Jer, gledali smo 40 minuta najbolje košarke koju je neka ekipa – klub ili reprezentacija – pružila u istoriji ove igre na ovim prostorima. Zaista je tako: izašli su na teren protiv najbolje ekipe (možda i svih vremena) najbolje zemlje u ovom sportu, igrali kao u transu, borili se, okliznuli se umorni u poslednja 3 minuta, i – izgubili.
Nisu pobegli sa terena. Nisu se žalili na sudije. Nisu se potukli. Nisu se posvađali. Igrali su do kraja.
Neću da pišem o taktici, statistici, poenima, potezima: sve ste videli, gledali smo istu utakmicu.
O ovome sam razmišljao odmah po okončanju utakmice: Srbija, gle čuda, može da izgleda i ovako. Samopouzdano, hrabro, stabilno, profesionalno. Čvrsto. Pošteno. Svetski. Zato je sport – na žalost ili na sreću – bolji deo ove zemlje: teren ne laže, teren poštuje profesionalizam i indvidualnu odgovornost, teren prepoznaje šampione.
A kod kuće, druga slika: laž, prevara, krađa, podvala. Uplašeni građani, korumpirane institucije, ljudi od vune. Prevarno. Provincijalno. Zato je država – na sreću ili na žalost – najgori deo ovog društva.
A kod kuće, slinavi voždovi: „Svi su protiv nas, svetska zavera, sudije nas kradu“. Sve su to gluposti, rekao bi Đinđić. Hajde da mi uradimo ono što je do nas, sve što možemo, pa da vidimo onda za tu svetsku zaveru. Kod kuće, tužni vladari, koji kradu u strahu od poraza. Kukavice, ljudi koji nikad neće pošteno izaći na teren i izgubiti ako su gori: gori su – zato i ne igraju pošteno. To je ta logika gubitnika.
Hajde da budemo kao Bogdan, Nikola i svi ostali. Da se dogovorimo to večeras, pa da se sutra probudimo kao drugi ljudi.
Može?
Piše: Mihailo Jovićević, glavni i odgovorni urednik Nova.rs
