘ ne prođe ni dve sekunde. I na kraju policija interveniše protiv onih koji su se branili. Zato što su ti koji su se branili gotovo uvek neuporedivo snažniji od pumpadžija“, elaborirao je za TV Informer.
Na pravom mestu, s obzirom na to da je upravo Informer nedavno objavio spisak svih Vučiću dragih žrtava u tekstu „Morate pogledati – sve brutalnosti blokadera foteljaša koji hoće vlast“. Doduše, prilično kratak spisak na kome su se našli već pomenuti Drid i Pavlović, direktor Doma zdravlja u Nišu Milorad Jerkan, „sramno izvređana majka troje dece“ i studenti Miloš Pavlović, Vladimir Balać i Luka Lalošević. Čak je izostavljen i pokušaj linča Vladimira Đukanovića Đuke, o kome je taj tabloid nekoliko dana ranije baš opširno pisao. U potresnoj priči smo saznali da je Đuka sedeo u kafiću u Novom Pazaru, da su za drugim stolom sedeli zli blokaderi koji su zastrašujuće pevali ko ne skače, taj je ćaci i ko ne skače, taj je Đuka i da ga je od sigurne smrti spasio klijent koji se pojavio u društvu prijatelja.
Ali, da se vratimo Vučićevoj izjavi da blokaderi zovu policiju u pomoć jer su njegovi dobri momci uvek neuporedivo snažniji od pumpadžija. Zvuči baš kao još jedna izjava koju tabloidi plasiraju uz tekst „moćna poruka predsednika“, samo što nekako nije usklađena sa glavnom režimskom pričom za ovaj mesec – linčom Miloša Pavlovića, studenta koji hoće da uči i čiju je majku u Doboju obišla Ana Brnabić jer je osetila ljudsku potrebu da je zagrli zato što je vaspitala i podigla tako dobrog, hrabrog i vrednog mladića. Ako je predsednik već odlučio da svoje momke predstavi kao neustrašive (a i Brnabićka je rekla da je hrabar) onda nije trebalo da po Pavlovića pošalje lično ministra zdravlja, hitnu pomoć i invalidska kolica, baš kao što nije trebalo da ga čitav državni vrh javno teši naredna 24 sata. Da, mladić je uplašen i potresen (mnogi bi bili da ih grupa pojuri i zalije vodom), ali nijedna povreda na njemu nije vidljiva, a dodatnu sumnju izaziva i to što čak ni advokati optuženih za napad na njega nisu dobili lekarski nalaz o povredama. Tačno je da živimo u zemlji u kojoj se i predsednik i predsednica Skupštine javno podsmevaju lekarskim izveštajima nastalim nakon što je 15. marta upotrebljeno zvučno oružje (47 je prosleđeno Evropskom sudu za ljudska prava, a postoji skoro 2.000 lekarskih nalaza o posledicama zvučnog udara), ali pravosuđe bi bar trebalo da veruje lekarima.
Zbog Miloša Pavlovića podignuta je sva oružana sila koja je cele noći hapsila i privela više od 20 osoba, a zbog studenta Pravog fakulteta Petra Živkovića, čije su povrede i te kako vidne, policija satima nije reagovala
Takođe, malo je degustiozno pominjanje zvanja policije od strane „pumpadžija“, jer je zbog Pavlovića podignuta sva oružana sila koja je cele noći hapsila i privela više od 20 osoba, a zbog studenta Pravog fakulteta u blokadi Petra Živkovića, čije su povrede i te kako vidne, policija satima nije reagovala. Baš kao što nije reagovala ni nakon snimka objavljenog na stranici Blokada DUNP, na kom vidimo studentkinju koja tokom izbora u Zaječaru prikuplja i fotografiše dokaze o izbornoj krađi a sa leđa joj prilazi predstavnik „pristojne Srbije“ i udara je po licu.
Sezona lova na protivnike
Povodom prebijanja Petra Živkovića reagovali su studenti koji su tokom protesta pročitali spisak svih napada koji su se dogodili samo na Pravnom fakultetu u Beogradu. Podsetili su da je ozbiljna represija počela još prilikom proslave srpske Nove godine kada su ih batinaši u dva navrata napali i pritom teže povredili sedam lica (jednu devojku su bacili sa stepenica na glavu). Incident je snimala studentkinja Helena Strugar, koja je takođe povređena, a „pristojna Srbija“ joj se na dokazima koje je sakupila zahvalila tako što joj je kao crnogorskoj državljanki po naređenju odozgo zabranila ulazak u Srbiju. Nastavilo se gaženjem na trotoaru Sonje Ponjavić tokom tišine za stradale u padu nadstrešnice i izrugivanjem njenih teških povreda („Odjednom se preko njegovog auta prevrtala neka Sonja Ponjavić, valjda student. Prevrtala se kao prava gimnastičarka“, objasnio je ideološki začetnik aktuelnog režima Vojislav Šešelj), a potom i prebijanjem profesorke Marije Karanikić Mirić, portira Aleksandra Vovčuka i studenta Marka Jovićića.
Slučaj gaženja Ponjavićeve nije jedini te vrste jer su u proteklih šest meseci režimski jurišnici to obilato koristili u borbi protiv neistomišljenika nakon što im je Vučić lično dao zeleno svetlo posle emitovanja snimka na kom vozač nosi starijeg čoveka na haubi. „Ti si stao nekome na put, rekao mu ja sam bog i batina u ovoj zemlji, ne dam ti da prođeš. I on prođe. I ti kažeš uhapsite tog što je vozio automobil. Kako bre da uhapsite čoveka koji nije prekršio zakon? Jeste li vi pri svesti, protrljajte oči, izbacite krmelje, umijte se hladom vodom“, rekao je i otvorio sezonu. Usledilo je gaženje na Studentskom trgu kada su povređena četiri člana Beogradske filharmonije, a onda i teže povređivanje studentkinje Poljoprivrednog fakulteta u Ulici Jurija Gagarina.
Generalni početak terora je zvanično otvoren krajem novembra prošle godine kada je grupa od 15 ljudi napala studente Fakulteta dramskih umetnosti, nakon čega se mesec dana čekalo da napadači budu identifikovani, a tužilaštvo je otvorilo predmet tek kada je slučaj prijavio dekan fakulteta. Epilog je da postoji samo jedan okrivljeni i dvoje koji su se nagodili, a preostali su valjda nastavili da rade isti prljavi posao za svoju stranku, samo na nekoj drugoj lokaciji. Recimo u Višoj školi elektrotehnike i računarstva u Beogradu koju su u januaru napala nepoznata lica, a iza sebe ostavili studente i portira sa vidnim ugrizima i fasadu ukrašenu srednjim prstom i falusima.
Napada nisu bili pošteđeni ni studenti u Čačku na koje su na Gradskom šetalištu 23. marta nasrnuli huligani koji su ih tukli čak i dok su ležali na zemlji. Tom prilikom je povređeno pet studenata i dva prolaznika koji su im pritekli u pomoć, a policija ne samo da je odbila da postupa već je i prekidala telefonsku vezu kada su građani zvali i tražili intervenciju. Valjda su skupljali snagu da napadnu studente ispred RTS-a ili da love napadače na Miloša Pavlovića.
Inače je napad na studente tokom blokade RTS-a bio prvi zvanični napad policije a ne batinaša, tokom kog su pripadnici žandarmerije u opremi za razbijanje demonstracija udarali studente da bi sebi prokrčili put do zgrade. Tokom batinanja su naneli i tešku povredu oka svom kolegi u civilu Lazaru Baćiću, a Vučić mu je gotovo pomahnitao od besa na studente-batinaše došao u noćnu vizitu. Tom prilikom je izneo teške uvrede i gomilu pretnji, a nakon što je obelodanjen snimak napada ne samo da se nije izvinio akademcima, već je izgubio svaku želju da kazni krivce, a ponestalo mu je i brižnosti za Baćića.
Predsednikovi „heroji“
Ipak bi se moglo reći da je povređeni policajac bolje prošao (imao je bar pet minuta naklonosti predsednika svih građana) od studentkinje Katarine Milankov, koja je vozila bicikl do Strazbura, a po povratku dobila udarac u glavu od policije tokom protesta ispred DIF-a u Novom Sadu. Iako je bez svesti prebačena u Klinički centar, Vučić nije došao ni da je obiđe, a nije ni zaurlao da se moraju procesuirati oni koji napadaju žene, naše majke, ćerke, sestre… Valjda to pravilo važi samo kada si osoba ženskog pola sa članskom kartom u SNS-u. Samim tim je bilo još manje interesantno da se zatraži procesuiranje i ostalih koji su povredili više od 30 građana (radi se o prelomima ruku, prstiju, potresima mozga) prilikom brutalne policijske reakcije ispred DIF-a, naročito nakon Vučićeve lakonske konstatacije da nikom dlaka s glave nije falila, ali da je Drid teško povređen.
Ako je predsednik već odlučio da svoje momke predstavi kao neustrašive, onda nije trebalo da po Miloša Pavlovića, polivenog vodom, pošalje lično ministra zdravlja, hitnu pomoć i invalidska kolica
U slučaju lomljena vilice novosadske studentkinje Ane i divljačkog napada na njene kolege, predsednik je otišao i korak dalje – ne samo da ih je optužio da simuliraju povrede (za razliku od ćacija, oni su morali da prilože lekarsku dokumentaciju pravosudnim organima), već je i napadače unapredio u heroje i patriote koji su branili prostorije SNS-a, „ne samo zgradu već i ideologiju“, iako je napad izvršen na 20 minuta hoda dalje od štaba SNS-a, a napadači su stigli kolima. A da bi sve bilo još mučnije nego što već jeste, postarao se i Miloš Vučević koji je nakon tog napada podneo ostavku na mesto premijera, a onda je jedini trenutak u kom je pokazao političku odgovornost pljunuo, da bi podržao Vučića u promociji batinaša.
Spisak napada na studente je neuporedivo duži, a za veliki broj i ne znamo – niti su ih akademci prijavljivali, niti je bilo Lončara da im uključi infuziju i da se sa njima slika. A i ne bi bilo prikladno imajući u vidu da je režim, u trenutku dok nudi dijalog, sve studente izvan Ćacilenda proglasio za fašiste i naciste.
